У Недељу о Блудном сину владика Димитрије началствовао је Светом Литургијом у храму Преображења Господњег у Требињу. Саслуживало је братство Саборног храма.
Бесједећи након Јеванђеља владика је појаснио да прича има још један назив – Прича о милостивом оцу; прича о дому милостивог Оца у којем сваки човјек налази љубав, утјеху и Бога, који је љубав и у којем нема никакве таме – према ријечима јеванђелисте Светог Јована Богослова (1 Јн. 1, 5). То је новина Хришћанства, новина вјечно нове благе вијести. Читаво Јеванђеље се јавља као откривење о Љубави Божијој, која се никада не одвраћа од нас и том темом Црква се припрема за пост, који је мост преко кога стремимо сусрету и загрљају са Васкрслим Христом.
Пад млађег сина открива се већ у настројењу исказаном у ријечима: ”Дај ми што је моје“. Човјек је дужан да приноси Богу оно што је примио и сама тенденција човјека да себе одвоји и покаже аутономним и независним од Бога је почетак и суштина пада. Апостол Павле то свједочи, говорећи: ”Шта имаш да ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио” (1 Кор 4, 7). Пуноћу дарова које човјек прима од Бога може да егзистенцијално оствари и доживи само у заједници и љубави са тим истим Богом али и људима.
Негодовање старијег брата показује се као покушај доношења суда над братом који се враћа. Избјећи осуду ближњега посебно је важно за црквене људе, јер човјеков разум не може досегнути у срце другог човјек – само Бог познаје срца. Позивајући се на Светог Јована Златосутог владика је подсјетио да само ријетки могу истински да се радују када се брат њихов спашава, јер је емпатија често ограничена само на патње другог човјека.
Као дом очев треба схватити Цркву – сабрану заједницу – у коју су људи позвани да се врате. Управо људи у цркви треба да буду мјесто утјехе за многе рањене људе данашњице који често нису ни имали прилику да у породици или заједници у којој живе осјете сигурно прибјежиште и дом утјехе. Црквена заједница треба да се пројави као знак љубави Божије – као мјесто присуства Христовог. Вазносећи се на небо Господ се толико смирио да је дао људима да буду знак Његовог присуства, а то хришћане треба да учи одговорности – јер њих свијет треба да препозна(о) као нове људе, као ријеч, сакремент, слутњу да постоји Дом Очев(и) и Његово бескрајно милосрђе. Владика је закључио да су хришћани позвани да људе који ступају у Цркву дочекују са радошћу, љубављу и разумјевањем. Љубав којом отац дочекује сина превазилази сваку логику, а једина хула на Духа Светог је подцијенити величину љубави којом Бог исчекује сваког човјека и сматрати да било који гријех, било наш лични или нашег ближњег, може бити већи од милости и љубави Божије.
