У Владичанском двору у Мостару вечерас је одржана промоција књиге митрополита њемачког Григорија „Једни другима потребни“.
О књизи је, поред митрополита Григорија, говорио и протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин.
Митрополит Григорије рекао је да је наслов књиге настао из бесједа, али и да је, живећи један период у Мостару, највише схватио да је немогућ живот без другога и другачијег, те да смо једни другима потребни, без обзира на то што смо различити.
„То је важно увијек наглашавати. Порука ове књиге јесте да је човјек позван на сусрет и однос и да нема сусрета без сусрета лицем у лице. Ми све своје такозване истине можемо сматрати оваквим или онаквим, али када дође до сусрета, све те истине долазе на испит и тада, по мом мишљењу, истина не претходи сусрету, већ сусрет открива истину“, рекао је митрополит Григорије.
Он се осврнуо и на поновни долазак у Мостар, рекавши да Мостар изазива потрес у човјеку и његовој души.
„Има много градова у свијету у које човјек може ући и из њих изаћи равнодушан. Ја сам неко ко не може у Мостар ући а да не доживи неки потрес. Зато су и улазак и излазак из Мостара догађаји, а не пуки пролазак кроз још један град у овом свијету“, поручио је митрополит Григорије.
Књигу „Једни другима потребни“ владике Григорија чине изабране бесједе које су обиљежиле његов рад и служење Богу, као и значајне тренутке, како историјске тако и личне, у којима су изговорене.
Бесједе су пуне емоција и повезница, карактерише их позитиван став и жеља да се превазиђе свака врста напетости и непријатељства, „јер живот тече и не може се живјети изоловано, већ се везе морају градити и јачати“.
У књизи се налази и бесједа под насловом ”Поново у Мостару” коју је владика Григорије, као тадашњи владика захумско-херцегвачки и приморски, говорио у Старој цркви Рођења Пресвете Богородице у Мостару, 2. јануара 2011. године када је епископску столицу вратио у град на Неретви.
Доносимо дио те бесједе.
ПОНОВО У МОСТАРУ
(Мостар, 2. јануар 2011)
Српска православна црква у Мостару има дугу и богату историју. Тај континуитет прекинут је 1992. године, када је услијед ратних неприлика сједиште епархије принудно измјештено у Требиње, а Храм Свете Тројице и Владичански двор порушени. Само они који заборављају прошлост сами себе осуђују на њено понављање. Ми се данас присјећамо немилих догађаја – не да бисмо њима потхрањивали мржњу и нетрпељивост, него да бисмо избјегли њихово понављање.
У Мостару данас живи шест-седам пута мање Срба него прије рата. Васпостављање црквеног живота почело је обновом манастира Житомислића и постепеним повратком свештенства у овај град и цијелу западну Херцеговину.
Заједница је предокушај Царства небеског. Она је предуслов успјеха и опстанка, али захтијева трпљење и истрајност, пожртвованост и разумијевање. Та заједница подразумијева и нашу браћу друге вјероисповијести, с којима вијековима живите раме уз раме у граду на Неретви. Само ако смо окренути једни ка другима и отворени једни према другима, можемо ујединити овај град и кренути напријед, са погледом усмјереним ка будућности. Једино тако можемо надрасти све недаће и искушења прошлости.
Мостар је симбол преплитања култура. Симбол срастања. Он је у малом одраз државе у којој живимо: различитости, судара свјетова, богатства и разноликости. Све то даје посебан печат граду чије име, нимало случајно, потиче од ријечи која је најпознатија метафора повезивања. Ако би му се ишта од тога одузело, Мостар више не би био оно што јесте – изгубио би дио свог насљеђа и традиције, свој идентитет и континуитет. Зато рјешење морамо тражити у превазилажењу сукоба и мржње, у духовном сазријевању. Дај, Господе, да једнога дана сазријемо у потпуности као народи, и да се историја ратова и страдања више никада не понови.
Мостар је био плодно књижевно тло. У њему се ријеч одувијек његовала и поштовала. Одавде се културни талас ширио и запљускивао остале градове. У њему су неријетко и свештеници и монаси, поред своје основне мисије, били и књижевници и културни ђелатници. Сјетимо се само Серафима Шолаје, Прокопија Чокорила или Јоаникија Памучине.
Потом, енергије и духа којима су овај град оплеменили Алекса Шантић и његова пјесничка лоза, затим Јован Дучић, браћа Ћоровићи и Јован Радуловић. Велика је част и велика одговорност столовати у таквом граду.
Данашњи догађај преломни је тренутак у историји Цркве у нашој епархији. Приступам му са радошћу, али и са страхом Божјим. Кроз историју владике су биле уз свој народ – и у рату и у миру, када се кућило и градило, увијек тамо гдје је било најпотребније.
Извор: topportal.info
