На празник Воздвижења Часног Крста, Владика Димитрије началствовао је Светом архијерејском Литургијом у Храму Светог Георгија на Зубцима. Преосвећеном Владици саслуживали су архимандрит Василије из Манастира Завала, протојереј-ставрофор Борис Бандука и ђакон Крсто Авдаловић.

Након прочитаног Јеванђеља, бесједио је Владика Димитрије, нагласивши да је у крсту Христовом сажета сва премудрост Божија од постања свијета и вијека. У њему се познаје љубав Божија – Бога, који је људе створио као своје иконе, као оне који кроз љубав према Богу треба да напредују ка заједници са Богом. Кроз крст Христов пројављени су мудрост и промисао Божији – у промислу Божијем, љубави Божијој, остављен је простор за слободу човјека. Знајући да ће човјекова слобода бити колебљива, Бог је у свом промислу одредио да Христос дође у свијет и да пострада за човјека, да се јави пуноћа Божијег откровења у Христу распетом. Владика је појаснио да ријечи Јеванђеља о одрицању позивају човјека да се одрекне своје самодовољности – да схвати да му је потребан Бог. То није понижење за човјека, већ благослов, човјеку је потребан живи Бог, али и ближњи – одрицањем од себе постаје способан да се поузда у Бога. Крст човјеков је оно што Бог шаље човјеку – ситуација у којој живи, људи са којима ради, породица коју заснује, манастир у којем живи. Ићи за Господом значи живјети по Јеванђељу, слушати ријеч Божију и држати је – испуњавати заповијести. Остварујући ово остварује се пуноћа хришћанског живота.

По Отпусту, Владика Димитрије саопштио је сабраним вјерницима да је старање о манастиру на Зубцима преузео игуман манастира Завала, архимандрит Василије, истичући да нико боље од оца Василија не може да начини почетак монашког живота. Монаси, богослужење и молитва чине срце манастира – када се богослужи, то срце почиње да куца молитвено и они који долазе у манастир налазе утјеху и топлину. Игуман се захвалио Владици на повјерењу, рекавши да крст Христов даје утјеху јер је Христов, јер је Христос разапет на њему и сила Божија остала на њему.

« ‹ од 44 › »

Фото: Владо Ружић