Митрополит диоклијски Калист Вер
CTPAHO, A ОПЕТ ПРИСНО – МОЈ ПУТ У ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ[1]
,,Небо и земља сједињени су данас“
– са вечерње уочи Божића
,,О чудесна Православна Цркво“
о. Лев Жиле
ОДСУТНОСТ И ПРИСУТНОСТ
Тачно могу да се сјетим када је почело моје лично путовање ка православљу. Десило се то сасвим неочекивано једног суботњег послијеподнева у љето 1952. године, када ми је било седамнаест година. Ходао сам улицом Бакингемске Палате, близу станице Викторија у центру Лондона, када сам прошао поред готске цркве из деветнаестог вијека, велике и поприлично оронуле, цркве коју никада до тада нисам ни примијетио. Испред ње није постојала одговарајућа табла, (однос са јавношћу никада није био јача страна православља у западном свијету), али се присјећам једне месингане плочице на којој је писало просто ,,Руска црква“.
Ушавши у храм св. Филипа (црква је била њему посвећена), најприје сам помислио да је потпуно празан. Напољу на улици било је блиставо сунчано, док је унутра било хладно, дубоко и мрачно. Упоредо са навикавањем очију на таму, прва ствар коју сам запазио била је одсутност. Није било клупа, нити редова столица пресвучених кожом. Испред мене се испружио само широки и празни простор углачанога пода.
Тада схватих да црква није потпуно празна. Разасуто по броду и побочним крилима цркве стајало је пар вјерника, махом старијих. Дуж зидова су биле иконе са пуцкетавим кандилима испред себе, а на источној страни горјеле су свијеће испред иконостаса. Негдје ван домета мојих очију пјевао је хор. Након неког времена и ђакон је изашао из олтара и кренуо дуж цркве кадећи иконе и народ, а мени је у очи упала његова брокатна одежда која је била стара и искрзана. Првобитни утисак о одсутности сада је био замијењен, неочекиваном брзином, големим осјећањем присуства. Осјећао сам да је та црква све само не празна, да је заправо пуна – пуна небројених невидљивих молилаца, који ме окружују са сваке стране. Интуитивно, схватио сам да смо ми, видљива заједница, били заправо дио једне много веће цјелине, и да смо молећи се били у ствари вазнесени у дјело које нас је све превазилазило, у неподијељено, свеобухватно славље које сједињује вријеме и вјечност, ствари доље са онима горе.
Годинама послије, са необичним шоком од препознавања сличности, прошао сам кроз причу о Владимировом обраћењу, забиљежену у Руском Дренвном Љетопису. При повратку у Кијев, руски изасланици испричали су кнезу о светој Литургији којој су присуствовали у Константинопољу. ,,Нисмо знали да ли смо били на небу или на земљи“, рекли су, „јер на земљи нема таквог сјаја ни такве љепоте, и не умијемо то ваљано описати. Једино знамо да Бог тамо обитава међу људима… и не можемо заборавити ту љепоту“.[2] Био сам одушевљен читајући те ријечи, јер је управо такво било и моје искуство са руског бдења у св. Филипу у улици Бакингемске Палате. Спољни изглед није одавао сјај десетвјековне Византије, али попут изасланика св. Владимира и ја сам осјетио близину Небеске Литургије, близину анђела и светитеља, нестворену љепоту Божијега Царства. ,,Сада Небеске Силе с нама невидљиво служе“. [3]
Изашао сам из цркве прије него што је служба била готова. Изашавши напоље, потресла су ме два утиска. Прво, схватио сам да немам појма када је у питању вријеме које сам провео унутра. Могло је то бити само двадесетак минута, а опет, могла су проћи и читава два сата. То нисам могао одредити. Постојао сам на оном нивоу у коме је вријеме мјерено часовником потпуно неважно. Друго, ставши ногом на плочник, бука лондонског саобраћаја ме је преплавила попут неког огромног вала. Тај звук је морао бити чујан и у самој Цркви, али га ја нисам регистровао. Био сам у другом свијету гдје вријеме и саобраћај немају важности, свијету који је био стварнији, рекао бих и свијету који је био цјеловитији него тај Лондон двадесетога вијека, у који сам сада тако изненадно био враћен. Све на тој служби говорено је словенским језиком, па тако мој земни разум није био у стању да појми нити једну једину ријеч. Ипак, нашавиши из цркве, рекао сам самоме себи са јасним осјећањем убијеђености, „овдје припадам.“ Стигао сам кући. Некада се догађа, и није ли и то чудно, да и прије него што смо сазнали ишта детаљно о некој личности, мјесту или пак ствари, знамо сасвим извјесно ,,ово је човјек кога ћу вољети, то је мјесто гдје требам да идем и ово је ствар којој морам, изнад свих осталих ствари, ученички посветити свој живот“. Од тренутка на служби у св. Филипу у улици Бакингемске Палате осјетио сам у дну свога срца да сам предодређен за Православну Цркву (тај храм св. Филипа нажалост одавно не постоји, срушен је отприлике четири године након моје посјете).
„ОВО ЈЕ ОНО ШТО САМ ОДУВИЈЕК ВЈЕРОВАО…“
Овако ретроспективно, бива ми јасно да је моја одлука већ била донесена тога љетњег послијеподнева 1952, али прије него што сам стварно био примљен, чекао сам готово шест година. У Британији 50-их сматрано је веома необичним кораком то да једна особа са Запада тражи улазак у Православну Цркву, па су стога већина мојих енглеских пријатеља чинили колико су могли у настојању да ме одговоре. „Бићеш доживотни ексцентрик“, приговарали су ми. ,,Бог те културолошки удјенуо у Запад, и стога не бјежи од неприлика и изазова сопственог историјског наслијеђа“…„колико год да је дивно православно богослужење“, говорили су питајући се, ,,зар није тачно да постоји и трагичан разлаз на линији између православних принципа и стварнога живота православних“? Питали су и да мој приступ православљу није којим случајем преидеализован, или можда превише сентименталан? Да можда не тражим сигурност и заштиту коју никада не можемо уживати овдје на земљи, па тако ни тражити?
Мање очекивано, али и већина православних чији савјет бих искао су ми, једнако као и ови први, понудили мало охрабрења. Они су били искрени и реалистични, и на томе им остајем захвалан, скрећући ми пажњу на историјске недостатке Православне Цркве, као и на особене потешкоће са којима се православље сусреће у западном свијету. Упозоравали су ме да у православљу има много тога што је далеко од одреднице „небо на земљи“. Када сам пришао викарном епископу при грчком Саборном храму у Лондону, владици Јакову Апамејском (Вирвосу), он је са мном поразговарао љубазно и без журбе, али ме подстицао да останем члан Англиканске Цркве, у којој сам био одгојен. Руски свештеник са којим сам разговарао у Паризу дао ми је потпуно истовјетан савјет.
У то вријеме горепоменута искуства су ме смутила. У мојим читањима о православљу веома брзо сам открио да оно тврди да није само једна међу многобројним понуђеним ,,деноминацијама“, већ да је истинита Црква Христова на земљи. Са друге стране, изгледало је као да ми сами православни говоре, ,,да, православље наистину јесте једина права Црква, али ти jоj ни у ком случају не би требао прићи. Она је само за нас источњаке, Грке, Русе и остале“. Изгледало је тиме да је и вјерност спасоносој истини зависила од пуког случаја везаног за рођење и географско поријекло.
Данас, имајући другачији „нишан “, могу више да цијеним разлоге због којих је епископ Јаков говорио на начин на који је говорио. Наиме, прије четрдесет-педесет година постојао је велики број православних, а у исто вријеме и велики број англиканаца, који су се искрено надали да ће англиканска заједница бити присаједињена православљу корпоративно. Индивидуални прелази из англиканизма у православље из тих разлога нису били подстицани. Осјећај је био да је боље да англиканци остану тамо гдје су и да раде на јединству изнутра, унутар своје Цркве, дјелујући као ,,англо-православни квасац“.
Бојим се да су те наде у цјелосно присаједињене биле увијек нереалне, али треба знати и то да је у првој половини двадесетога вијека умјерена, ,,високоцрквена“ струја у англиканизму, која се заснива на позивању на Васељенске Саборе и оце била много снажнија неголи данас. Екстремне либералне тенденције, са својим доктринарним и мо ралним релативизмом биле су у то вријеме много мање заступљене, иако већ и тада дакако примјетне. Но, свакако, епископ Јаков ни у ком случају није био сам када су у питању снови да високи англиканизам може на крају да се развије у нуклеус западног православља, састављен од људи рођених и васпитаних на западу.
Епископ Јаков имао је такође и пастирске разлоге. Ниједна од његових парохија тога времена није користила енглески језик у својим недјељним богослужењима, а само пар његових свештеника говорило је неки други језик поред матерњег грчког. Он није имао воље да узима Британце под своје окриље, пошто му је недостајало ресурса да би о њима водио потребну бригу. У свему овоме у доброј је мјери дакле имао оправдање, јер је веома неодговорно да православни примају обраћенике, и да након примања не учине ништа више за њих. (Могу да се присјетим много случајева у којима се ово заиста и догодило). Обраћеници треба да буду интегрисани у живу заједницу, а не да напросто буду бачени на далеки крај православног базена, и онда препуштени самима себи да пливају или опет – да потону.
Поред овога, сада разумијем да је владика хтио и да ме испита. Видећи моју ревност да постанем православац, желио је да испитам и аргументе друге стране. Знао је да ћу, у случају да сам озбиљан, поново доћи. Испоставило се да ће то управо и да се догоди. У међувремену, на неко вријеме прије мог одласка код владике Јакова, почео сам да развијам мноштво православних контаката. Недуго послије посјете и искуства православнога богослужења у руској цркви у Лондону, почело је и моје универзитетско школовање на Оксфорду. Четири године студирао сам класични грчки и латински, и нешто од модерне философије, након чега сам продужио још двије године студирајући теологију. (Случај је хтио да се никада не упишем на неки англикански теолошки колеџ, нити да будем рукоположен у Цркви Енглеске). На Оксфорду ми се указала прилика да упознам православне хришћане из прве руке. Нарочито значајно било је познанство са Николајем Зерновим, универзитетским предавачем у области источне православне културе. Још се присјећам са задовољством великодушног гостољубља које су ми указивали он и Милица, његова жена. Сјећам се и живих, непредвидивих конверзација које су њих двоје покретали са многобројним својим гостима. Упознао сам и оца (потоњег архиепископа) Василија Кривошеина, који је служио у маленој руској капели у Оксфорду, и који је у исто вријеме припремао своје класично издање Катихеза св. Симеона Новог Богослова. Читав нови свијет отворио се преда мном док сам га слушао како чита описе св. Симеона везане за Божанску Нестворену Свјетлост, и почео сам да сагледавам и вреднујем средишње мјесто које је у православљу додијељено тајни Преображења Христовог.
Док сам још био на Оксфорду, а под утицајем блиског пријатеља Доналда Алкина, постао сам активан члан Друштва св. Албана и св. Сергија, чији циљ је био приближавање православља и англиканизма. Љетње конференције тога друштва имале су пресудан утицај на мене. Ту сам имао прилику да чујем такве англиканце попут надбискупа Доналда Ремзија, о. Дерваса Читија и проф. Х. А. Хоџиса, који су сви редом говорили о православљу као о интегралној пуноћи хришћанског Предања, којој нгликанизам треба да се врати. Они су ствар видјели на начин по коме би англиканци могли да држе потпуну православну вјеру, али и да остану у Цркви Енглеске. Тим начином би се могло помоћи привођењу наше сабраће англиканаца ближе православљу
Њихов ентузијазам распаламсао је моју машту, али дио мене је остајао незадовољан. Жудио сам да постанем православан на један потпуни и видљиви начин. Што сам више учио о православљу, све јасније и јасније ми је бивало да је ,,ово оно што сам увијек вјеровао у дубини свога бића, али никада прије то нисам чуо тако добро изражено“. Сам нисам доживљавао православље као архаично, а ни као страно или егзотично. За мене, било је то ништа друго до просто Хришћанство.
ЦРКВА ЈЕ ЈЕДНА
Моји рани контакти са православнима били су углавном руски. Напросто сам јео књиге попут „Ризница руске духовности“ Г. П. Федотова, или ,,Са руским поклоницима у Јерусалим“ од Стивена Грејема. Био сам истог момента привучен ка св. Серафиму Саровском, о коме сам сазнао из помало бајковите али дубоко потресне књиге Јулије де Бесобр ,,Пламен у снијегу“. На нивоу теологије, прекретницу на мом путовању представљао је кратки есеј Алексеја Хомјакова ,,Црква је једна“. Ту сам пронашао ријечима изражено о визији Заједнице Светих коју сам на почетку искусио у руској цркви у Лондону.
,,Црква је једна, упркос њеној подјели која се појављује пред очима оних који су још на овој земљи…Они који су живи на земљи, они који су завршили свој земни пут, као и они који, попут анђела нису створени за живот овоземаљски, сви су они уједињени у једну Цркву и једну и исту Благодат Божију… Видљива Црква, или пак она на земљи, живи у потпуној заједници са цјелокупним Тијелом Цркве, којој је глава Христос… Црква већ на овој земљи не живи земаљски живот него живот божански, благодатни… Постоји један Бог, и једна Црква.“[4]
У каснијим годинама читајући и бавећи се православном теологијом, препознао сам и ограничења Хомјаковљевљеве славенофилске еклисиологије, али у времену о коме говорим иста ми је подарила баш оно што ми је било потребно. У исто вријеме, од велике помоћи био је за мене и чланак о. Георгија Флоровског ,,Саборност – католичанство Цркве“, у коме он ставља акценат на суштинску природу Цркве као заједништво у различитости по слици и прилици Бога који је Света Тројица.
,,Јединство је домен Цркве. Наравно, то јединство није нешто површно, оно је унутрашње, интимно и органско. Оно је јединство живога тијела, јединство организма. Црква је јединство не само у смислу да је једна и једина, већ прије свега што се само њено постојање састоји у поновном сједињавању одвојеног и подијељеног човјечанства. Ово је јединство које је саборност или католичанство Цркве. У Цркви човјечанство прелази у нову раван, почиње нови начин постојања. Нови живот бива омогућен. Истински, пуни и цјеловити живот, католичански живот ,,у јединству Духа, свезом мира“ (Еф 4,3). Ново постојање почиње, ново начело живота, ,,као ти Оче што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду… да буду једно као што смо ми једно“ (Јн 17,21-23).
Ово је тајна коначнога поновног сједињења по слици јединства Свете Тројице“. [5] Саборност, о. Георгије ће додати, ,,значи виђење себе у другоме, у вољеноме“, [6] и само у тој и таквој саборности Цркве ,,разријешен je болни дуализам и тензија између слободе и ауторитета“.[7] У мом каснијем животу упорно сам се враћао на овај чланак, који на само двадесет и једној страници говори много више него што је већина аутора могла рећи пишући читаве томове књига.
Истовремено, док је моје унутрашње поимање православља долазило углавном са руске стране, када сам први пут посјетио Грчку године 1954, духовни свијет Византије потпуно ме је освојно. Као класицист имао сам за циљ да видим Акропољ, Делфе и Кносос. Тако, када су моји сапутници укључили Спарту у план путовања, протестовао сам. ,,Нису ли Спартанци били ништа друго до војници и гимнастичари, који иза себе нису оставили ниједан споменик вриједан обиласка“? Уствари, моји пријатељи нису хтјели да ми покажу Спарту саму за себе, него и византијски град Мистру три миље даље. Ту сам био усхићен гледајући пред собом не просто пар расутих рушевина, него један читав град који се уздизао на брежуљку: улице, палате, манастире, вишекуполне цркве, а све смјештено насупрот спектакуларне позадине снијегом прекривеног ланца Тајгетуса. Док сам гледао фреске светих живе на зидовима цркава, попут В. Б. Јејтса, и ја сам их доживљавао као ,,појушче господаре душе моје“.
ПРЕДАЊЕ, МУЧЕНИШТВО, МИР
Продубљујући своје знање о православљу, три ствари су ме нарочито привлачиле и чврсто држале. Прво, схватао сам да је савремена Православна Црква, упркос унутрашњој напетости и људским недостацима, она која има живи и непрекинути континуитет са Црквом апостола и мученика, отаца и Васељенских Сабора. Овај живи континуитет био је за мене сумиран у ријечима пуноћа и цјелосност (fullness and wholeness), но изнад свега у ријечи Предање. Православље посједује, не по људским заслугама него по благодати Божијој, пуноћу вјере и духовнога живота, пуноћу у склопу које елементи догме и молитве, теологије и духовности чине интегралну и органску цјелину. У овом смислу, оно је Црква светога Предања.
У овом контексту желио бих да посебно обратим пажњу на ријеч „пуноћа“. Православље има пуноћу живота у Христу, али нема екслузивни монопол на истину. Тада нисам вјеровао, а не вјерујем ни данас, да постоји строги и неублажени контраст између православне ,,свјетлости“ и неправославне ,,таме“. Не треба да мислимо да, пошто православље има пуноћу светога Предања, остала хришћанска тијела немају баш ништа. Далеко од тога! Никада нисам био убијеђен ригористичком тврдњом да светотајински живот и благодат Светога Духа постоје само унутар видљивих граница Православне Цркве. Владимир Лоски је сасвим сигурно у праву када тврди да, упркос спољној одвојености, неправославне заједнице још чувају невидљиве везе са Православном Црквом.
„Вјерна своме призвању спасења свих, Црква Христова уважава сваки ,’бљесак живота’, колико год он мален био, у дисидентским заједницама. Тиме она свједочи да, упркос подјели, те заједнице још чувају одређену везу са јединственим и животодавним центром, а та веза је по нашем мишљењу невидљива и непојмљива. Постоји само једна истинита Црква, један дародавац светотајинске благодати, али постоји неколико начина да се буде одвојено од те једне истините Цркве, и разни степени слабљења црквене стварности изван њених видљивих граница“[8]
Тако, на основу става Лоског, који сам својевољно начинио и сопственим, неправославне заједнице настављају, на различитим нивоима, да учествују у благодатном животу Цркве. Ипак, истинито остаје и то да, док те разноразне заједнице посједују дијелове те спасоносне и животодавне истине, дотле се у Православљу може пронаћи пуноћа истине.
На посебан начин сам био имресиониран и начином на који православни мислиоци, говорећи о својој Цркви као Цркви светога Предања, инсистирају у исти мах да Предање није статично већ динамично, није дефанзивно већ истраживачко, које не одвраћа лице, него је напротив отворено за будућност. Предање, како сам научио од аутора које сам читао, није просто формално понављање онога што је изјављено у прошлости, него активно, поновно живљење хришћанске поруке у садашњици. Једино истинско Предање је оно које је живо и стваралачко, саздано заједницом људске слободе и благодати Светога Духа. Овај витални динамизам је за мене сабран у језгровитој изјави Лоског ,,Предање је… живот Светога Духа у Цркви“ [9] Наравно, Лоски не искључује христолошку димензију Предања, као што бива јасно из контекста саме ове реченице. Он додаје, „могло би се рећи да Предање представља критички дух Цркве“. [10] Ми не остајемо у Предању напросто по инерцији.
У очима многих неправославних посматрача са запада, православље представља Цркву ригидне непомичности, која је оријентисана искључиво према прошлости. То, наравно, није био мој утисак када сам се са њим упознао раних 50-их година прошлога вијека, а свакако то није мој утисак ни данас, када сам православан већ више од четрдесет година. Иако су многи аспекти православља окарактерисани извјесним архаизмом, то је далеко од тога да буде читава прича. Насупрот томе, сер Ернест Баркер каже за дванаест вијекова византијске културе оно што се слободно може рећи и за двадесет вијекова постојања Православне Цркве, ,,конзервативизам је увијек помијешан са промјеном, и промјена је увијек исклесана на конзервативизму у дванаест вијекова дугој историји Византије, и то је суштинско и фасцинантно у том раздобљу.“ [11]
Открио сам да је, будући живот Светога Духа у Цркви, Предање свеобухватно. Оно нарочито укључује у себе писану ријеч Библије, јер не постоји дихотомија између Библије и светога Предања. Писмо постоји у склопу Предања, и на исти начин Предање није ништа друго до пут којим је Писмо разумијевано и живљено у свакој генерацији. Тако, препознао сам Православну Цркву не само као предањску, већ и као библијску. Није без разлога то што Књига Еванђеља почива на средини Часне Трпезе на сваком мјесту гдје православни богослуже. Православни су дакле много прије неголи протестанти истински Евангелисти. (Кад би само још ми православни у пракси изучавали Библију као што то чине протестанти).
Како живот у Духу са једне, тако су ме и Лоски и Флоровски са друге стране увјеравали својим списима. Имао сам срећу и да их обојицу упознам не само кроз њихове књиге, већ и лично. Владимира прије, а о. Георгија након што сам примљен у Православну Цркву. ,,Предање није само свеобухватно, него и неисцрпно“. Ријечима о. Георгија Флоровског, „Предање је непрекидно обитавање Духа, а не само памћење ријечи. Предање је харизматички, а не историјски принцип…благодатнодарујуће искуство Цркве… у својој католичанској пуноћи… оно није исцрпљено нити у Писму, нити у усменом предању или пак дефиницијама. Не може, не смије бити исцрпљено“.[12]
Епоха Васељенских Сабора има водећи значај за православље, али у исто вријеме ми ни за тренутак не смијемо да помислимо да је ,,раздобље отаца“ завршено у осмом вијеку. Баш супротно, ера патристике је отворена. Осим људскога гријеха, не постоји ни један други разлог да у трећем миленијуму не буде још Васељенских Сабора и нових отаца Цркве, једнаких ауторитетом онима у првим вијековима ришћанства, јер Дух Свети остаје присутан и активан у Цркви данас једнако као и у прошлости.
Ова трептава и оживљујућа концепција Предања коју сам пронашао у православљу постајала ми је све значајнија. Схватао сам, све више и више, да живи континуитет који има и свједочи православље недостаје англиканизму у коме сам био одгојен од малих ногу. Овај континуитет био је умањен, ако не и сасвим прекинут развојем латинскога запада у Средњем вијеку. Иако је за многе англиканце од шеснаестога вијека на овамо енглеска Реформација представљала покушај враћања Цркве Васељенским Саборима и раним оцима, питање је до које мјере у ствари овај покушај може да се сматра успјешним. „Православље“ Цркве Енглеске у најбољем случају изгледа као тежња и далеко надање прије него непосредна и практична стварност.
Никада нећу престати да будем срдачно захвалан због мог англиканског одгоја, и никада не бих хтио да се уплићем у било коју врсту негативне полемике против заједнице у којој сам по први пут препознао Христа као свог Спаситеља. Сјећам се са трајним осјећањем радости љепоте хорских служби у Вестминстерском манастиру којима сам још као дјечак и полазник Вестминстерске Школе, редовно присуствовао. Нарочито се присјећам велике литије са крстом, свијећа и застава на пјеваној евхаристији поводом празника св. Едварда Исповједника. Захвалан сам и за везе које сам успоставио, како у школи, тако и на Универзитету, са члановима друштва св. Франсиса као што су о. Алги Робертсон, отац Гвардијан и његов млади ученик, брат Петар. Англикански францисканци били су управо ти који су ме научили улози мисионарства у хришћанском животу и вриједности светотајинске исповијести.
Увијек ћу се односити према обраћењу у православље као крунском испуњењу свега онога што је било најбоље у мом англиканском искуству. Као потврду свега тога, а не као одбацивање. Опет, и поред све моје љубави и захвалности, искрености ради не могу да останем нијем у погледу онога што ме је мучило тих 1950-их, а данас ме мучи још више. Ради се о екстремној различитости и супростављању између вјере и праксе која сапостоји у границама англиканске заједнице. Био сам (и јесам) узнемирен наприје супротним погледима англо-католика и евангелиста по питању средишњих елемената вјере као што су стварно присуство Христа у евхаристији и Заједнице Светих. Да ли освећени дарови треба да буду поштовани као истинско Тијело и Крв Спаситељева? Да ли можемо да се молимо за упокојене, и да иштемо од светих и од Мајке Божије да се моле за нас? Ово нису нека маргинална питања о којима се Хришћани могу досљедно слагати или опет не слагати. Она су фундаментална за наш живот у Христу. Како сам онда могао остати у хришћанском тијелу које својим члановима дозвољава да имају дијаметрално различите ставове по овим питањима?
Био сам још више узнемирен што је у англиканизму постојало „либерално“ крило које је сумњало чак и у божанство Христово, или Његово рођење од Дјеве, Његова чуда и васкрсење у тијелу. У ушима су ми одзвањале ријечи Апостола Томе ,,Господ мој и Бог мој“ (Јн.20,28.). Чуо сам апостола Павла који ми је говорио ,,ако Христос не васкрсе, онда је празна проповијед наша, а празна је и вјера ваша“ (1 Кор15,24.)
Због свога сопственог спасења требао сам да припадам Цркви која је имала чврсто и непомично становиште по питању основних хришћанских учења која се тичу св. Тројице и личности Христове. Гдје сам могао да нађем такву Цркву? Тешко мени! У англиканизму? Не! Оно није имало континуитет и пуноћу живота Предања које сам тражио.
Шта сад, да ли Рим? У 1950-им, прије Другог ватиканског Сабора очигледан курс за све саборномислеће чланове Цркве Енглеске који су били несрећни по питању англиканске ,,садржајности“, био је да постану римокатолици. Ево хришћанске заједнице која, ништа мање од Православне Цркве, тврди да има непрекинути континуитет са апостолима и мученицима, са раним саборима и оцима! И још више, ево Цркве која припада култури запада. Зашто онда уопште и гледати према православљу? Зар тако и моје трагање за живим Предањем није могло наћи своје испуњење ближе, практично на дохват руке?
Али, опет, кад год сам дошао у искушење да кренем пут Рима, оклијевао бих. Оно што ме је одвраћало није превасходно био филиокве, иако сам након читања Лоског могао видјети да је ово питање важно. Било како било, мој основни проблем била је папска тврдња о универзалној јурисдикцији и непогрешивости. Из изучавања раних вијекова Хришћанства постало ми је јасно да су источни оци попут св.Василија Великог или св. Јована Златоустог, а заиста и западни оци попут попут св. Кипријана и св. Августина, разумјели природу Цркве на земљи на начин радикално другачији од гледишта Првог ватиканског Сабора. Како сам ја видио ствари, развијена доктрина римскога примата није била историјски утемељена. Папска централизација је, нарочито од једанаестог вијека наовамо, озбиљно умањила континуитет Предања у римској Цркви. Само у Православној Цркви могао сам себи да осигурам оно за чиме сам чезнуо, а то је животодавно и неумањено присуство прошлости.
Убијеђеност да само у склопу православља могу пронаћи Цркву апостола и отаца у њеној пуноћи и непрекинутом континуитету појачала су још два аспекта која сам све више почео да уважавам, а то је континуирани прогон и мучеништво у скорашњем искуству Православља, прво под Турцима, а онда у двадесетом вијеку и под комунистима. То је било нешто чиме сам директно повезивао савремену Православну Цркву са преконстантиновском Црквом из прва три вијека. ,,Јер се сила моја у немоћи показује савршена“, рекао је Господ апостолу Павлу (2Кор 12,9). Видио сам његове ријечи испуњене, опет и изнова, у православној историји од пада Византије наовамо.
Упоредо са онима који су поднијели спољно и видљиво мучеништво у крви, били су и небројени други који су слиједили Христово понижење кроз унутрашње мученииштво. Смјерни и свети који су показали њежну, несебичну и саосјећајну љубав, као нпр. Ксенија Петроградска, Серафим Саровски, Јован Кронштатски и Нектарије Егински. Нашао сам истовјетну понизну свосјећајност у писању Достојевског и Толстоја. Два света која су ме посебно дотакла, будући да сам био пацифиста од своје седамнаесте године, били су страстотерпци Борис и Глеб, браћа принчеви из Кијева једанаестога вијека. У њиховом одбијању да чак и у самоодбрани пролију крв, неприхватању насиља и невином страдању, видио сам живи примјер средишње поруке Христовог крста.
Поред мучеништва, почео сам да цијеним и још један аспект православља, а то је била мистична теологија хришћанскога истока. Схватио сам да Предање не представља само предавање доктринарних дефиниција, него је исто тако и преношење духовности. Не може бити никаквога раздвајања, а још мање несклада између тога двога. Као што Владимир Лоски исправно говори, ,,нема хришћанске мистике без теологије, али надасве, нема теологије без мистике, јер мистика треба да буде сагледавана као усавршење и круна свеколике теологије као теологија par excellence“ [13]
Будући да су ме љепоте црквених служби са својим богатим симболизмом, као и музиком, првобитно привеле православљу, видио сам и како је ова ,,иконична“ форма богослужења на хришћанском истоку усклађена са ,,неиконичном“ или апофатичком праксом исихастичке молитве, са карактеристичним ,,остављањем по страни“ свих представа и мисли. Из ,,Пута поклоника“ и у списима ,,Монаха Источне Цркве“ архимандрита Лева Жилеа, православног намјесниха Друштва светих Албана и Сергија, научио сам како се исихија, мир и тишина срца, може достићи сталним понављањем Исусове молитве. Св. Исак Сиријски научно ме је да све ријечи налазе своју пуноћу у тиховању, на исти начин као што и слуге замукну када се међу њима појави господар.
,,Покрети језика и срца у току молитве су кључеви. Оно што долази послије је улазак у ризницу. На овој тачки свака уста и сваки језик постају нијеми. Нека срце, које је ризница наших мисли, и разум, који је владар чула, и ум, та смјела хитрокрилна птица, са свим њиховим могућностима и моћима, нека сви ови мирни буду, јер је Господар од дома стигао“[14]
ЦРКВА КАО ЗАЈЕДНИЦА
Ове три ствари, Предање, мучеништво и мир, биле су већ довољне да ме убиједе у истинитост и примјенљивост православља. Међутим, ријечима архимандрита Лева Жилеа, изговореним на љетној конференцији Друштва светих Албана и Сергија, био сам приморан да признам потребу да треба да сагледам православље не само споља, већ и изнутра. Тада је он био упитан да дефинише појам „Православље“. Одговорио је: ,,Православан је онај који прихвата апостолско Предање и који живи у заједници са епископима који су назначени учитељи Предања“
Друга половина овога одговора, она коју сам написао курзивом, имала је за мене нарочито значење. Размишљао сам у себи, да сам заиста, будући англиканац, слободан да прихватам апостолско Предање Православља као своје приватно мишљење. Али, да ли поштено могу да кажем да је то апостолско Предање једногласно научавано од стране англиканских бискупа са којима сам у заједници? Одједном сам схватио, а било је то попут неког унутрашњег бљеска, да православље није напросто питање некога личног убјеђења, оно такође претпоставља спољну и видљиву заједницу у светим Тајнама са епископима који су богоизабрани свједоци истине. Следеће питање нисам могао заобићи – ако Православле подразумијева заједницу, да ли је могуће да будем истински православан, притом остајући у исто вријеме и англиканац?
Ове једноставне ријечи које је о. Лев изговорио нису изазвале никакво значајно комешање на конференцији, али су мени послужиле као критична и преломна тачка. Идеја коју су посијале у мој ум – да је православна вјера неодвојива од евхаристијске заједнице – била је у оно вријеме потврђена још двјема стварима које сам читао. Прво, наишао сам на преписку између Алексеја Хомјакова и (тадашњег) англиканца Вилијема Палмера, члана Магдален Колеџа у Оксфорду. Палмер је био послао Хомјакону копију свога рад ,,Сагласност англиканске доктрине са доктрином Саборне и апостолске Цркве Истока“. У том раду Палмер је, реченицу по реченицу, узео ,,Дужи руски Катихизис“ који је написао св. Филарет Московски, те за сваку тврдњу у Катихизису цитирао мјеста из англиканских извора у којима би било потврђено потпуно исто учење. У свом одговору (28. новембар 1846) Хомјаков је истакао да би он био у стању да напише алтернативни том, цитирајући друге англиканске писце, не мање ауторитативне од оних које је користио Палмер, који би били у директноj несугласици са Филаретовим Катихизисом.
Хомјаковљевим ријечима речено:
,,Многи Епископи и теолози у вашој заједници су били и јесу поприлично православни. Али шта ћемо с тим? Њихово мишљење је само индивидуално мишљење, и оно није вјера заједнице. Калвис Ушер није ништа мање англиканац од епископа (које сте Ви цитирали) који задржавају језик који је сасвим православан. Ми можемо и ваистину и саосјећамо са појединцима; али не можемо и не усуђујемо се да саосјећамо са Црквом… која раздаје Причешће и онима који исповиједају да су Хлеб и Вино Узвишене Жртве ништа до просто хљеб и вино, једнако као и онима који их исповиједају као Тијело и Крв Христову. Ово је један примјер, а могао бих их наћи на стотине, али кренућу још и даље. Замислите немогуће, претпоставите да су сви англиканци сасвим православни, препоставите да њихово Вјерују и вјера сасвим буду као и наше, али и онда је модус и процес којим то вјерују јесте или је пак био досегнут протестантски модус, што ће рећи прости логички акт разумијевања. Ако желите да нађете пуну истину, не бисте пронашли ништа, јер вам само ми можемо дати оно без чега је све узалудно, а то је јемство истине“ [15]
Оштре, али у исто вријеме правичне ријечи Хомјакова су изнова оснажиле оно што је рекао о. Лев. Већ и тада сам вјеровао све што је вјеровала и Православна Црква, али је „модус и процес“ којим сам дошао до такве вјере ваистину био ,,протестантски“. Моја вјера била је ,,само индивидуално мишљење“, но не и ,, вјера заједнице“, јер нисам могао да тврдим да су моја сабраћа англиканци вјеровали на исти на чин као ја, или да је вјера коју држим била проповиједана од стране свих англиканских епископа са којима сам био у заједници. Само кроз то да постанем пун члан Православне Цркве, кроз улазак у пуну и видљиву заједницу са православним спископима који су изабрани учитељи православне вјере, могао сам осигурати ,,јемство истине“.
Неколико мјесеци доцније прочитао сам прекуцан чанак о еклисиологији св. Игнатија Антиохијског од грчко-америчког теолога Јована Романидиса. Овај чланак, писан у вријеме док је Романидис студирао код Афанасјева на Православном Институту св. Сергија у Паризу (1954-55), није био одштампан до тек неколико година касније. [16] Послије је, додуше, Романидис постао незадовољан становиштем евхаристијске еклисиологије[17], али сам ја ту по први пут наишао на перспективу,, евхаристијске еклисиологије“ у пуној развијеној форми, теологије која је од прије била популаризована писањем о. Николаја Афанасјева и митрополита пергамског Јована Зизјуласа. Већ при првом читању тумачења посланица св. Игнатија од стране о. Јована Романидиса био сам потпуно убијеђен у њихову исправност, а када сам консултовао и саме посланице, добио сам и коначну потврду за то.
Нашао сам да би основна слика Цркве за св. Игнатија била прецизно сљедећа: сто, на столу тањир са хљебом и вином, а око стола епископ, свештеници и ђакони сабрани са светим Божијим народом, сједињени у служењу Евхаристије. Као што св. Игнатије и инсистира, ,,пазите да учествујете у једној Евхаристији, јер једно је Тијело Господа нашег Исуса Христа, и једна чаша заједништва у Његовој Крви, и један олтар, исто као што је и један Епископ“ [18] Понављање ријечи ,,један“ је ослобађајуће и потресно ,,једна Евхаристија“, ,, једна чаша… један олтар…један епископ“. Ово је разумијевање св. Игнатија по питању Цркве и њенога јединства. Црква је локална, сабрање свих вjерних на једном мјесту (епи то афто). Црква је евхаристична, сабрање око истог олтара да би се раздјељивао један хљеб и једна чаша, и Црква је хијерархијска – што ће рећи да није просто било који вид евхаристијског сабрања – већ оно евхаристијско сабрање окупљено око једнога локалног епископа.
Јединство Цркве, посматрано од стране антиохијског епископа није напросто неки теоријски идеал, већ једна практична стварност, установљена и начињена видљивом кроз учешће сваке локалне заједнце у Светим Тајнама. Упркос централној улози коју има епископ, јединство није нешто наметнуто споља кроз јурисдикцијску моћ, него формирано изнутра кроз акт примања св. Причешћа. Црква је изнад свега осталог евхаристијски организам, која постаје то што јесте када служи тајну Господње вечере, „докле Он поново не дође“ (1Кор 11,26). На овај начин св. Игнатије, у интерпретацији о. Јована Романидиса, подарио ми јер ме је свесуштинску карику која је недостајала. Хомјаков јесте говорио о органском јединству Цркве, али то није повезивао са Евхаристијом. Када сам једном схватио интегралну повезаност црквеног јединства и светотајинског заједничарења, све је дошло на своје мјесто.
Међутим, и поред овога схватања, ја сам још био странац, и у немогућности да примим православне Свете Тајне. На Васкрс 1957, по први пут сам присуствовао православној пасхалној поноћној служби. Намјеравао сам да доцније ујутро примим св. Причешће у Англиканској Цркви, јер су се те године календарски поклопили православни и западни Васкрс. Али, изронивши из православнога славља, знао сам да је то било немогуће. Већ сам био прославио Христово Васкрсење ca Православном Црквом, на начин који је био за мене комплетан и не поновљив. Да сам након тога примио св. Причешће негдје другде, за мене би то у том случају било нешто нестварно и неистинито.
Стога се и нисам никада послије причестио са англиканског олтара. Пошто сам остао без св. Тајни у периоду од неколико мјесеци, у септембру 1957. разговарао сам са Мадлен, супругом Владимира Лоског. Она је изразила погубност мога стања, стања живота у ничијој земљи. „Не смијеш да наставиш тако“, инсистирала је „Евхаристија је наша тајанствена храна, без ње ми скапавамо.“
Њене ријечи потврдиле су се само неколико дана касније кроз необични инцидент који никада нисам био у стању да самоме себи у потпуности објасним. Наиме, отишао сам у капелу у Версају, гдје је Литургију служио поглавар Руске Заграничне Цркве, архиепископ Јован (Максимович) – данас прослављени светитељ. Његов обичај био је да служи свакодневно, и будући да је био неки седмични, радни дан, присутно је било само пар људи. Колико се сјећам, само један или два монаха, и једна старица. Стигао сам негдје при крају службе, мало прије тренутка у коме је он изишао са св. Причешћем. Нико није приступио да прими Тајне, а опет, он је остао стојећи са путиром у руци, држећи главу нагнуту на једној страни, што је било карактеристично за њега. Фиксирано, и чак пробадајућим погледом је гледао према мени (а никада ме прије није видио). Тек када сам одмахнуо главом, он се вратио са путиром у олтар.
Након отпуста св. Литургије служен је молебан светоме који се прослављао тога дана, да би на самом краји архиепископ помазивао присутне уљем из кандила које је стајало пред свечевом иконом. Стајао сам на истом мјесту, не знајући да ли као неправославан имам право да будем помазан. Али овога пута он није прихватао одбијање. Одсјечно је махнуо руком, и ја сам пришао ближе како бих био помазан. Након тога сам напустио капелу, јер сам био исувише постиђен да бих попричао с њим.(Али се јесмо упознали и разговарали у неким наредним приликама).
Понашање св. Јована у тренутку св. Причешћа ме је збунило. Знао сам да у складу са праксом Руске Заграничне Цркве сваки онај који хоће да се причести мора претходно да приступи исповијести. Засигурно би тада, архиепископу било напоменуто да ће се неко причестити на служби. У сваком случају, пристојан причасник, барем у руској Цркви, не би себи дозволио да тако касно дође на службу Владика је имао дар читања људских срдаца. Да ли је можда имао неки наговјештај да се ја налазим на прагу Православља, и овим путем ми говорио да више не оклијевам?
Шта год по овом питању било истина, искуство из Версаја оснажило ме је у осјећању да је наступио тренутак за акцију. Ако је православље једина истинита Црква, и ако је Црква заједница у св. Тајнама, онда је моја најузвишенија потреба била то да постанем православни причасник.
НЕ ГЛЕДАЈ НА СТВАРИ КОЈЕ СУ ВИДЉИВЕ…
А опет, остао је у свему овоме и један снажан разлог који ме је одвраћао. Ако је Православље заиста једина истинита Црква Христова на земљи, како је могуће (питао сам се) да је Православна Црква на западу толико етнична и националистична у свом спољном изгледу, толико слабо заинтересована за мисионарско свједочење, и тако исцјепкана у паралелне, и неријетко супротстављене „јурисдикције“?
У начелу, наравно, православље је у својој свеукупности јасно по питању става да је оно истинита Црква. Као што сам и прочитао у поруци православних учесника састанка Свјетског савеза цркава из Еванстона (1954.):
,,У закључку, обавезни смо да објавимо наше чврсто увјерење да је само Света Православна Црква сачувала пуну и неповријеђену ,’вјеру једном предату светима’. Разлог томе нису наше људске заслуге, већ би угодно Богу да чува ,,своје благо у земљаним сасудима, да савршенство моћи буде од Бога“ (2Кор.4,7) [19]. Слутим да је о. Георгије Флоровски био веома живо укључен у састављање ове лијепе изјаве. Какава штета што православни делегати на скорашњим састанцима ССЦ нису говорили овако јасним гласом!
Ипак изгледало је да постоји нешто попут дубоког кланца коjи зјапи између православних принципа и православне животне праксе. Уколико православни заиста вјерују да су једина истинита Црква, зашто су онда испријечили на путу толико препрека за оне који су могући обраћеници? У ком смислу би православље било ,,једно“ када је само у Сјеверној Америци, на примјер, постојало најмање деветнаест различитих ,,јурисдикција“, са ништа мање него тринаест епископа у једном једином граду, Њујорку.[20] Неки од мојих англиканских пријатеља тврдили су да Православна Црква није уопште уједињенија од англиканске заједнице, а по неким тачкама чак и мање од ње. У том случају, уколико пређем, било би то по њима као да неко из запаљеног тора ускаче изнова у ватру.
На овом нивоу разумијевања много су ми помогле неке од ријечи Владимира Лоског:
,,Колико њих је препознало у ,,човјеку туге“ вјечнога Сина Божијега. Човјек мора да препозна пуноћу тамо гдје спољни смисао нуди само ограничења и недостатност… Морамо, по ријечима Павла, да примимо ‘ не духа овога свијета, него Духа који је од Бога, да знамо шта нам је даровано од Бог’ (1Кор 2,12), да бисмо били у стању да препознамо побједу испод спољашњег утиска поражености, да разликујемо силу Божију која се испуњава у немоћи, истиниту Цркву у склопу историјске реалности.“ [21]
Гледајући на емпиријску ситуацију православља у западном свијету двадесетога вијека, био сам заиста суочен са појавом ,,пораза“ и ,,немоћи“. И сами православни то нису порицали. Али гледајући пажљивије, такође сам могао сагледати „истиниту Цркву у склопу историјске реалности“. Етничка ускост и нетолерантност православних, колико год дубоко укоријењена, нису дио суштине Цркве, али јесу искривљење и издајство њене истинске природе (наравно, постоје и позитивни аспекти православног хришћанског национализма). Што се тиче овог јурисдикцијског плурализма Православне Цркве на западу, он има специфичне историјске узроке, и они мало видовитији међу правосланим првацима су то у најбољем случају сагледавали као дјело промислитељног утређења ствари које није друго до само привремено и прелазно. Штавише, постоји и уочљива разлика између подјела које преовлађују у англиканизму и оних које можемо наћи у православљу. Англиканци су уједињени (највећим дијелом), у спољашњој организацији али дубоко подијељени ј њиховим вјеровањима и јавном богослужењу. Православни су, са друге стране подијељени у спољашњој организавији, али тврдо сједињени у вјери и богослужењу.
На овој раскрсници, примио сам садржајем једно снажно писмо од аримандрита Лазара (Мура) са којим сам се дописивао, а који је у то вријеме живио у Индији. Говорећи ми о Цркви Православној, написао је, „овдје морам да те упозорим да је спољашња форма Цркве (тј. Православне Цркве) биједна до очаја, можемо рећи и распета, са веома мало сарадње или координације између различитих националних тијела, са мало дубинског кориштења и поштовања према нашим духовним богатствима, са мало мисионарског и апостолског духа, слабог схватања ситуације и потреба нашега времена, са мало великодушности, хероизма или праве светости. Мој савјет ти је – не гледај на ствари које су видљиве!“[22]
Покушао сам да слиједим савјет о. Лазара. Гледајући изнад спољних видљивих промашаја Православља, вјеровао сам у „оно што се не види“ (2 Кор 4,18), тј. у његову фундаменталну јединственост, и у цјелосност православног доктринарног, литургијског и духовног Предања.
Да бих пак ушао у православну кућу, морао сам покуцати на одређена врата. Е сад, коју „јуриздикцију“ да изберем? Осјећао сам јаку привлачност у погледу Руске Заграничне Цркве. Оно чему сам се посебно дивио била је њихова вјерност литургијском, аскетском и монашком наслијеђу православља. Још у шеснаестој години живота до руку ми је доспјела књига Хелен Вадел „Пустињски Оци„, и од тога момента био сам фасциниран монашком историјом хришћанског истока. Нашао сам и да је већина манастира у православној емиграцији припадало управо Руској Заграничној Цркви. У Западној Европи посјетио сам два таква женска манастира, сестринство Благовјештења у Лондону, као и сестринство Мати Божије Лесновске код Париза, и у оба сам био веома топло дочекан. Дивио сам се и томе што је Руска Загранична Црква поштовала новомученике и исповједнике, пострадале под совјетским јармом. Са друге стране, био сам узнемирен по питању канонске изолације Заграничнога Синода. Године 1950. то није било тако страшно као што је у међувремену постало, јер је тада још постојало саслуживање међу свештенством и епископима Заграничне Цркве и оних из Васељенске Патријаршије. Видио сам међутим да је Руска Загранична Црква постајала све одвојенија и одвојена од остатка православља, и то ми је задавало невоље.
Да је тада у Британији постојала руска епархија под патронатом Васељенске Патријаршије, као што је то био случај у Француској вјероватно бих им се придружио. Али, ствари су биле постављене тако да је једина руска алтернатива Руској Заграничној Цркви била Московска Патријаршија. Москва је имала и неке изузетне људе у за падној Европи, попут Владимира Лоског у Паризу, оца Василија Кривошеина у Оксфорду, и оца Антонија Блума (данашњег митрополита Сурошког), у Лондону. Ипак, чинило ми се немогућим да припадам Православној Цркви коју су предводили епископи под комунистичком контролом, који су редовно хвалили Лењина и Стаљина, и којима је било забрањено да препознају новомученике пострадале од большевика. Нисам желио ни на који начин да пренесем кривицу на обичне руске вјернике који су живјели у Совјетском Савезу, јер су они трпили горке прогоне, док ја нисам, и претпостављам шта више да у њиховој ситуацији ни не бих, показао ишта од трпељивости и јунаштва које су они показивали. Ипак, живећи изван комунистичког свијета, нисам могао да усвојим изјаве даване у име Цркве од стране водећих јерараха Московсе Патријаршије. Као што је то поставио један свештеник Руске Заграничне Цркве у Лондону, протојереј Георгије Череметев, ,,у слободној земљи и ми морамо бити слободни“.
Упркос љубави према руској духовности, постајало је јасно да би најбољи могући правац за мене био прикључење грчкој епархији у Британији, а под патронатом Цариградске Патријаршије. Као класициста, имао сам добро радно знање Новога завјета и византијског грчког језика, док у то вријеме још нисам био изучио црквенословенски. Уколико бих постао члан Васељенске Патријаршије, не бих се нашао у ситуацији да се сврставам на било коју од супростављених руских страна, и могао бих да одржавам лична пријатељства како са онима из Московске Патријаршије, тако и са онима из Руске Заграничне Цркве. Још битније од тога било ми је то што је Константинопољ Мајка Црква, одакле је Русија примила хришћанску вјеру, и осјећао сам да је исправно да се у потрази за православљем вратим на сами извор. Поред свега тога, оцијенио сам да, кад на крају православље достигне организационо јединство у Западној Европи, ово може да се деси једино под пастирским окриљем Васељенскога Трона.
И тако, пошао сам опет код владике Јакова апамејског. На моје изненађење, у овој прилици нашао сам га спремног да ме прихвати малтене истог момента. Истина, упозорио ме је, „молим Вас да разумијете да Вас никада и ни под каквим околностима нећемо рукоположити за свештеника“. Заправо, био сам рукоположен 1966 г., шест година након примања, руком митрополита (касније архиепископа), Атинагоре II Тијатирског, који је у Британију стигао 1963/64. Ријечи владике Јакова нису ме забринуле, јер сам био ријешен да своју будућност ставим у Божије руке. Био сам тада само пресрећан да су се врата најзад отворила, па сам ушао не желећи да постављам било какве услове. Доживљавао сам примање у Православну Цркву не као нешто „праведно” не као нешто што сам био назначен да „захтијевам“, већ једноставно као слободни и неизмјериви дар Божије благодати. Оно што ми је дало тиху радост било је то што је епископ Јаков назначио о Георгија Череметева за мога духовног оца, па сам тако могао да задржим блискост са Руском Црквом у изгнанству.
Ето тако сам доспио и до краја свога путовања, или тачније, до нове и пресудне станице на путовању које је почело у мом најранијем животном раздобљу и које ће се милошћу Божијом наставити кроз сву вјечност. Недуго након Пасхе 1958. у петак Свијетле Седемице, на празник Живоносног Источника, био сам миропомазан од стране епископа Јакова у грчкој катедрали св. Софије у Бајсвотеру у Лондону. Напокон сам стигао кући!
Отац Лазар ме је упозорио да ћу у Православној Цркви наћи „мало великодушности, јунаштва или праве светости“. Овако рестроспективно, након више од четрдесет година живота у православљу, могу да кажем да је он био превише песимистичан. Без сумње, био сам много срећнији него што сам заслужио, али сам у аравослављу нашао топла пријатељства и саосјећајну љубав на готово сваком мјесту на коме сам боравио, и сасвим засигурно уживао у привилегији да упознам живе светитеље. Доказало се у моме животу да нису били у праву сви они који су предвиђали да ћу кроз то што постајем православан заправо одсијећи себе од сопственог народа и националне културе. Убијеђен сам да пригрливши православље нисам постао мање Енглез, него чак и још изворнији. Открио сам наново древне коријене свога енглества, јер хришћански историјат моје нације сеже уназад све до много прије Великог Раскола истока и запада. Присјећам се разговора са два Грка недуго након свог обраћења. Први од њих рекао је ,,колико тешко мора да ти пада то што си оставио Цркву својих отаца“, док ми је други казао „ниси оставио Цркву својих отаца, вратио си јој се“. Право је говорио!
Није потребно спомињати и то да се у мом животу након преласка све не може подвести под одредницу „небо на земљи“. Више пута претрпио сам и озбиљна обесхрабрења. Али, зар и сам Исус Христос није предсказао да учеништво подразумијева ношење крста? Опет, након четрдесет и осам година могу да потврдим да је она визија православља доживљена на првом бдењу 1952. била права и истинита. Нисам се разочарао.
Изнио бих пак само једну квалификацију. Оно што нисам могао цијенити 1952, али што данас видим много јасније, па тако и цијеним, јесте дубоко загонетни карактер Православља, његове антитезе и разноликост. Парадокс православнога живота у двадесетом вијеку је сажет од стране о. Лава Жилеа, који је и сам западњак који је прешао у Православље, у ријечима које погађају у средиште ствари више од било којих других мени познатих :
,,О чудесна Православна Цркво, тако слаба и сирота… одржана као неким чудом кроз толике тјескобе и трвења, толико предањска, а у исто вријеме тако слободна, тако архаична и опет тако жива, тако ритуална и опет тако лично тајанствена. Цркво у којој је еванђелски бисер многоцјени непроцјењиво сачуван, иако често испод слоја прашине… Цркво која се толико пута показала неспособном за акцију, а која опет зна, као нико други, да поје радост Пасхе!“.
Са енглеског превео Дражен Тупањанин
[1] Преузето ca cajta www.geocities.com/trvalentine/orthodox/ware_conversion.html
[2] The Russian Primary Chronicle, tr. S.H. Cross and O.P Sherbovwitz – Wetzor (Cannitridge MA, The Medieval Academy of America 1953) III.
[3] Из Литургије пређеосвећених дарова
[4] A.Xomjako, „The Church is One“ y W.J.Birkbeck(ed.) Russia and English Church during the La Fifty Years (London Eastern Church Association, 1895 ), 193-94, 211, 222
[5] Г. Флоровски „Sobornost the Catholicity of the Church“ y E.L. Mascall(ed), The Church of God. Ако-Руски Симпосион Друштва Светих Албана и Сергија, Лондон 1954, 55, чланак пон. штампан ory Florovsky’s Collected Works“ (Belmont, MA. Nordland, 1972)
[6] Г. Флоровски, исто. 59
[7] Исто, 73
[8] В. Лоски. Предговор чланку московског Патријарха Сергија „L’ Eglise du Christ et les communautes dissidentes“, Messager de l’ Exsarchat du Patriarche Russe en Europe Occidentale21Paris, 1955, 9-10
[9] Tradition and traditions u Leonid Uspensky and Vladimor Lossky Meaning of the Icons (Olten, Switzerland:Urs Graf-Verlag, 1952), 17.
[10] исто. 19
[11] Ернест Баркер “Social and political Thought in Byzantium“ (Oxford, Clarendon Press 1957), 28
[12] Г. Флоровски ,,Sobоrnost“ cтp. 65-67
[13] Vladimir Loski „The Mystical Theology of the Eastern Church“ (London: James Clarke, 1957), 9
[14] Свети Исак Сиријски ,Homily 22 (23) tr. Wensinck, 112, tr. Miller, 116
[15] Birkbeck, Russia and the English Church, 70-71 (курзив у оригиналу
[16] The Greek Orthodox Theological Review 7:1-2 (1961-62), 53-57
[17] 7)Andrew J. Sopko, Prophet of Roman Orthodoxy: The Theology of John Romanides (Dewey, BC Canada Synaxis Press, 1988.) 150-153.
[18] Филаделфинцима, 4.
[19] Constantin G. Patelos, The Orthodox Church in the Ecumenical Movement, Documents and Statements 1902-1975(Geneva, World Council of Churches, 1978), 96
[20] Ово су пода из 1960, које сам пронашао у брошури и под именом „Парохије у клир Православих и осталих Источних Цркава у Северној и Јужној Америци заједно са парохијама и клиром заједничка Комисија за сарадњу са истом Црквама при Генералној Скупштини Протестанск
[21] В. Лоски, „The Mystical Theology of the Eastern Church“,245,46
[22] Писмо од 11 априла 1957.
