Поводом текста објављеног данас у штампаном издању и на порталу Вијести, а поводом гласина о изузимању Боке из надлежности Митрополије црногорско-приморске, објављујемо оригинални одговор послат новинару Вијести. Сматрамо да је ово неопходно учинити због чињенице да је објављени новински текст колаж разних мишљења, непровјерених информација и новинарских коментара.

Најдубљи коријен Митрополије црногорско-приморске поставио је Свети Сава у Боки

Тема издвајања Боке Которске из састава Митрополије црногорско-приморске није била тема на засједањима Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве, нити у оквиру Митрополије. Не знамо одакле потиче таква гласина, али чини се да она има првенствено политичке мотиве, јер свакако није утемељена у расположењу и вољи мјесног свештенства и вјерног народа.

Вјековно сједиште древне Епископије зетске, благословено Светим Савом, првим архиепископом српским, било је на Превлаци код Тивта. Управо од те епископије је настала Митрополија црногорско-приморска и назив ”приморска” је присутан у њеном имену, не само због савремене јурисдикције, него и ради чињенице да је њено прво сједиште било у Боки.

Када су средином XV вијека Млечани грубом силом потиснули Митрополију са Приморја, Митрополити зетски/црногорски су се на сваки начин, насупрот претензијама млетачких власти, борили да задрже јурисдикцију над Боком, а у чему су имали оданост и подршку тамошњег српског народа.

Када је Аустроугарска успоставила власт у Боки Которској, она је, већ у Његошево вријеме, скоро у потпуности онемогућила јурисдикцију црногорских митрополита над Боком. Да би се смањио политички утицај Беча, од стране православног становништва је затражено да се оснује бококоторска епископија, чему је аустроугарска власт, послије дужег периода отпора, изашла у сусрет.

Послије ослобођења и уједињења, чим су то допустиле објективне околности, Бока Которска је убрзо враћена у јурисдикцију Митрополије. На такав начин је исправљена историјска неправда учињена Митрополији, чиме су укинуте и црквене посљедице млетачке и аустроугарске окупације.

Данас не постоје никакви црквени и пастирски разлози за издвајање Боке Которске из састава Митрополије, особито имајући у виду да је њен најдубљи коријен управо у Боки – у манастиру Превлаци.

Изузимање Боке испод надлежности Митрополије и тиме фактичко обнављање аустроугарске творевине би био својеврстан удар на историјски континуитет, вјековно насљеђе и интегритет Митрополије, јер такав потез не би био вођен разлозима за унапређење црквеног живота, којих, без икакве сумње, нема у овом историјском тренутку.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Повезана вијест са сајта Митрополије црногорско-приморске:

Бока Кототорска – колијевка Црногорско-приморске митрополије

Православно становништво Боке Которске је, прије него што је Свети Сава 1219.г. основао самосталну Српску цркву, било под надлежношћу охридског архиепископа. Када је 971.г. Охрид пао у руке Византије, дошла је и сва православна словенска црква под власт цариградског патријарха, тако да је Бока остала  у њеном саставу све до оснивања самосталне Српске цркве. Оснивањем Српске цркве, Свети Сава је установио Зетску епископију управо у Боки Которској, на Михољској Превлаци. Зетска епископија је 1346.г. подигнута на степен митрополије. Послије рушења Превлачког манастира од стране Млечана дошло је до промјене сједишта зетских епископа које се коначно преселило 1485.г. на Цетиње у Богородичин манастир, који је саградио зетски господар Иван Црнојевић.

Иако је Бока Которска у то вријеме била под Млетачком Републиком, зетски, односно црногорски митрополити су задржали духовну власт над цијелим подручјем некадашње зетске епархије. Ту им је власт Млетачка Република признала нарочитим уговором од 6. септембра 1456.г. Уговор је потписао у име Млечића млетачки провидур Иван Болано, а у име Зете војвода Стефан Црнојевић.

Млетачка влада ни касније није дирала у то право дато црногорским митрополитима. Штавише, она је њихову власт потврђивала и посебним повељама, које је издала владици Данилу 1717. и 1718. године. Тако је власт  црногорских митрополита остала над православним становницима Боке Которске све до пада Млетачке Републике 1797.г. а и касније, за вријеме прве аустријске владавине до 1806. године.

Када је Пожунским миром 1805.г. Далмација потпала под француску власт, цар Наполеон је 1808.г. основао далматинско-истријску епархију, и њој присајединио Боку Которску и установио за Боку викаријат, и тада званично престаје духовна управа Цетињске митрополије над Боком.

Бока је једно вријеме формално прихватала такво стање, мада, по предању које се још може чути, није прихватила ни једног свештеника рукоположеног у Задру коме није Свети Петар Цетињски потврдио да је прави а не унијатски свештеник. Тако је било и за вријеме других митрополита цетињских, до успостављања епархије бококоторско-дубровачке 1874. године.

А до оснивања засебне епархије бококоторске коначно је дошло на инсистирање бокешког свештенства и народа, управо због тога што је у оваквој ситуацији био директно угрожен православни и национални идентитет Боке. Наиме, када је дошло до насилног и неприродног одвајања Цркве у Боки од своје духовне матице Зетске митрополије, којој је од оснивања Српске цркве природно припадала, Бокељи су настојали да бар сачувају црквену али и националну посебност у односу на епархије и области којима су припајани вољом других, најприје далматинско-истријској епархији, а касније и потпуно вјештачкој творевини – Буковинско-далматинској митрополији.

Распадом Аустроугарске монархије долази до стварања државе Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославије, па се коначно стичу услови да 1920. дође до уједињења Српске цркве, у коју нормално улази и Епархија бококоторско-дубровачка, која као таква егзистира до смрти епископа Кирила Митровића 1932. године, када се поново припаја својој матичној епископији црногорско-приморској.

Због гласина које су се недавно чуле у вези са наводним одобравајућим ставом почившег проте Момчила Кривокапића о поновном успостављању Епархије бококоторске, дужан сам да, као његов син, дугогодишњи саслужитељ и наследник на которској парохији, посвједочим да је о. Момо био управо на супротним позицијама. Био је свјестан улоге коју је та епархија имала у једном историјском тренутку, али није сматрао да је њено поновно успостављање на било који начин корисно у савременим околностима.

Стварање засебне бококоторске епархије изазвано је стицајем ванредних околности и  историјским условима окупације у којима се нашло православно становништво Боке у одређеном тренутку када се за то указала изненадна потреба, а на иницијативу самог становништва и свештенства Боке, а не било кога са стране, а чим се указала прилика и стекли услови да се поново врати у окриље матичне Митрополије, то је без размишљања и са радошћу учињено. Данас, хвала Богу, нема нити потребе нити разлога, а ни жеље међу самим Бокељима да се било шта мијења по том питању. Напротив, новопројављени светитељи из Боке које ових дана прослављамо, Кирило исповједник баошићки и свештеномученик Михајло кртољски, свештеници Митрополије црногорско-приморске, заједно са Митрополитом Јоаникијем Липовцем из Столива, снажно свједоче о нераскидивој вези Митрополије црногорско-приморске и њене колијевке – Боке Которске.

Архијерејски намјесник которско-тиватски, протојереј-ставрофор Немања Кривокапић