Владика Димитрије служио је Свету Литургију у Билећи, поводом празника Светог Саве, којем је посвећена билећка Црква, подигнута 1896. године.

Саслуживали су: игуман косјеревски Арсеније, јеромонах Марко из манастира Завале; протојереји-ставрофори: Небојша Коловић, Радивоје Круљ, Младен Жуловић, Мирослав Ратковић; јереји: Данило Боро, Александар Грчић, Младен Чалија, Дејан Грчић, Александар Шмања и ђакон Крсто Авдаловић. 

Након еванђељских перикопа, сабраним вјерницима, по благослову Владике Димитрија обратио се протојереј-ставрофор Радивоје (Круљ). Тумачећи јеванђељске ријечи отац Радивоје говорио је о Светом Сави као добром пастиру који бдије над српским народом. Сава је охристовљавајући себе, читав народ охристовио и привео Добром пастиру, Исусу Христу; Који је својом Крсном смрћу и Васкрсењем широм отворио врата Царства у којем се никада не гладни. Отац Радивоје је нагласио да Савину биографију нико не може до краја познавати, будући да је његов живот – живот Бога и Цркве у свијету и историји.

Звучни запис бесједе о. Радивоја Круља

Литија поводом храмовне и градске Славе прошла је улицама града, након чега је услиједило освећење славског колача. По освећењу, Владика је честитао славу свима окупљеним и пожелио да живе Савином вјером, духом и етиком. Поучавајући сабране вјернике, Владика је поменуо како је Свети Сава био јединствен међу Србима и по томе што је знао да препозна дар, којим је украшен његов ближњи. Владика је истакао како је важно да људи изграде свијест и осјећај за препознавање дарова којима је Бог обдарио дјецу, јер је то начин да млади људи своју будућност виде на простору са којег потичу. На крају је пожелио родитељима да им Бог помогне да препознају дарове и амбиције своје дјеце, јер су дјеца ризница милости Божије и живога Живота, а дужност родитеља и ближњих је да те дарове усмјере на добро и на врлину.

Празнично сабрање настављено је културноумјетничким програмом, а славска трпеза припремљена је у парохијском Дому. 

У склопу обиљежавања Славе организована је светосавска Академија, на којој се билећанима и њиховим званицама обратио Владика Димитрије:

Поштовани градоначелниче, домаћине ове академије и прославе, хвала на указаној прилици и части да произнесем ово скромно слово у част нашег светитеља оца Саве.

Митрополит Амфилохије је рекао за Светог Саву, оснивача наше помјесне цркве и првог архиепископа свих српских и приморских земаља следеће:

„Постоје личности значајне за своје вријеме и за свој крај, за народ у коме су рођене. Постоје и оне које су значајне за своје мјесто и за свој народ, не само у времену у коме живе него и за сва времена. Постоје, међутим, и личности значајне за свој народ, за своје вријеме и за сва времена, али и за све народе, без обзира на расу и класу. Они су као хљеб којим се сви хране, као сунчева топлота којом се сви грију,као вода коју сви пију.“

И ево нас данас у граду Билећи, основаном на извору Требишњице, гдје схватамо да нема ништа природније од тога да овај дивни и поносни град слави Светог Саву. Наиме, његова светитељска личност и следствена духовна заоставштина је, као што рече блажене успомене наш Ђед, духовна „вода коју сви пију“а, нека би дао Бог, да и ова Слава буде извор и инспирација свима који данас славе нашег српског и свеправославног и свехришћанског просветитеља. Да као што је овај град на извору природне и вештаствене живе воде која пролази и оживљава велики дио наше Херцеговине, тако да и ова Слава и прослављање светитеља Саве у овом граду, буде духовни извор живе воде благодатног светодуховског и светосавског препорода не само Херцеговине, већ и читавог нашег народа.

Са велики даровима, међутим, увијек иде и велика одговорност. Тако би се данас, могло рећи, драга браћо и сестре и драга дјецо, драги Билећани и драги гости,  да ви прослављате Светог Саву у име читаве Херцеговине и да не би били само они који се држе спољашње форме и обичаја, требали би да се, сви овдје сабрани, потрудимо да разумијемо и заживимо оним духом и етосом, оним предањем, којим је живио наш свети отац Сава. Неко је лијепо примјетио да се традиција не наслеђује пасивно, већ активно стиче. Композитор Густав Малер је рекао да: „Традиција није обожавање пепела, већ преношење ватре.“

Дакле, традиција или како ми више волимо да кажемо – предање, има везе са живим животом, са креативношћу али и вјерношћу, са поштовањем једном предатих и непромјенљивих истина вјере, које се живе увијек на нов начин и у свако вријеме се, не издајући своју суштину и аутентичност, оваплоћују на уникатан начин, због историјски промјенљивих друштвених, социјалних, политичких и културних образаца. У такво предање православаног Истока, Свете Земље и Свете Горе и свих ранохришћанских малоазијских светиња, предање вјере у Христа Господа који је исти „јуче, данас и у вијекове“(Јевр. 13, 8), уронио је и њиме се обликовао дјечак и принц Растко Немањић.

Неко би могао рећи, зашто толико причати о вјери Светог Саве када је он био и миротворац, значајна оновремена политичка личност, законодавац, писац, оснивач школа и болница, истински хуманиста, човјек који је ове наше просторе спојио са, за то вријеме најмодернијим и најнапреднијим културним достигнућима тадашњег просвећеног Истока. Разлог је једноставан. Наиме, вјера у Христа, је у то доба била саставни дио свега горепоменутог. У центру цјелокупног личног и друштвеног живота налазио се лик Богочовјека Христа. Не просто и само Бога, као у неким другим религијама, не само човјека, као у данашњој себичној глобалној стварности у којој живимо, већ лик очовјеченог Бога откривеног у јеванђељу, којим живи слободни облагодаћени човјек и кроз Њега бива Духом Светим усиновљен Богу Оцу. За предање којим је живио Свети Сава, истина, очовјечења Бога, коју смо прослављали ових дана празнујући богојављенске празнике Божића и Крштења Господњег на Јордану, значи да је пред сваким од нас само један циљ, обожење наше људскости, обожење човјека у Христу. У овој визији и богочовјечанској реалности нема мјеста ни за тоталитарног Бога ни за аутономног и себичног човјека јер у њој, по ријечима владике Атанасија: Све људско знање и све људске способности, на челу са умном способношћу, функционишу природно, нормално и здраво када се слободни човјек вјером, надом и љубављу сједини са Богом, те онда милошћу Божијом бива испуњен Духом Светим, животворним и просвећујућим Духом Божјим који не уништава, не укида, нити умањује природне способности ума људског, бића људског  него их, напротив, рехабилитује и оздрављује, препорађа и испуњује, даје им њихову богодану аутентичност и пуноћу“.

Овдје лежи тајна личности Светог Саве и светосавског православног предања. Зато га је толико тешко одвојити од бића српског народа и свих православних народа, пошто је оно суштински афирмативно и за Бога и за човјека. Све што је херцеговачки принц Растко, принио Богу, а принио му је читав свој живот, вратило му се умногостручено, тј. вратило се свима нама као један никад касније превазиђен егзистенцијални, социјални и културни образац. У његовој личности обистиниле су се ријечи Христове: Ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остаје, ако ли умре, многи род доноси(Јн. 12, 24).

Зато, када данас чујемо констатације да је вјера у супротоности са науком, демократијом, правом и правдом, једнакошћу међу људима, економским бољитком, знајмо да је у питању неистина и манипулација настала из незнања или, нажалост, много чешће, из зле намјере. Сјетимо се само чудесних и благодатних светосавских литија у Црној Гори. Оне, међутим, нису биле само, како би данас рекли, религиозни покрет, разумијеван на начин који раздваја духовно и материјално, Царство Небеско и одговорност за људски живот на земљи и у историји. Оне су биле јавни час директне демократије, вратиле су грађанима суштинску улогу носилаца суверенитета једне државе, у великој мјери превазишле националне, страначке и идеолошке подјеле које су раздирале тамошње друштво. Масовно и суштински подржане из Херцеговине оне су имале троструку помиритељску светосавску димензију. На црногорском микроплану успјеле су да уједине све поштене и честите људе жељне живота без корупције и политиканстских манипулација, без обзира на националну, страначку или вјерску припадност. На нешто ширем плану наново су утврдиле и повезале Херцеговину и Црну Гору у јединствени духовни и културни простор, као и све слободомислеће људе из српских и приморских земаља (како је гласила пеменута архиепископска титула Светог Саве). И, коначно, на глобалном плану, литије су биле подржане од читавог, нажалост, данас, не у потпуности јединственог и сложног православаног свијета, и барем у тој подршци помириле и ујединиле све помјесне Православне цркве. Такође, литијски покрет је био препознат и подржан и од свих хришћана и свих људи којима је правда и слобода на првом мјесту, без обзира на вјероисповиједање или политичко опредјељење.

Заиста, ово дјело је достојно васељенског утицаја и значаја  помиритељске личности Светог Саве који је био измиритељ завађене браће у младој српској држави, који је ту државу мирио са граничећи  се хришћанским државама, источним и западним, и који је својим просвјетитељским дјелом и путовањима спајао и мирио Европу и Азију, знајући да и са исламским свијетом нађе заједнички језик, бивајући приман и код Багдадског калифа и поштован као човјек Божији.

Помолимо се зато Богу да ови Божији и зато и светосавски дарови, даровани нама у овом времену, запечаћени жртвом и свеживотним свједочењем митрополита Амфилохија и нашег владике Атанасија, остану сачувани и у Црној Гори (упркос свим манипулацијама са изборном вољом грађана којој смо ових дана свједоци), да се прелију и умноже и код нас у Рапублици Српској и Босни и Херцеговини, и да нам они буду почетак пута који води у живот вјечни, којег пута је, како му пјевамо у тропару, наставник и првопрестолник  и учитељ наш Свети отац Сава.