Ове године ученици Просвјетине школе добили су прилику да уз камп ЕКО СОРА „Засавица 2024“ бораве и у Суботици, на првом „Су Еко Кампу 2024“ у организацији Града Суботица и Владе Републике Србије. Из Мостара је 27. јула кренуло нас 25 ученика са наставником наше школе Његошем Вељанчићем на челу групе. Кренули смо пуни ентузијазма и жеље за дружењима, новом средином и упознавањем нових другара из Дрвара, Француске, Румуније и из срца Србије, са Косова и Метохије. Доласком у дом имали смо прилику упознати се са осталим учесницима кампа, а Мостар су у пуном сјају представиле наше ученице Јована Шаговновић, Лана Ружичић и Милица Михић са познатим стиховима нашег Алексе Шантића.
Сљедећег јутра, након што смо се одморили, кренули смо у обилазак Суботице. Посјетили смо Градску кућу, Синагогу и Градски музеј. Када смо се вратили у дом имали смо већ традиционалну посјету министра без портфеља задуженог за односе са Србима у дијаспори и региону господина Ђорђа Милићевића. Увече смо имали отварање кампа у Србија парку гдје су нам се обратили представници локалне власти Града Суботица и предсједник СОРАС Србија. Послије свечаног отварања кампа слободно вријеме смо провели уживајући уз залазак сунца на Палићком језеру.
Наредни дан нам је био едукативно-забавног карактера. Све планиране активности тога дана извршавали смо у Мини Југославији. По доласку у Мини Југославију подијелили смо се у двије групе, потом је једна група отишла на историјски квиз, а друга група на радионице старих заната као што је пустовање вуне. Послије ручка смо у Мини Југославији осим радионица имали и игре без граница на којима су се наши ученици показали у најбољем свјетлу и постигли завидне резултате. По повратку у дом сви смо се лијепо средили и отишли у дискотеку гдје смо уживали до ситних сати.
Свануо је дан баш за оно због чега смо заправо и дошли. Било је вријеме за радну акцију. Наравно, није то била класична радна акција јер смо одмах након тога отишли да уживамо. Наши момци су садили дрвеће, а дјевојке су уређивале одмаралиште на пјешачкој стази. Ради баланса остатак дана смо провели у Аква парку уживајући у свим атракцијама које парк нуди. Како би нам тај дан био још занимљивији, увече смо у дому имали избор за мис и мистера кампа. Како су мостарке познате као најљепше жене, тако је наша Андреа Беловић била мис, а Давид Додиг из Дрвара је био мистер кампа. Заслужено су однијели побједе. Такође, наш Марко Медан је однио титулу мистера осмјеха.
Идућег дана ишли смо у Таванкут, село у околини Суботице. Док су дјевојке биле у посјети Хрватском културно-просвјетном друштву „Матија Губец“, гдје су имале радионице кулинарства и сламарења на којима су правиле тарану и слике од сламе, наши вриједни момци су сређивали споменик борцима из Другог свјетског рата. За њихов труд и рад добили су слободно вријеме за фудбал. Како нам нити једне вечери није било досадно, тако није ни овe. Имали смо прилику отићи на концерт Жељка Васића. Наши мис и мистер у име свих учесника кампа уручили су му поклоне, а онда је кренула права журка.
Нови дан био је резервисан за Нови Сад и Фрушкогорске манастире. Прво смо обишли манастир Крушедол, који датира са почетка 16-ог вијека, а задужбина је Максима и Ангелине Бранковић. Потом смо посјетили манастир Велика Ремета који је по предању почетком 14-ог вијека основао краљ Драгутин. То је уједно и најстарији манастир на Фрушкој гори. Након манастира упутили смо се према Петроварадину и административном центру АП Војводина, Српској Атини, Новом Саду. Петроварадин је једно од највећих утврђења у Европи те се још назива и „Гибралтар на Дунаву“. По повратку у дом вријеме смо издвојили за одмор јер нам је био пријеко потребан.
Посљедњи дан кампа провели смо на Рокином салашу, гдје смо имали посљедње радионице. Након завршетка радионица имали смо слободно вријеме до свечаног затварања кампа. Када смо затворили камп кренула је посљедња журка за ову годину. Уживали смо, плесали и пјевали до раних јутарњих сати. Нисмо могли ни замислити шта нас чека ујутро. Када је дошло вријеме да се разиђемо пролило се много суза. Саставило се много нових другарстава и љубавних веза тако да нам је тренутак растанка најтеже пао, али зато са још већом радошћу ишчекујемо сљедећу годину и нове кампове на којима ћемо имати прилику опет се срести са другарима које смо ове године упознали. Захваљујемо се нашим организаторима који су нас позвали да својим учешћем допунимо овај камп, нашем наставнику Његошу који нас је чувао, бранио и пазио свих осам дана и наравно свим новим другарима који су нам омогућили осам незаборавних дана које ћемо сигурно јако дуго памтити и препричавати. До идуће године нам остаје само да чекамо и надамо се још бољим камповима.
Нина Домазет, ученица Просвјетине школе
