Ријечи не долазе, кнедла у грлу, жамор у желуцу, али опет није то од туге, но од сјете и осјећаја да се једна епоха завршила. Ријечи тешко долазе, али слике су живе, пуне боја, али и неке узвишене патине. За Митрополитом сузе су саме текле, готово стално тих дана по његовом упокојењу. Дочим сада очи само влаже а усне се извијају у неки топли осмијех док мисли бујају од успомена.
Последњи пут га видјех над одром блаженопочившег митрополита Амфилохија.
Само трен прије но што ће брата у Христу монашко братство понијети према вјечној кући у крипти подгоричког Храма, владика Атанасије уснулом Митрополиту нешто је шапутао на ухо. Као да му је говорио:
“Ето и мене брзо”
Слика која кида срце. Трен за историјуи памћење, толико битан да његове важности још нисам свијестан.
А кад сам га видио први пут…
Био је август. Топли и крвави август 1992. У Љубиње сам долазио први пут са те стране. Од Моска, Љубомира, Кртиња. На пункту у Боковом долу, сретох новинара Божидара Стајчића.
Прошла је вјечност чинило ми се, откада га видјех у нашем сарајевском стану, али у поремећеној стварности тих времена, пар мјесеци се могло чинити као пар секунди, али и као пар вијекова.
Откуд ти, Раде? упита ме:
„Ево, дођох мало у Херцеговину“.
Описах му на брзину како сам избјегао на Илиџу, потом отишао у Србију код родбине и како ми је све досадило и како ме овамо у ове крше и омаре вуче некаква лудачка жеља.
Шта ти је с родитељима?
Од 22. априла не знам ништа! одговорих му и наставих пут ка Љубињу.
Родбина ме је дочекала у невјерици и љутњи. Стриц на ратишту, кућа пуна избјеглица зебња не само за живот, већ и како се прехранити, и сад још ја, за кога су мислили да је на сигурном у Србији.
Ако ме не примите и вратите назад, одох ја у добровољце на сарајевско ратиште. рекох им и то би довољно да не чачкају мечку даље.
Ко ће му знати, био је вазда на своју руку.
Из неке имагинарне цивилизованости утонух тада скоро претпотопска времена. Градско дијете поче брати дуван и чувати краве. Некад скокнем до чаршије, узмем покоју књигу из библиотеке и тако прекраћујем слободно вријеме.
На Малу Госпојину одох са старцима из села на Службу Божију. Био је то некада велики дернек, сад само нешто стараца, мало више дјеце и понеки војник који се враћа са ратишта или одлази тамо, да замјени саборца. Кажу, служи нови владика.
Видимо неког свештеника, очи му играју, нешто грди попа Миленка због пјевања, а поп Миленко има глас славуја. Видимо некога човјека који је са неком чудном енергијом дошао у Херцеговину, неким незнаним разлогом и неким чудним путем, у времена када су из Херцеговине из знаних разлога путеви углавном водили широм Васељене.
Ружи народ, какви сте то, како стојите у цркви!
Неко дијете плаче, грди мајку.
Како си васпитала то дијете, мутава! а онда се насмије.
“То је мали лав” каже.
“Ја имам тли године. Идем у пацију сколу!” милује уплакано дијете, које зачудо престаје плакати и љубопитљиво гледа необичног владику.
“Не личи вала на владику” тихо рече неко ко вјероватно ниједног владику до сада није имао прилике да гледа.
Перо и Кец, старци и чувари пламена вјере једва су дочекали крај Литургије да замотају шкију и тако са запаљеним цигаретама међ’ пожутјелим прстима прилазе владици. Ови стари четници, код митрополита Владислава у Житомислићу улазили су без куцања па су вјероватно очекивали да ће тако и даље бити. Али онда је необични владика загрмио:
“Американци, Американци, са дуваном у порти! Срам вас било! Бежите, бежите од мене”
Старци остадоше у чуду, благо увријеђени а владика оде да се забавља се дјецом. Убрао је неку травку и почео да свира групи дјеце. Клинци га прво у чуду гледају, мало се снебивају, али се владика и даље труди. Поче и да цупка у мјесту, да се пребацује са ноге на ногу. То охрабри и дјецу, те се испрва почеше стидљиво смијати, али ускоро и они почеше цупкати и имитирати владику. Наста општа граја и цика малишана, а у порти љубињске цркве поче одјекивати смијех какав се дуго, сигурно од почетка рата није зачуо у градићу под Радовињом.
Док су са чудом шта их је снашло, старци гледали владику у игри са малишанима, Кец рече Пери:
“Овај Владика је луд! Посве луд!”
Тада га видјех први пут, ускоро ћу га често гледати.
Новембра те 1992. године кренуо сам у трећи разред средње школе у Требињу. Био сам у ђачком дому, у истој оној згради, покрај прелијепе требињске пијаце гдје је сада луксузни хотел Централ парк или тако некако.
Тадашње Требиње није било блистави и прелијепи херцеговачки град који својим красотама мами ријеке туриста, већ сива касаба, које се из тога доба увијек некако сјећам притиснуте тешким облацима рата и тужно нагрђене смртовницама које су тако често освитале на чувеним платанима.
Мало свијетла доносио је владика Атанасије. У запуштеном Тврдошу обитавала је једна заједница, рекло би се јуродивих монаха, који живе животима раних хришћана, када их је само нечији хир коло ратне среће, дјели између молитве Творцу и лављих чељусти.
Слично је живио и народ. Притиснут ратом за голи живот, проналазио је изнова разлоге за нову борбу са свакодневницом, окрећући се себи и ближњима. Личили смо тада заиста и ми лаици на ране хришћане.
Владика Атанасије је неуморно мисионарио, крштавао стотине на обалама Требишњице као што је Христос некада радио у водама Јордана. Стизао је на све положаје да охрабри војску али и да упозори стално говорећи:
”Не пуцајте док не будете морали”
И увијек би било неких поклона, нешто ситно, као да тим даровима поручује да неко мисли и на нас.
Једног дана слубеница ђачког дома, а у ствари наша истинска васпитачица, Споменка каза ми:
”Иди горе у канцеларију, ђаци избјеглице имају неку помоћ!”
У канцеларији је сједио монах, познах га. Био је то игуман Григорије, потоњи владика, тада десна рука владике Атанасија. Пружи ми 20 њемачких марака, насмија се топло и рече:
“Шаље владика Атанасије избјеглим ђацима”.
За мене који сам тада скоро био изгубио осјећај посједовања новца, била је то велика сума. 200 кафа у Пицерији, 20 оброка у експрес ресторану на главној улици…
Бијаху то велике паре, али много веће од тога бијаше сазнање да је некоме стало до мене, до нас и да на овај начин то показује.
Не могу се са сигурношћу сјетити али прилично сам сигуран да се то збило још једанпут за вријеме мога школовања.
А онда после школе, на моју животну рутину, на навике које сам стекао живећи у нећему што се не би могло назвати ни привидом нормалног живота, почео је утицати излазак, у ствари бијег родитеља из Сарајева. Ваљда сам навикао да живим без старатељства, па су ми родитељске добронамјерне критике падале као неко поповање. Сјећам се оца и његовог дубоког гласа од прије рата, па ми некако страно његово пискутаво цвркутање којим ме грди.
Нисам ја тада схватао да се њему глас, уосталом као и живот истанчао од страхова доживљених у Сарајеву, када је зло вријеме и вука натјерало да постане зец.
Једне вечери на вратима наше старе прађедовске куће појави се у раним вечерњим сатима тога зимског дана наш парох, отац Миленко. Назва нам Божију помоћ и обрати се оцу:
“Владо драга душо, рекао владика да те доведем. Хоће да чује шта си претрпио у Сарајеву”
Отишао је покојни отац и код попа у кући затекао мноштво свештенства на челу са владиком Атанасијем. Кад је сјео, махинално је из џепа потегао дуванкесу и као страствени пушач кренуо да мота цигарету. Владика је заустио нешто да каже, затим се трзнуо. Један трен касније рече:
“Он може, он се наробовао, ви немојте случајно, биће батина!
Док му је отац препричавао своје сарајевско житије и страдање владика је поскакивао, хуктао а у једном трену кану му суза низ лице. Ослободио је оца свих постова до краја живота који и онако није још дуго трајао, а онда када је отац полазио, очима нешто показа неком монаху. Овај устаде и пружи оцу 50 њемачких марака.
“Нек ти се нађе” рече владика прилично изненађеном оцу.
Били су то велики новци за нас тада. Велики као кућа, али преживјели би и без њих. Битан је био поступак. Битна је била та жеља да се избјеглом мученику покаже да није сам и да неко види оно што многи не виде.
Годинама после тога размишљао сам о тим његовим поклонима мени и мојима, о тој његовој љубави и бризи за брата ближњег и схватих да је један од највећих дарова владике Атанасија било да обожи све чега се дотакне, па је тако и од материјалних ствари као што је новац, правио духовни подвиг. Кад нас је грдио, чинио је то само зато што нас је волио и што би нам се после извинио.
Велика је привилегија била живјети у вријеме великога владике и великога дјечака. Нека му Бог подари Рајско насеље и живот вјечни. Хвала ти што си нам увијек стављао до знања да ти је стало.
ХРИСТОС ВАСКРСЕ
Раде Ликић
