Ову свету обитељ на горе поменуте празнике дана, посјетила су дјеца са вјеронауке Средњошколског Центра „Алекса Шантић“ из Невесиња. Међу њима су била и дјеца која похађају часове културе религије.

Својим присуством, кренувши врло рано ка манастиру,  дјеца су украсила и уљепшала храм овог дивног манастира, као што су и жене Мироносице кренуле врло рано да помажу Тијело Христово. Како некада оне, тако и данас дјеца и народ, већином дјевојке, оприсутнише живу икону,  живог и Васкрслог Христа Господа. Његовог гроба икону такође, и оног што Мироносице затекоше, анђела свијетлог видјевши, кога Ап. Марко назва младићем, кога такође прослависмо данас, а који описује овај јеванђелски догађај, у Литургији доживјесмо и потврдисмо истину, као некада Лука и Клеопа на путу за Емаус.

Након Благодарственог сједињења у Светајни Цркве и послужења у порти Манастира, настависмо пут поклоњења и мољења ка другим светињама ове крсто-васкрсне земље Херцегове, земље светог Саве, Христове.

Потом, дођосмо у Тврдош, Светоуспенску Обитељ, матицу Херцеговине, тврду стијену Светог Василија, у којој лежи њему сличан, Христу подобан, отац и учитељ Цркве, Владика Атанасије, чијем гробу у спомен црквици се поклонише дјеца, коју је(сте) неизмјерно владика волио. Чусмо глас једне баке, коју затекосмо у гробљу манастира, „како би им се сад владика обрадовао, још из Невесиња.“ А зар није, већ јесте?!

Од Тврдоша, упутисмо се пут Мркоњића, Пребиловаца и Житомислића. Трократни свјећњак, ТРИКИРИЈУ наше Херцеговине, на којима се свједочи вјера у Св. Тројицу, Тројединог Бога и једног од Тројице, Оваплоћеног Христа распетог и Васкрслог.

Поклонисмо се гробу мајке Св. Василија и храму на мјесту његове родне куће, на којој данас узраста духовни центар, метох манастира Петропавлова. А коју ће ускоро, током свог боравка у земљи Св. Саве обићи и Његова Светост, Патријарх српски, Г. Порфирије.

Из Мркоњића, пут Пребиловаца, мјесту Голготе и Васкрса, Витлејема, Назарета  и Јерусалима, испрати нас до краја киша и град, а у Њима, дочека нас Сунце, Христос у Храму своме, мученика и свједока, мартира. У ријечима оца и домаћина, о. Марка, чусмо ријечи јеванђелског свједочанства, памћења и сјећања суштог, истинског, детаљног, живописног описа у крстообразној земљи.

И у Житомислићу, употпунисмо, свој трећи крак, свјећњака, уз живи опис историје ове светиње, оца Гаврила, њеног настанка, развоја и утемељња.

На крају, крстообразну земљу обиђосмо, дођосмо одакле и почесмо, из дома отаца и мајки, из Невесиња. Крст Херцеговине описасмо кругом живим и вјечним. Уписасмо га, крст и вјечност, у темељ нашег бића, памћења, сјећања, пажње и одговорности. А за њу се непрестано молимо, да нас се Господ сјети у Царству Своме. Амин!