Некад у току својих богословских дана на Цетињу чуо сам једну занимљиву причу од тадашњег игумана цетињског манастира о. Луке. Прича одлично илуструје оно што желим рећи. Не сећам се свих детаља али она отприлике гласи овако:

Индијанци су из једне урбане средине одвели дечака у своје насеље и научили га да буде као и они – Индијанац. Временом је дечак све више личио на њих. Попримао је њихове навике и стил живота. Након година проведених са Индијанцима и све већег осећања припадности том свету, почео је са својом сабраћом пљачкати караване. Приликом једне пљачке, већ поодрастао младић у каравану је пронашао музичку кутију. Када је из знатижеље отворио, из ње је изненада засвирала музика. У тим тренуцима изненађења и одушевљења пријатном музиком, дечак се пренуо. У делићу се сетио да он заправо и није Индијанац, већ неко чије порекло је негде сасвим друго. Он потиче из куће у којој је некад свирала баш та музика. Све године проведене у вигваму, постале су безначајне изненадном спознајом коју је у њему пробудио пријатан звук из музичке кутије. У овој причи, спознаја, коју је произвела музика, је једна истина или стварност до које је, неки ће рећи случајно, а други одређеним промислом, дошао један младић.

У годинама које ће уследити, много пута сам бивао у ситуацијама да знатижељним саговорницима објашњавам разлоге због којих сам се одлучио да упишем богословију и кренем ”тим” путем. Морам признати да ми у почетку није било једноставно. Касније сам овом причом, коју сам све више препознавао као своју, објашњавао своју одлуку.

”Повратак истинском животу”, каже о. А. Шмеман, ”може да започне тек онда када схватимо да је наш свакодневни живот уствари – живот у далекој туђини. Онај ко бар једном у свом животу није осетио да је његов живот – живот у туђини, ко себе није осетио као изгнаника и бездомника изгубљеног у духовној туђини, тај једноставно не може да схвати суштину Хришћанства.” Та тема повратка Очевом дому актуализира се сваке године у припреми, а разрађује у току Часног поста.

У мом случају ”музичка кутија” засигурно је почела да се отвара онога дана кад је на први час тек уведеног предмета веронауке, у Основну школу ”Вук Караџић” ушао млади ђакон, кога нам је наша учитељица Нада Ивеља представила као Горана Спаића. Не сећам се толико самог градива на том часу, као и на часовима који ће уследити наредних година код три различита вероучитеља (о. Горана, о. Ратка Шиповца и Данице Станковић), колико се сећам утисака које бих из школе носио после часова веронауке. За већину нас деце то је био први сусрет са темама о Цркви и Богу. Од самог почетка садржај веронауке се у мом случају све више поистовећивао са самим животом као простором истинске слободе. Теме које је веронаука унела у наше животе постале су права атракција за размишљање и разговор. Истина, том заносу много је допринело време у коме је веронауке започела своју мисију. Рат, свакодневни сусрет са пролазношћу живота. Трагање за смислом и није неко чудо у таквом амбијенту. Потрага за смислом присутна је свесно или несвесно увек, али у тим тренуцима ”интензивираног времена”, како је неко с правом окарактерисао рат, заиста је без преседана. Једноставно, сам почетак веронауке личио је на кишу која прекида вишедневну сушу натапајући скорелу земљу.

Примарна улога веронауке, која је увелико још од самог почетка била оправдана, била је да нас поведе у цркву, где ћемо после примати безбројне духовне дарове и узрастати у вери. У цркви, у сусрету са различитим духовним даровима свештенослужитеља и других чланова залева се стабло вере које расте у складу са сопственим потенцијалима, али и у складу са Божијом вољом и промислом, јер на крају Бог ”учини да порасте.” (1 Кор. 3,6) Прича о сејачу и семену из Лукиног Јеванђеља јасно је сведочанство колико успех посејане речи зависи и од плодности тла на које је семе посејано. Друга чињеница која је јако важна је да бачено семе не даје по сваку цену инстант плодове. Тако је веронаука, али и мисија уопштено говорећи процес који се одвија између сејача, семена, тла (земљишта) и Бога који ”чини” да посејано семе расте.

Важно се подсетити да ученици Христови не долазе до познања Христа кроз часове, чак ни кроз време проведено с Њим. Уобичајне методе спознаје једноставно нису адекватне и примењиве када је ”објекат” познања сам Бог. Највећи пример су нико други него непосредни Христови ученици. Предивна прича која најбоље илуструје ову чињеницу је она из Лукиног јеванђеља о Луки и Клеопи, која нам открива принцип богопознања. Лука и Клеопа долазе до спознаје – препознавања Господа кроз два комплементарна начина: кроз Писма и кроз сусрет са Њим приликом ломљења хлеба. (Лк. 24, 13-35)

И наша генерација, генерација првих плодова веронауке, на искуству Цркве и живота у њој градила је своје верско образовање. Осећање у току богослужења доносило је једно непатворено искуство сусрета са Богом. Владао је осећај ”овде припадам, ово има везе са истином о нама самима”. Без тог црквеног искуства изоловано школско искуство се претвара у досадну апстракцију јер остаје без покрића, без садржаја. У том смислу, веронаука нас је одводила у цркву, црква нас радосне и просвећене враћала на веронауку, а онда се то искуство ширило у наше домове и ”кругове” којима смо у тим годинама припадали.

Захвалност припада многим нашим учитељима, међутим многи од нас би могли поновити речи младог Августина и применити их на владику Атансија и манастир Тврдош, који је у правом смислу те речи подсећао на античка училишта. Августин долази у Милано где упознаје свог будућег учитеља Амвросија који ће на њега имати одлучујући утицај па каже: ”Et veni Mediolanum ad Ambrosium episcopum” – А онда дођох у Милано Амвросију епископу.” (Исповести V, xiii, 23).

Једна ствар је препознати нешто као истину а сасвим друга прихватити ту истину  као свој лични пут. У том прихватању истине као личног пута, у мом случају велику улогу је одиграла веронаука која је, ако ништа друго, покренула осећај странствовања у овом свету. Процес који су часови веронауке започели, у мени још траје.  

Свештеник мр Вук Милишић,
Ванкувер, Канада