Благословен који долази у име Господње!
Ваша Светости, браћо архијереји, браћо свештеници, монаси и монахиње, браћо и сестре и драга дјецо!
Добродошли у Мостар!
Град основан око мостова, развио се на обалама које мостови повезују и назван је по њима. Наш нобеловац Иво Андрић говорећи о мостовима, истина, рекао је да су они „општији, светији од храмова“, али ипак није пропустио да закључи: „Напослетку, све чиме се овај наш живот казује – мисли, напори, погледи, осмеси, речи, уздаси – све то тежи ка другој обали, којој се управља као циљу, и на којој тек добива свој прави смисао. Све то има нешто да савлада и премости: неред, смрт или несмисао. Јер, све је прелаз, мост чији се крајеви губе у бесконачности, и према ком су сви земни мостови само дечије играчке, бледи симболи. А сва је наша нада с оне стране.“
Символ те наде која нас чека „с оне стране“ је свакако и овај храм. Можда би најправедније било рећи да мостови, символично гледано, образују хоризонталу крста у животима свих нас. Они су символи оне вечите и никад засићене људске жеље „да се повеже, измири и споји све што искрсне пред нашим духом, очима и ногама, да не буде дељења, противности ни растанка“. Расуђујући на овај начин, символ вертикале крста, људске тежње да превазиђе зло, гријех, бесмисао и смрт је свакако храм Божији, црква Божија. Мјесто гдје човјек који је „наишао на запреку … није застао пред њом, него је савладао и премостио“ вјером, надом и љубављу у Христу, отвореношћу за Бога и ближње.
Такав је, Ваша Светости, наш Мостар. Архитектонски богат и благословен, као што смо покушали објаснити, многим мостовима и још многобројнијим црквама, катедралама и џамијама. Позвали смо Вас, између осталог, и да нам Вашим молитвама помогнете да ми вјерници, било којој вјеороисповијести припадали, обогатимо овај град покајањем пред Богом и опраштањем људима, нашој браћи и комшијама и тако обновимо порушене духовне мостове међу нама.
У овом храму Свете Тројице данас, драга браћо и сестре, обиљежавамо троструки јубилеј.
Наиме, ове године испуњава се 150 година од освећења овога храма, грађеног десетак година на мјесту тадашњег винограда на Пејковини и Бјелушинама, да би се у њему Духом Светим сабирала, као жива лоза на чокоту који је Христос, Црква Божија, којој је Отац наш небески виноградар.
Такође, на овом мјесту, 1903. године о празнику Силаска Светог Духа на апостоле, прије 120 година, епископску хиротонију је примио Свети Свештеномученик Петар Зимоњић, митрополит херцеговачки и дабробосански, свједок крста и васкрсења, као што су и овај храм и овај народ свједоци крста и васкрсења Христовог.
И напослијетку, трећи јубилеј и годишњица коју обиљежавамо, везана је за 1933. годину, када је, прије пуних 90 година, патријарх Варнава баш ових септембарских дана, скупа са Светим владиком Николајем, на сам празник Рођења Пресвете Богородице, на овоме светоме мјесту служио последњу патријарашку Божанствену Литургију.
Ово наше троструко радовање се преноси и на улогу наше заједнице у овом граду и на, дозволите ми да кажем, тројично историјско назначење које Мостар, вјерујемо, треба да испуни. Наиме, да три вјере, двије хришћанске и једна муслиманска, живе у њему у миру, слози и међусобном поштовању. Као што су многи примијетили, прави Мостар не смије бити располућен на два дијела, него ослоњен на три стуба и три заједнице које су га градиле и које треба и данас да међусобно добро сарађују. Хвала Богу, ми православни имамо добре односе и са Католичком мостарском бискупијом и са Исламском заједницом у Мостару а муфтија и бискуп су били први који су реаговали и упутили конкретну помоћ приликом оскрнављења и девастације овога храма крајем прошле године, као и господин Кабири који је на челу јеврејске заједнице града Мостара. Том приликом, што је не мање значајно и што је разлог за посебну радост и наду, грађани Мостара показали су једнодушну солидарност и даривали га многобројним прилозима. Такође, дужни смо да поменемо да нам је градска администрација на челу са градоначелником и предсједником вијећа тада помогла, а данас већ можемо рећи да нам пружа континуирану подршку.
Ваша Светости, примите ове моје ријечи и увјеравање да на свему горе побројаном радимо искрено и чиста срца. Хвала Вам што сте данас међу нама, али и што сте и у многим другим приликама, као поглавар наше Свете Цркве, увијек ту да подржите нашу православну заједницу која градећи овај храм и учествујући у животу овог града, надамо се, на достојан начин доприноси духовном и културном богатству којим прави Мостарци треба да се поносе.
Овај храм који грли овај прелијепи град, као што знате, брутално је страдао, из темеља миниран и варварски ишчупан из земље рукама безумника, али захваљујући и нашем отпадништву и размирицама, којих се својевремено присјетио наш Свјатјејши патријарх Павле. Наиме, прије скоро 25 година, дан послије устоличења мога претходника владике Григорија, стојећи на овоме мјесту које је тада било само огромна хрпа нагомиланог камења, мудри стари патријарх је рекао да не треба гледати шта су други урадили и скривили нама, него чиме смо ми допринијели да се тако нешто догоди.
Приликом распећа овог храма, његово камење и прах су се разасули дуж цијелог Мостара. Од како је почела његова обнова и васкрсење, многи људи различитих вјера и нација уграђивали су себе и своју љубав у његово васкрсење. Обнова, још до краја необновљене Саборне цркве наше епархије, за нас православне у овом граду и овој епархији је обнова живота и нас самих, символ добродошлице и одрживости повратка Срба у овај град и долину Неретве, али је и слава Богу, као што већ рекох, радост за наше сусједе и комшије.
Све нас уједињује љубав Божија, љубав Христова. То нарочито не треба објашњавати када су у питању браћа римокатолици, јер нам је исто Јеванђеље, али ни превише када су у питању наша браћа муслимани и Јевреји. Наравно да су наше теологије различите, али наши вриједносни системи и однос према другоме и другачијем, не би смјели да буду.
Да бисмо били дјеца Авраамова, Абрахамова или Ибрахимова, што ми сви држимо да јесмо, било којој вјери припадали, потребно је да родимо плодове достојне покајања. Иако је Господ из овог херцеговачког камена изнова и изнова, свим нашим гријесима унаточ, подизао дјецу Аврааму, имајмо увијек на уму да нисмо незамјењиви. Да бисмо овдје остали и опстали и живјели у миру, један од плодова покајања који треба да имамо је, дубоко вјерујем, и истинско праштање.
У данашњем свијету у којем је готово немогуће разлучити ко више подмеће, подваљује и лажно се представља, и покајања и праштања јако је мало и огроман напор се треба уложити да се ове врлине стекну. У свјетлу свега реченог, можда је спора обнова овог нашег храма разлог за радост и понос. Вриједних ствари има мало и тешко се стичу. Можда радимо спорије зато што све радимо темељно и трудимо се да наш храм заиста буде благослов мира овоме граду и земљи, свакој православној души али и свима осталима, плод истинског покајања и праштања, и, као што рекосмо на почетку, духовни мост којим ходећи превазилазимо наше подјеле и сједињујемо се са Богом и са ближњима.
Нека би дао Господ да Вашим молитвама, Ваша Светости и браћо архијереји, у срцима свих нас Мостараца и Херцеговаца, свјетлије и топлије од мостарског сунца над овом мученичком земљом, засија јеванђелска свјетлост нелицемјерне љубави, коју непоменикова тама зла, лажи, гријеха и смрти не може никада обузети и надвладати и која попут ове кише натапа наша срца жедна милости, правде и истине Божије.
Још једном, добродошли Ваша Светости. Благословите нас!
