Данас, када прослављамо Христову крсну побједу над смрћу Владика Димитрије служио је у храму Вазнесења Господњег у Невесињу, а саслуживали су: протојереј Драго Зубац, јереј Младен Чалија, јереј Славко Лаловић и јереј Бранко Калаба и ђакони Бранислав Рајковић и Крсто Авдаловић.
Крстопоклона недеља је трећа недеља поста. На значај Часног Крста у домостроју спасења указује заступљеност празника у којима се химнама прославља Крст Господњи. Тема празника је суд, суд којим свијет дочекује Христа и милост којом Христос васкрсава људску природу. Ријечима блаженопочившег владике Атанасија: “Крст је та Тајна која је саздала Цркву, али је Крст, у исто време, браћо моја и сестре, суд. Сада је суд овоме свету (Јн. 12, 31), вели Господ. Када се Син Божији уздигне на крст, када Га уздигну на крст, онда је то био већ суд онима који Му хоће веровати за Живот Вечни, а онима који неће, за суд и осуду. Али Божији суд није увек осуда, него расуђивање. Зато што је Бог милостив, човекољубив и дошао је да спасе нас грешне. Пре тога, кажу Светитељи, а и Јеванђеље сведочи, да је Христос добровољно Себе принео на жртву у Сионској горњици (то је горња соба) када је на Тајној Вечери преломио Тело Своје и излио Крв Своју за живот вечни свега света. То је Света Литургија, Света Евхаристија: Ево вам завештавам Царство које је Мени Отац од вечности завештао, да седите са Мном у Царству, за Трпезом Оца Мога, и да једете и пијете Храну и Пиће Живота Вечнога. И то је резултат Крста, јер са Крста је истекла крв и вода, када су проболи ребро Господње. Ребро је оно место одакле је Бог узео Еву, а Ева је прва послушала ђавола, па навела Адама. Онда је Господ исцелио тим пробадањем, допуштањем пробадања ребра Свога, и Еву и Адама. И истече из ребра крв и вода. Вода је Крштење, Крв је Света Литургија, Света Евхаристија – опет плодови Крста. Плод Крста је и силазак Христа у Ад, јер је разорио пакао и ниједан више нема у гробу. И нема пакла откако је Христос разорио пакао, али има паклених стања. Има, нажалост, вечних мука у онима који то сами себи припреме и приреде. А има још раја и овде на земљи, а поготово у вечности, онима који душу своју и тело своје припреме за Рај. Тако је Крст – и спасење и суд!“
Бесједећи након Јеванђеља Владика Димтурјие поучио је вјерне о крсту као благослову Божијем, као попутнини с којом нас Бог шаље у овај свијет.
Када је Господ дошао у овај свијет, када је припремао себи обиталиште у Мајци Божијој Он је наговјештавао да се благослов Божији не односи само на овај живот него да се преноси и односи и на вјечни живот, да благослов Божији у Новом Завјету значи окршај са оним нашим последњим непријатељем, са смрћу. Јер било који дар који ми имамо, било који благослов који добијемо од Бога ако се завршава само смрћу и гробом, бесмислен је, тужан је и води у очајање. А ако послије смрти има Васкрсења онда и све наше битовање на земљи има потпуни смисао.
Како нас Господ благосиља у Новом Завјету? Тако што нам дарује да носимо свој крст. Крстом нас благосиља. И како да се ми уподобимо крајњем благослову Божијем који је излио на нас?
То чинимо тако што узимамо наш крст на себе и носимо га. Шта је наш крст? То је све оно што нам је у овом животу дато као наша попутнина, то је оно гдје смо рођени, колико смо богати, колико имамо дарова, колико смо лијепи или паметни. Све то, и све што нам се догађа у овом животу је наш крст и наш благослов. Иако нисмо богати и ако нисмо толико паметни и то је наш благослов. То је тајна људског живота, како да све што нам је Бог дао изнесемо на начин достојан човјека, да живимо као истински синови Божији без обзира колико таланата нам је дато. Сјећате се оне приче о талантима. Једноме је дато десет, једноме пет, а једноме један. И свакоме слузи који је био вјеран, Господ исту ријеч каже: ”Добро, добри и вјерни слуго у маломе си ми био вјеран над многим ћу те поставити”. Јер све то што имамо на земљи мало је и премало за оно што нам се спрема у Царству небеском. Али шта Бог хоће од нас?
Он не жели да од нас направи аутономне, самодовољне људе. Таквих људи имамо у другим религијама, многих гуруа и самозваних душеводитеља, који посте непрекидно, који могу да левитирају, чак и да чине чуда. Али то није циљ Божији. Циљ је да направи од нас бића која ће ка Њему увијек да стреме. Ништа је за Бога да све наше борбе оканча, да све наше крстове разријеши, да не морамо ни око чега да се мучимо. Али проблем код тога је што ми чим задобијемо неку побједу, чим се ослободимо неке страсти, чим добијемо неку утјеху – било земаљску, било невештаствену – ми окренемо лице од Бога, ми заборавимо на Бога и хоћемо да живимо самостално, самодовољно, без Бога и заборављамо од Кога смо добили и помоћ и дар.
Једна дивна химна, неки кажу да је то била литургијска химна коју су пјевали први хришћани коју помиње апостол Павле, говори о томе шта значи ући у благослов у Божији, шта значи ући и већ овдје предокусити живот вјечни и шта значи носити свој крст. Каже апостол Павле: ”Истинита је ријеч ако са Њим умријесмо, са Њим ћемо и живјети, ако трпимо са њим ћемо и царовати, ако ли се одрекнемо и Он ће се нас одрећи, ако ли изневјеримо Он остаје вјеран, јер се не може самога Себе одрећи” (2. Тим. 2, 11-13). Предивни задњи стих, те вјероватно литургијске химне, као што је данас јединородни Сине Божији. Дакле, наш Спаситељ се не може одрећи себе, не може се одрећи онога што је Он по свом бићу, а Он је потупуна и нама сасвим предана Љубав која чека наше обраћење Њему и покајање. Он је показао највећу љубав када је дао живот свој за нас. И од те Љубави, по Његовим ријечима нема веће на овој земљи. Зато и ми треба да се трудимо у овом животу, сада у Великом посту можда да направимо и додатни подвиг, али и увијек да се трудимо да заличимо на нашег Спаситеља. Ништа љепше, ништа истинитије, ништа хуманије нема на земљи од лика и дјела и Јеванђеља нашег Спаситеља. Ако се томе лику стрпљиво уподобљавамо носећи свој крст и живећи не себи већ Богу и ближњима, онда ћемо имати сваки благослов Божији, јер ово дрво пред нама, оно је ново дрво живота. Као што су Адам и Ева имали у рају дрво живота, али су пробали од забрањеног дрвета познања добра и зла и тако згријешили и изневјерили љубав Божију, тако ми данас имамо дрво крсно на којем је Христос пострадао и плодови тог крсног дрвета су овдје у овој Литургији, а то су Тијело и Крв Христова, то је Свето Причешће и то је оно због чега смо сви ми дошли овдје – да се сјединимо са Богом живим и истинитим и да се сјединимо једни са другима, да се дотакнемо светиње и онда да светињом живимо и да тако добијемо предукус Царства Небеског, Царства Христовог и да се Њиме још присније причешћујемо у том невечерњем и незалазном дану Живота Вјечног.
фото: Младен Вујадиновић
