Владика Григорије
У животу сам, што због својих година, што због своје професије, сусретао разне људе: добре и лоше, паметне и оне који то нису, благородне и подле, дарежљиве и шкрте. Али никада нисам сусрео некога какав је био Здравко Бодирога. Вјерујем да, његовим одласком с овог свијета, ни ја ни они који су га познавали и вољели више нећемо имати прилике да сретнемо некога попут њега.
Био је од оних ненаметљивих људи – тихих, скромних, чије је присуство лагодно, пријатно и лако; готово да га и не осјећате, али га увијек препознате по једној финој, благој енергији која се разлије око вас када год је у вашој близини. Тај мир, тај осјећај повјерења и сигурности Здравко је свуда носио са собом и даривао нас њима нештедимице.
Обично мислимо да се продорни и наметљиви људи лакше изборе за своје мјесто под сунцем и да лакше стичу ауторитет. Али Здравко је био сушти примјер да не мора бити тако – да скромне, ненаметљиве, а вриједне и одане душе, без иједне сувишне или грубе ријечи, стичу нашу љубав, повјерење и наклоност.
Здравко је био тихи јунак нашег доба који је, насупрот својој повучености, у себи носио читаво врело доброте, честитости и поштења. Био је чврст ослонац својој заједници, примјер чојства и јунаштва у свакодневним животним биткама.
Иако је у нашем односу био мој црквењак, сарадник и радник, и иако сам формално стајао изнад њега, знао сам да сам у оном најважнијем – у људскости – често стајао испод њега.
Као таквог ћу га носити у свом сјећању док корачам овим свијетом, с надом да ћемо се једнога дана поново срести. Његовим одласком одлази заувијек и дио једног живота и времена које смо некада скупа дијелили – времена тешког, али и лијепог, које нас је обликовало и заувијек повезало.
Зато, добри мој Здравко, нека Господ подари рајско насеље твојој благородној души и настани је тамо гдје праведници почивају.
+++
о. Никола Јанковић
„Како су мили станови твоји, Господе над војскама!
Жедни и топи се душа моја у дворима Господњим;
срце моје и тело моје обадоваше се Богу живоме.“ (ПС 83)
Браћо и сестре,
овим речима Псалмопојца Давида као да је описан живот нашег упокојеног брата Здравка. Јер заиста – његова душа је жудела за дворима Господњим, а срце и тело његово нашли су своје место управо у дому Божијем.
Мало је оних који храму и Цркви Христовој служе са таквом преданошћу, тихо и ненаметљиво, као што је то он чинио. Као дугогодишњи црквењак и еклисијарх Саборног храма у Требињу, био је онај који је, често невидљив људским очима, чинио да све буде на свом месту – да богослужење тече у миру, да храм буде уредан, да се у њему осети присуство светиње.
И није то била само дужност – то је била љубав. Љубав према дому Господњем, која га је водила и у многе друге подвиге. Видимо ту љубав и у његовом труду на обнови храма Светог Јована Крститеља, као и у уређењу гробља овде Засаду, где се данас сабрасмо да га испратимо. Својим рукама, својим знојем, оставио је траг који није само земаљски.
А данашњи дан, дан Светих жена Мироносица, као да нам открива дубљи смисао његовог живота. Оне су у тишини, у мраку, са вером и љубављу дошле на Христов гроб. Нису биле гласне, нису тражиле место прво – али су прве чуле вест о Васкрсењу.
Тако је и наш брат Здравко ставки живео. Носио је „миро“ свога труда, своје верности, своје службе. Долазио је у храм не из навике, него из љубави. И зато верујемо да ће и он, као и оне, чути глас Васкрслог Христа Радујте се, не плашите се!
Посебно сведочанство његове хришћанске душе јесу многа кумства која је прихватио. Колико је само људи, који нису имали никога да их приведе у Цркву, у њему нашли кума, духовног сродника. Са истом љубављу је примао све – и сиромашне, и одбачене, и ону дечицу Ромску која су жудела за Крштењем. У његовом срцу било је места за све, јер је знао да је Црква дом свих који траже Бога.
Живео је скромно, тихо, готово монашки, овде у близини, не тражећи ништа за себе.
Следовао је примеру великог учитеља наше Цркве владике Атанасија, који нас је учио, да је истинска вера – у труду и подвигу, у молитви, у жртви, у смирењу.
Зато данас, браћо и сестре, док га испраћамо, узносимо благодарност Богу што смо имали таквог човека међу нама. Човека који нам је својим животом показао шта значи волети дом Господњи.
Хвала ти брате Здравко у име братства Саборног храма и наше Ц.Општине, у име свих парохијана и твојих Засађана за сав твој труд у обнови и изградњи ових светиња, а највише ти хвала за твоју искрену и велику љубав према Христу и Његовој живој цркви!
Нека Господ упокоји душу слуге Свога и брата нашег Здравка у насељима праведних. Нека га уведе у оне истинске, небеске станове за којима је његова душа жудела.
А нама нека подари снаге да следујемо том путу – да будемо верни у малом, истрајни у добру, и да, као Мироносице, идемо ка Христу са чежњом, са љубављу и надом.
Вечан му помен и Царство небеско.
Христос Васкрсе!
+++
ЦРКВЕЊАК
(Здравку Бодироги)
Вера Басор
Подне је. Испред врата Саборне цркве стајао је стари црквењак. ”Сунце је упекло” помисли док је кроз густе сиједе обрве мрштећи се, посматрао прилику која му се приближавала.
Порту цркве красио је дрворед зеленила са свих страна, а у средини стоји предиван споменик Партријарху Павлу. Човјек који се приближавао застао је, баш поред споменика почившем Патријарху Павлу. Бјеше то млађи човјек, црне косе. Кратка брада упућивала је да се не брије данима. Погнут поглед, корак тежак.
“Којим добром брате” упита црквењак.
Не знам шта је добро. Нити шта је зло. Рече човјек.
Понеки пут зађемо да пронађемо. Оно што требамо. Одговори црквењак.
Хајде да се окријепимо. Ниси стигао било гдје, већ у Божију кућу.
Лаганим кораком и ријеч по ријеч стигли су до црквене кухиње.
– Одакле путујеш странче рече црквењак.
– Одкуд знаш да сам странац, рече човјек.
– Одавде ниси. Одговори му црквењак.
Зовем се Есмир. Рођен сам у Босни и живим у Чешкој. Моја мајка је поријеклом одавде.
Умрла је прије неколико година. И отац се разболио и преминуо. Има два мјесеца како се борим. Почели су проблеми. Са мислима. Изгубио сам сан. Дошао сам овамо не знајући куда да идем.. Сањао сам мајку. Стајала је на вратима цркве баш као и ти. Рече Есмир црквењаку. Када сам те угледао застао сам. И то је то.
Посматрао је црквењак свога госта и пажљиво га слушао. Дуго су разговарали. Та нека хладна сјена из његових очију, одавала је човјека који губи наду и разлог за живот. Црквењак га погледа и рече му: ”Хајде са мном до цркве да се помолимо”.
Али ја нисам крштен рече Есмир.
Не брини. Рече црквењак, Бог те довео до мојих врата, сада си моја брига.
Дуго у ноћ остао је црквењак са Есмиром да разговарају. Разговарали су о вјери Православној и муслиманској иако Есмир није био вјерник. Мајка му је била Српкиња, отац Муслиман. ”Шта значи ово све упита га Есмир? Шта значи бити вјерник”?
– Значи бити поново рођен. Значи пут истина и живот. Све оно што изгубимо током живота кроз лажна учења и гријехове, Бог нам даје кроз благослов. Под печатом Божијим ко живи тај се спасава.
– Може ли твој Бог и мене да спаси? Упита он..
Исус Христос је дошао да спаси све нас уморне и оптерећене. Толико је љубав Божија велика. У име Оца и Сина и Светог Духа, амин.
Прекрсти се црквењак и рече му: ”Ово Свето Тројство чува свијет од нестајања. Упамти то”.
– Мој Бог је Бог свих нас, цијеле васељене, све што је постало и што ће бити Божија је воља. Слава Богу за све рече црквењак.
”Ја сам гријешан човјек”, рече Есмир. Прије него што сам те угледао испред цркве био сам ријешен да завршим са животом.
– Знам одговори црквењак. У свом животу срео сам много тамних сјена у очима, али ни једну тако мрачну као твоју.
”Хоће ли твој Бог да ми опрости?”
”Бог с тобом рече му црквењак. Богу је све могуће и све прашта. Треба да имаш повјерења у њега”.
Есмир се лагано окрену према црквењаку и некако тужно га погледа.. знаш, када сам био дјечак моја нана причала је да овај свијет држе четири арханђела, на четири стране свијета, чувају земљу и све људе на земљи. Дуго сам се плашио за арханђеле и за себе шта ће бити са мном ако се арханђели уморе”..
”Да ли, тихо изусти Есмир, да ли ти можеш да мене крстиш”?
Црквењак се насмија и рече му не, али има ко може.
”Бићу ти кум”. Знаш Есмире, питао си ме шта значи бити вјерник? Ето баш ово. Повјерење.
Сутра дан на празник Св. Тројице, би Есмир по благослову владике Атанасија крштен у Мирослава. Бјеше то један чудесан дан. Један живот је спасен и један се нови универзум родио.
Треба да знаш брате Мирославе да си добио благослов за нови живот и једног брата у Христу. Рече му стари црквењак. И насмија се.
Ћутала сам док ми је стари црквењак причао овај догађај. Док говори поглед му лети негдје у висине, крупне му очи још увијек виспрене хрле, хрле у небо.. као да траже потврду за ријечи. Јер ријеч је повјерење. Печат свијета. Знам шта је тражио стари црквењак високо међу облацима. Оно дрво наде што рађа плодове.. баш као из Библије ” Не будите као дрво смокве које плод свој не доноси..” Да, овај и још много других плодова носила је са собом ова чиста душа и носи још увијек.
