Идући у сусрет Празнику Светог Василија Мркоњићког, Завалског, Тврдошког и Острошког, с благодарношћу Господу, објављујемо свечано прослављање првог литугијског спомена и годишњице од уношења СВЕТЕ И БЛАЖЕНЕ АНЕ, МАЈКЕ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА, у Диптихе светих Православне цркве.
Драга браћо и сестре, с радошћу вас позивамо да 13. маја ове године, с искреном вјером, чврстом надом и усрдном молитвом за „мир у својој души и мир цијелом свијету“, на сами дан Празника Свете и Блажене Ане, мајке Светог Василија, дан по Празнику Светог Оца нашег Василија, у његовом родном мјесту – Мркоњићима, поред њених светих моштију, први пут литургијским саборовањем – предвођеним од стране више архијереја наше Свете цркве – прославимо ону која га је украшена чистотом, чедношћу и стидом као најљепшим хаљинама своје душе и тијела родила, васпитала и прва Господу нашем Исусу Христу мајчинском молитвом, трудом и љубављу привела, како бисмо сви скупа примили благослов, изнад свега и кроза све славећи, благодарећи и хвалећи Пресвету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, јединога Бога нашег, Дивнога у Светима Својим!
На Сабору СПЦ канонизована Света Блажена Ана мајка Светог Василија Острошког
СВЕТА АНА – МАЈКА СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ – мр Велибор Шиповац
СВЈЕДОЧАНСТВА
Јереј Славен Јовичић
Диван је Бог у Светима Својима, Бог Израиљев, Он ће дати Силу и Утврђење народу Своме.
Благословен Бог. ( Пс. 67, 36 )
Браћо и сестре желим да подијелим своје искуство са свима вјерујућим и са онима који треба да постану чланови једне Свете саборне апостолске Цркве које се односи на чудо Св. Ане, учињено према мени не тако давне 2019. године. Родом сам из парохије гдје је храм посвећен Св. Василију Острошком Чудотоврцу и то искључиво вјером и жељом народа која је препозната и услишена од стране надлежног епископа. Од младости своје научен сам још у родитељском дому да се непрестано и усрдно молим овом дивном угоднику Божијем. Узимајући учешће у свим богослужењима као ученик основне школе, а после и Богословије, толико сам изградио своју наду и обраћање према Св. Василију да ништа нисам почињао и завршавао а да Господу Богу и Његовом дивном угоднику и чудотворцу нисам благодарио. Читаући Његово Житије, научио сам да је прије манастира Тврдош и Острошке испоснице, почео своје духовне кораке у селу Мркоњићи у дому својих родитеља бодрен највише вјером Васкрслог Господа од стране своје мајке Ане. Недуго затим, имао сам прилику да погледам видео снимак везан за путовање светих моштију нашег чудотворца Црном Гором и Херцеговином чију литију је предводио тадашњи епископ Захумско- Херцеговачи и Приморски др Атанасије (Јевтић) заједно са митрополитом Црногорско-Приморским др Амфилохијем (Радовић) који су по доласку у Мркоњиће однијели мошти светитеља на гроб његове мајке. Приликом боравка светитеља на гробу, поред црквених пјесама, Епископ је изговорио бесједу у којој је између осталог рекао да није могуће да овако великог светитеља и чудотворца роди мајка која и сама није света. Од тада па на даље лично у мени, а вјерујем и у многим вјерујућим људима уписана је једна нова нота у погледу мајке Св. Василија Острошког Чудотворца. Приликом свог раног дјетињства имао сам повреду кичменог стуба која је личила на трајно оштећење и самим тим здравствене проблеме. Идући доктору и вршећи редовне контроле није било неких оптимистичних назнака за побољшање здравља. Међутим,приликом радова на унутрашњој адаптацији парохијског дома, дошло је до нове повреде из које је проузрокована јака бол у десној нози. Та повреда је, по мени, а и по медицинским нормама још више продубила здравствени проблем. Када човјек по својим сопственим слабостима посустане и буде корак од предаје и наде на боље сутра онда Бог покаже своју моћ у нашим људским немоћима. Тако се мени открио велкики благослов септембра мјесеца 2019. године путујући са породицом на поклоњење Св. Василију Острошком Чудотворцу. Приликом овог великог и захтјевног пута, ради сложене ситуације са здрављем дошло је до јаке боли како у леђима тако и код ноге, гдје ми се у помало расејаном уму јавља мисао да станем у Мркоњиће и ту паузу искористим за поклоњење како манастиру у изградњи, тако и гробу Св. Ане. Приликом самог доласка у село Мркоњиће, одмах сам отишао на њен гроб и поклонио му се цјеливајући крст и надгробну плочу. Након неколико минута, заједно са породицом пошао сам пјешке према манастиру уз стрми пут који није тако једноставан и захтјева физички напор.
Међутим, дошавши пред манастирски храм осјећао сам један необичан моменат у свом животу, моменат радости и сигурности. Након тако захтјевног пењања на узбрдицу и ступајући у порту храма није било никакве боли, напротив јавило се једно освјежење и нова снага која је потребна свакоме од нас. Још тада нисам никоме ништа причао и наставио сам пут према манстиру Тврдош и Острогу. Вријеме је пролазило,а ја сам се и даље осјећао баш онако као тај дан у Мркоњићима. После неког времена, поново сам удостојен Божијег благослова да се поклоним Мркоњићкој светињи гдје су на радост свих нас мошти Св. Ане пренесене из гроба у манастирски храм и тад сам са још већом вјером и надом пришао кивоту са моштима и одао своју захвалност за изцјељење које сам по свему судећи добио управо од ове велике и дивне Божије угоднице. Тај дан сам одлучио да подијелим своју радост и своје духовно искуство са једном од присутних монахиња чије име тренутно и не знам. Рекао сам јој о чуду које се догодило и посвједочио своје искуство са још неколико вјерујућих људи који су се налазили у порти храма. Вољом Божијом та вијест је отишла и даље, ширећи се као благодатни миомирис кроз народ о чуду Св. Ане. Након неког времена, уследила је молба сестринства манастира да лично подијелим своју радост, што и чиним овом приликом. Топло препоручујем из личног искуства да јој се молимо и да ју поштујемо као новопројављену угодницу Божију у ова тешка и сложена времена. Благодаран сам Богу на допуштењу да напишем неколико редова свог личног искуства у молитвеном односу са Св. Аном.
О Васкрсу, 2025. године
+++
Слушкиња Божија Стоја Лојпур, рођено Шмркић
У прољеће 2010. године на прегледу код Љекара у Мостару речено ми је да имам неки чворић на дојци, да ће пратити мјесец дана стање да виде да ли расте, да ли се мијења, а потом узети узорак тог ткива да виде о чему се ради. Било је пред Ђурђевдан. Како је породица била узрујана због мишљења љекара предложише ми да узмем неке природне лијекове да ојачам организам јер нисам добила никакву терапију док се не види на следећем прегледу да ли мирује та циста – чвор и не утврде шта је. Узела сам следећег јутра лист чуваркуће знајући да помаже организму код многих бољки. Ништа друго до тог листа чуваркуће осим воде и хране коју сам свакодневно користила нисам узимала.
Када смо о Ђурђевдану поранили у Требиње код пријатеља, кћеркине породице на славу, као и увијек годинама уназад одморили би у Мркоњићима код гроба Свете Ане – мајке Светог Василија Тврдошког и Острошког слава Му и милост. Како сам угледала чуваркућу на гробу Анином, коју су монахиње одржавале у облику крста, сјетих се да нисам узела то јутро лист чуваркуће. Кћерка која је путовала са мном рече: мајко, узми одавде, слободно, ту је чуваркућа да помогне Света Ана коме затреба. Послушах кћерку и узех два-три листа за та јутра колико сам у Требињу.
Када сам послије мјесец дана отишла на ултразвучни преглед код истог љекара у Мостару, докторица Здравка, како погледа упита: јесте ли узимали неку терапију од другог љекара, шта сте користили, овдје нема ништа. Остала је као мала тачка да је ту нешто постојало. Рекох јој да ништа узимала нисам осим листа чуваркуће ујутру, и сјетих се Ђурђевданског јутра у Мркоњићима.
Слава Господу, Светом Василију Острошком и Светој Ани, на сваком наредном прегледу, ево већ петнаеста година све је било уредно.
Благодарим Милост Божијој што је вријеме мога живота учинио да се обнови светиња у Мркоњићима и да дочекам цјеливати мошти Светитељке.
Захвална Богу и светитељима,
О празнику Светог Јована Богослова 2024. године.
