Септембра 1996. године, благословом блаженопочившег епископа Атанасија, почела сам радити као вјероучитељ у основној школи у Невесињу. Одлука епископа је била изненадна и затекла ме неприпремљену за рад у учионици. У тим првим данима мог вјероучитељевања, незрели студент теологије требао је одједном ускочити у ципеле учитеља вјере. Вјеронаука се тад сматрала новим предметом несигурне будућности, па сам страховала како ћу понијети то бреме, будући неискусан наставник. Милошћу Божијом и молитвама владике Атанасија, a уз помоћ многих добронамјерних људи, испало је боље од очекиваног.

У школи ме дочекао већ релативно уређен и припремљен пут и начин рада чије су темеље вриједно и пожртвовано поставили о. Алекса Зубац и блаженопочивши о. Богдан Шешлија, потоњи свештеномонах Теодор. Они су на часовима вјеронауке успоставили радну атмосферу и дисциплину, тако да се увелико вриједно радило. Имала сам њихову подршку, очинске савјете и поуке у сваком тренутку. У разним ситуацијама били су ми од велике помоћ и неопходно охрабрење. Упутили су ме у основе рада у учионици, начин функционицања школе, школску администрацију, и указивали на битне детаље, а блажене успомене о. Ратко Шиповац ми је дао своје уредно откуцане припреме. На питање када да их вратим, рекао је: „Не треба да враћаш, него прослијеђуј новима који долазе“. У знак захвалности о. Ратку, то упутство поштујем и данас.

Дојучерашњи наставници у основној школи постали су ми колеге и истински су се трудили да помогну. Сви без изузетка, од директора до домара, нудили су помоћ и подршку. У исто вријеме смо почеле радити Јелена (Тројановић) Кулиџан и ја и сјећам се да нам је јако важан био одлазак у Тврдош по декрет о постављењу. Сусрет са владиком Атанасијем је у великој мјери отјерао нашу несигурност. Осјећале смо да је владика Атанасије вјеровао да ми можемо и умијемо бити вјероучитељи. Сви који су познавали нашег Тасу знају колико је његова вјера била „заразна“ и чинила чуда. Тако се и тада десило чудо – снагом његове вјере смо се и ми саме се охрабриле и  повјеровале да можемо бити вјероучитељи. Владика Атанасије нам је посебно скренуо пажњу да пазимо дјецу погинулих и несталих бораца и дјецу која су избјегла из својих домова. Да будемо увијек спремне да им пружимо помоћ и утјеху. Знао је да наши ученици брину много веће бриге него што су оне школске. Упутио нас је колико је важно да водимо дјецу на Литургију и да има још много некрштених, па да им говоримо о значају крштења. Вратиле смо се у Невесиње са декретом о постављењу у рукама и неколико пакета књига за нас и за наше ученике. Оснажене благословом и владикиним поукама, одједном нам се чинило да смо потпуно спремне за наставу.

Рад у учионици је текао добро, напредовали смо и ученици и нас двије, корак по корак. Одјељења су била бројна, некад и преко 40 ученика, једни су одлазили, други се досељавали, њихове породице покренуте са вјековних огњишта су тражиле ново мјесто под капом небеском. Било је и ученика одвојних од својих породица, док неки ђаци за своје  нису знали ни  гдје су и ни да ли су уопште живи. Осим тих тешких животних услова, отежавајућа околност код учења је била недостатак уџбеника и  школског прибора. Само Господ зна како је владика Атанасије успијевао да набави толику количину школског прибора, илустрованих дјечијих Библија и катихизиса „Нема лепше вере од хришћанске“. То су била једина наставна средства и владика се трудио да сви ученици добију по примјерак, који су наредне генерације насљеђивале. Лекције су се диктирале, што је тих година била пракса у скоро свим предметима јер уџбеника није било. Немаштина и посљедице рата су биле присутне на сваком кораку. Дјеца су се највише радовала часовима када смо ишли на Литургију, у оближњи Саборни храм. Сви су унапријед знали да се за сваки празник иде у храм на Литургију, па су они који су имали часове касније по распореду негодовали што морају часове имати у учионици. Директор школе и колеге су нам излазиле у сусрет, па би често сви били на служби.

Карактеристика тадашње вјеронауке je била  да су сви ученици, у свим узрастима, учили исто: Молитву Господњу, Символ вјере, Богородице Дјево, Божије заповијести, о светим тајнама, празницима, јеванђељске и старозавјетне приче… Наставни план и програм је постојао, али је био, најблаже речено, нереалан за те прве године успостављања вјеронауке у образовном систему. Нису само сви ученици учила исте садржаје, већ су их учили и њихови родитељи. Тако се утицај вјеронауке ширио и ван учионице, надилазио школски систем и сјеме вјере падало је на плодно тле. У таквој атмосфери су провјере знања и испитивање биле лаке. Већина дјеце је сматрала да учећи вјеронауку служе Богу, и ту службу су озбиљно и ревносно вршили. Остала ми је болно упечатљива реченица једне мајке која је као супруга погинулог борца једном одговорила на похвале упућене њеној дјеци : „Отац их није обрукао када се гинуло, неће ваљда они брукати његов гроб, па да не уче о својој вјери“. Та тешка реченица је говорила колико је велики терет био на плећима дјеце рањене тугом губитка оца и заштитника, те како су уз то ишла велика очекивања од њих. Такав став је међу невесињским народом био општеприхваћен, па се очекивало и да часови вјеронауке буду испуњени радом и дисциплином. Трудила сам се да часови буду испуњени и пјесмом, опуштеним разговором и слободом да питају шта желе и шта их интересује. Имали смо дивне часове са слободним темама који су били велика радост како за дјецу тако и за мене. Љепота рада са дјецом откривала се у својој пуноћи. Дјечије паметне, искрене, логичне и духовите изјаве су велика ризница истински чисте непатворене љубави. Памтим много симпатичних закључака и изјава: Христос је био Србин јер је био добар и чинио чуда, свети Јован крштен у дивној бистрој ријеци Неретви, а свети Сава из Гацка јер је најмудрија српска глава, па мора бити Гачанин… и још мноштво сличних.

Владика Атанасије је често долазио и доносио помоћ. Његови доласци су за дјецу и нас вјероучитеље увијек били истински празник. Његова љубав, посебно према сирочади, била је неизмјерна. Они су хрлили њему, налазећи утјеху у његовим шалама, поклончићима и разговору. Дружење је увијек почињао реченицом да су дјеца добра само су им вјероучитељице мутаве. Током једног таквог сусрета, пар мјесеци након почетка школске године, владика је предложио да организујем једну малу групу дјеце и да их научим да одговарају на Литургији, да учимо старе српске пјесме, изворне и родољубиве. Без музичког образовања, са скромним познавањем црквеног појања, то је за мене био велики подвиг, да не кажем мука. Међутим, као и почетак наставе и ово сам прихватила да радим како је предложено. Ученици су са радошћу прихватили идеју да буду чланови црквеног хорића, па је заинтересованих на самом почетку било више од стотину. Толикој заинтересованости је допринијело и то што тада није постојала ниједна ваншколска активност, ниједан спортски клуб, ништа што би окупило дјецу мимо школе.

Тадашњи директор школе, блажене успомене Јефто Перишић, много је помогао у реализацији те замисли и на крају смо од идејe o малој пјевничкој групи дошли до црквено – школског хора. Састајали смо се сваки дан послије наставе, пјевали, преписивали текстове пјесама, смијали се и дружили. Дружење у школи смо настављали на недељној Литургији. Невесињски храм се постепено почео пунити дјецом, и временом постајати тијесан. Ту су сирочад налазила Оца Небеског, избјегли и они који су били у колективним смјештајима били су у дому Оца свога, хранећи се Хљебом Вјечности који храни све гладне и уморне. Тискајући се око мале пјевнице у леденим невесињским јутрима гријали смо једни друге међусобном љубављу. Сви смо били „једно у Христу Исусу“.

Пред нашим очима се дешавао духовни препород народа, започет неколико година раније. Како се повећавао број дјеце у нашем малом хору, тако су и обавезе у поучавању биле веће. Бог је опет удесио да се нађу људи спремни да помогну и сви су помагали по мјери својих моћи, а највише нам је допринио тадашњи богослов Страхиња Јањић (садашњи свештеник у Аделаиду у Аустралији), који је долазио чак из Требиња да нас учи тропаре и неке теже мелодије. За малено, ратом напаћено Невесиње, дјечији хор је био нешто велико, значајно – најава бољих времена. Дјеца су са Литургије носила својим кућама радост и осјећај припадности и заједничарења. Њихова насмијана лица су ратом измученим очевима и од тешког живота уморним мајкама доносила наду да ће избјеглиштво проћи, да ће се поново скућити, да ће губитак најмилијих једног дана можда мање бољети. Иако смо пјевали више срцем него гласом, па нас је некада било тешко и слушати, ми смо се искрено молили и радовали свакој служби и свакој школској приредби. Слављење школске славе, Спасовдана, Божића, Васкрса и Митровдана са препуном црквом дјеце била је посебна радост и благослов. Старији чланови црквене заједнице су дјецу из хора дочекивали са посебном љубављу. Сви су се трудили да њихов долазак на богослужења учине угодним, а највише свештеници и тадашњи председник Црквеног одбора г. Данило Капор као и остали чланови Црквеног одбора. Зато су дјеца са радошћу долазила у храм и одазивала се за сваки посао, било да је требало очистити цркву, црквено двориште, исплести цвјетне вјенчиће за иконе, обрати цвјетове липе… Дјечаци су чтецирали и помагали у олтару. Тражили су разлог да буду у цркви и око цркве, осјећали су се као своји на своме. Тако непрофесионални, мутави, мајстори фалша, били смо дио сваког друштвено-културног догађаја у Невесињу тог времена. Чак је и наше фалширање невесињском народу било симпатично, скоро непримјетно. Заједница је расла и умножавала се. Та дјеца су мени, која сам била њихов вјероучитељ, а у ствари само мало старија од њих, били и остали браћа и сестре у Христу, моји најрођенији и данас, гдје год да их је живот одвео. Ја сам их окупљала, а они мени даривали радост коју осјећа свако ко ради са дјецом и храни душу њиховим напредовањем. Тиме су учврстили моје опредељење да мој животни позив буде вјероучитељска служба.

Вјерујем да је највећи успјех вјеронауке када видите да су људи који су узрастали у литургијким службама данас не само вјероучитељи и свештеници већ и службеници и радници у свим областима друштва. Наш хорић је изњедрио изузетне појединце који су данас, пар деценија касније, носиоци црквеног живота као монаси, свештеници, доктори, вјероучитељи, музичари, инжењери, правници, економисти, спортски тренери, професори, психолози… Сваки пут, са посебном радошћу и поносом,  узимам благослов од бивших ученика – јеромонаха Порфирија и свештеника: Милана, Небојше, Немање, Младена и Ратка.

Неизмјерна радост су и сусрети са вјеручитељицом Мајом и попадијама Миљом, Данијелом, Мајом, а такође се радо  сјетим професорице музике Драгане, и многих других: Сузане, Јелене, Дајане, Лазареле, Бојане, Теодоре, Бојане, Јелене, Александре, Сање… имена је много, драгих успомена још више.

Велики је благослов што су ти људи узрастали са мном и ја са њима и захвална сам Богу што ме удостојио да будем крајпуташ који је означио њихов пут у служењу Господу. Такође, те прве генерације, посебно из ратног периода, касније су својим породицама преносили вјеру. Они су обновили ону нит вјере коју смо у скорашњем периоду историје запоставили, па је поука о вјери, осим на вјеронауци, оживјела и у породици.  То је тако очигледно и дивно у генерацијама које су тренутно у школи. Кад данас посматрам дјечија лица у учионици и проналазим сличност са њиховим родитељима, питам се, има ли још нешто чему могу да их научим и да ли имам рјешење за унутрашње борбе које се воде у њиховим душама?

Скоро три деценије након повратка вјеронауке у школе, са наставним планом и програмом који није више нереалан, али је захтјеван, веб-сајтом вјеронауке, уџбеницима, радним свескама, бојанкама, сликовницама, пјесмарицама, доступности вјерских садржаја на друштвеним мрежама много је теже и изазовније заинтересовати мале паметне главе и подстакнути их да одговоре на питања која их муче траже од Оца Небеског а не од јутјубера са највише лајкова и прегледа на интернету и у ријалити програмима. У садашње вријеме нуди се прегршт примамљивих садржаја, много тога је на дохват руке а, самим тим и већа је опасност од погрешног избора.

Сада, као и на почетку мог рада, молим се да Господ отвори срца и ум мојих ученика за Његову науку, да буду плодна земља за сјеме вјере. Увиђам да је неопходно  испратити захтјеве које вријеме доноси и усавршавати се колико год је то могуће, да бих оправдала повјерење које ми је указано. За мене је бити вјероучитељ дар на ком сам неизмјерно захвална.

Вјероучитељица Мирјана Зиројевић