У четвртак, 23. јануара 2025. године, у дубровачкој катедрали Госпе Велике одржана је молитвена осмина (молитва за јединство хришћана), која се сваке године наизмјенично одржава у православној цркви и у римокатоличкој катедрали у Дубровнику. Овогодишња молитвена осмина посвећена је јубилеју 1700 година Никејског сабора, а тематски заснована на светописамском одјељку (Јн 11 17-27).

Молитву је предводио дубровачки бискуп Роко Гласновић, а присуствовао јој је (и бесједио) епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије, као и већи број православних и римокатоличких свештеника, уз вјерни народ.

Бесједа Еп. Димитрија:

Ја сам васкрсење и живот… Вјерујеш ли ово?

Драгa браћо и сестре, драги бискупе домаћине, драга браћо свештеници, редовници и редовнице, драги људи,

Како је, не без разлога, мудро примјећено: „Скоро сва човјекова дјелатност последњих неколико вјекова, особито дјелатност европско-америчког човјека, била је усмјерена на освајање космоса и материје, на освајање спољних простора. Та једностраност је проузроковала отуђење човјека од његових унутарњих простора и довела до раздора између човјековог бића и његовог дјеловања: површине спољњег свијета као да су прогутале дубину човјековог бића. Но чим човјеково биће оплића и оповршини се, свијет му постаје узак. То је потпуно природно: човјек је по својој природи дубљи и шири од космоса у коме пребива, отуда је и његова глад за дубином и ширином незаситива дубинама и ширинама ове материјалне стварности“  (Митрополит Амфилохије).

Између осталог и због ових ријечи, као благослов треба доживјети што ове године свечано прослављамо 1700-ту годишњицу Никејског Сабора и, сљедствено томе, можемо – опет и опет – захвативши из нашег заједничког Предања, прословити о важности праве вјере за сваку боголику човјечију личност, за Цркву као заједницу словесних личности у Христу и за читав данашњи свијет раздиран многим противрјечностима.

Човјек је ,,слика свијета, мали свијет у великом (microsmos у macrocosmosu) и као мост, спој и спона свега створеног свијета”, било видљивог или невидљивог, промисаоно од Бога изабран за посредника и свештеника творевине, да се преко њега читав свијет сједини са Богом и тако спасе. Наравно, ова теолошка перспектива није једина. Свети Григорије Богослов, не искључујући претходно речено, каже обратно: да је човјек велики свијет у малом (macrocosmos у microcosmosu). Будући створен по лику/икони и подобију Божијем, он је и мали Бог (microtheos) или, како смо већ рекли, „дубљи и шири од космоса у коме пребива“. ,,Мали Бог у блату”, како би поетично рекао Преподобни Јустин, али и као такав, грешан и смртан, човјек је већи од свијета који га окружује.

Преподобни Максим Исповједник и Свети Никола Кавасила, заокружујући ова теолошка прозрења, уз њима својствену оригиналност и есхатолошку перспективу, говоре да је Бог, стварајући човјека, као неки добар неимар и архитекта који у виду има коначну сврху и изглед свог прегунућа, гледао у Христа оваплоћеног који ће доћи, те је тако при стварању у људском бићу сјединио сву видљиву и невидљиву творевину, поставивши тиме ваљан темељ чији ће потпуни смисао и пуноћу открити када јеванђељем јави Сина свога Јединороднога као Божански Архетиип и Оригинал свих људи, као савршеног човјека и савршеног Бога једносуштнога Оцу, као васкрсење и живот (Јн. 11, 25). „Ради новога човјека, уосталом, створена је у почетку човјекова природа” – говори Свети Кавасила – ,,а исто тако и ум и душа; разум смо примили да бисмо Христа спознали; жељу, да бисмо ка Њему хитали; памет смо стекли да бисмо Њега држали у сјећању, јер када смо стварани, Он је био Праобраз. Стари Адам није примјер овоме Новоме, него је Нови Адам примјер оном староме. Ако се и каже да је Нови Адам рођен по подобију онога старога, то је због пропадљивости коју је онај стари увео, а овај Нови наслиједио да би уз помоћ Својих лијекова излијечио болест природе и, као што каже апостол Павле, ‘да би живот прогутао оно што је смртно’.“

,,Ја сам васкрсење и живот… И сваки који живи и вјерује у мене неће умријети вавијек. Вјерујеш ли ово?“ (Јн. 11, 25-26), рекао је  Господ Марти, како смо управо чули у прочитаном јеванђелском тексту. Христово дјело спасења се, дакле, примјењује на свакога од нас и усваја нашом вјером у Њега. „Вјера је ипостас (основ, темељ) свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих“ (Јевр. 11, 1). На другом мјесту исте Посланице (3,14) Свети Апостол каже за нашу вјеру: „Постали смо заједничари Христови ако почетак ипостаси (ἀρχή τῆς ὑποστάσεως) до краја чврсто одржимо“. Шта значи вјера као ипостас, објашњава нам Свети Јован Златоуст: „Вјера је почетак нашег новог бића, и њоме заједничаримо у Христу, само ако је до краја одржимо чврсто и непоколебљиво“. Сљедствено, вјера није само наше увјерење/убјеђење, него наше ново битисање и живљење. Треба да се са истинитим Богом сједињујемо не само ’голом’ вјером него и животом, животном праксом и благодатном добродјетељју. Ово су добро знали и овиме живјели Свети Оци Никејског Сабора.

Од почетка свештене историје Цркве двије ствари или, још боље стварности живе вјере, биле су насушне за њен опстанак и за спасење људи. Формулисане као заповијести, оне су свима познате и у Христу нераздвојне – љубав према Богу свим срцем, душом и умом и љубав према ближњима као према самоме себи (Мт. 22, 37-39; Мк. 12; Лк. 10). Формулисане као догматске истине и етичке норме, ове стварности су значиле:

а) ревност у очувању праве и истините вјере у Христа Спаситеља и њиме откривене једносуштне и нераздјељиве Свете Тројице и

б) бескомпромисност у држању заповијести Божијих, то јест, у животу по тој вјери.

И једно и друго први хришћани сматрали су есенцијалним за опстанак Цркве као заједнице и за спасење свакога од њих појединачно као боголиких личности спасаваних у тој богооткривеној и богодарованој заједници.

а) Свакако, овдје је потребно је напоменути да је Црква, приликом догматских спорова, реаговала не покушавајући просто да дефинише и ријечима исцрпи сву тајну вјере и богословља, него је богодоличним ријечима постављала ограде и границе, чувајући богомоткривену Истину када је права вјера, а тиме и јединство Цркве и спасење људи било угрожено погрешним и богохулним учењима. У основним цртама, крајње поједностављено речено, Црква је, на примјер, говорила да ако Христос није Бог, Он не може, тј. нема моћи да нас спасе и зато се борила против аријанског учења да је Син Божији створење. С друге стране, Црква је говорила да ако Христос није потпуни човјек, ако није примио потпуну људску природу  ̶  душу, тијело, разум, ум, вољу  ̶  није нас цјелосно спасао. По познатој отачкој формули: што није примљено у Христу Богочовјеку, није ни спасено. Овим начином Црква се борила против Аполинарија и њему сличних јеретика. Против духоборачке јереси пак Оци би говорили исто тако једноставно и благодатно –врлинским опитом живота у Цркви потврђено  ̶  ,,ако Дух свети није Бог, како онда обожује оне који га примају” и вјерне у Крштењу одијева у Христа. Свиме овим, наравно, чувала се и вјера у нераздјељиву Свету Тројицу, у Оцу једносуштну и равночасну божанственост, вјечност и царственост Сина Јединороднога и Духа Светога.

б) Но, зашто је, горе поменути, етички, врлински и морални живот у Цркви тако важан? ,,Да створимо човјека по лику Нашем и по подобију Нашем!” (Пост. 1, 26)  ̶  засвједочено је на првим страницама Књиге Постања. Будући створени по лику и подобију Бога, који је љубав и извор љубави, Један од Тројице – а Света Тројица је вјечна заједница Оца, Сина и Светога Духа – и људи су у својој најдубљој суштини и истини бића створени за љубав, комуникацију, заједничарење у свим правцима, и хоризонтално и вертикално, и са Богом и са људима. Могли бисмо рећи да је сваки човјек по природи религиозно и дружевно биће (по Аристотелу човјек је политичко тј. друштвено биће, касније претворено у социјално биће а по Светом Василију Великом – дружевно биће/κοινωνικόν, а не πολιτικόν ὄν). Благодатно заједничарење и блискост с Богом се прекида горе поменутим погрешним представама и вјеровањима у Бога, али и неетичким и неморалним, тј. грешним животом. Животом који је у супротности с јеванђелским заповијестима, људским достојанством наших ближњих, али и нас самих.

По Светом Иринеју Лионском, потпуни човјек састављен је од тијела, душе и Духа Светога. Зато је апостол могао рећи: ,,Духа не гасите” (1. Сол. 5, 19). Бити људско биће подразумијева стални однос, заједницу и прожимање са живим и у нама дјелатним Богом. Људско биће не може бити дефинисано само по себи, као аутономни и самодовољан ентитет. Мистична тајна људског бића не открива се нашој себичности и самодовољности. Због свега реченога, немогуће је описати људско биће, тј. личност само по себи, па онда, као некакав додатак,  дискутовати о  његовом односу према Богу. Људску личност без Бога је немогуће разумјети. Ми имамо Бога као најинтимнији центар нашег бића, детерминишући елеменат наше људскости/хуманости. Бог је темељна стварност наше људске личности.

Створени смо, сљедствено свему овоме, за заједницу, пријатељство, блискост, сарадњу и прожимање (перихорезу) с Богом (Јн. 15, 14) и ако одбијемо ово заједничарење – ми поричемо сами себе. Ми не успијевамо да будемо аутентична људска бића. Ако афирмишемо нашу (овако схваћену) људскост, ми афирмишемо Бога. Ако поричемо и негирамо истинитога Бога, ми, такође, поричемо и човјека у нама. Дакле, овако схваћена секуларизација доводи до дехуманизације људског бића. Људско биће без Бога није човјек створен по лику и подобију Божијем, већ потчовјек.

По ријечима мог претходника на катедри херцеговачких епископа: „Живот је највећа тајна, а човек као личност још већа. Наука, математика, физика, хемија (данас, нажалост, људске страсти називају ’хемијом’, ‘адреналином’, као да је човек животиња, или физичко-хемијска реторта) лажно се од људи намеће као ‘објективна истина’. Достојевски се бунио против тзв. објективне истине: ’2+2=4 – и шта ја имам од тога?’ Ништа ме то неће променити што је 2+2=4, него истина која је живот – Живи и Истинити Бог. Он Једини спасава, а не, рецимо, математичке или природне истине. Биологија још није Антропологија. Човек није само физика, хемија, биологија, зоологија. Човек је исто толико, и још више: теологија, христологија“. (Епископ Атанасије)

Завршио бих ово слово ријечима нобеловца Александра Солжењицина. Његове ријечи су опоре, али не заборављајући хришћанима урођену наду и нама, надам се, својствени радосни благодатни оптимизам, ипак ћу их, због, по мом мишљењу, врло трагичних околности у којима се, људском кривицом, ми тренутно налазимо, овдје навести. Још тада, прије више од четрдесет година, осјећајући својеврсни безизлаз наше цивилизације ако наставимо истим путем, Солжењицин је писао: ,,ако се ми не промијенимо са нашим незаситивим ’прогресом’, човјечанство ће, при било каквој варијанти свог развоја, нестати у XXI вијеку – због дегенерисаности и истрошености, бесплодности и загађености планете”.

На врхунцу тзв. хладног рата, у истом тону, у есеју назива истоименог руској пословици, која гласи: ,,Људи су заборавили Бога – отуда свако зло”; он наставља:

,,Наш живот не стиже своме циљу у потрази за материјалним успјехом, већ у трагању за духовним растом достојним човјека… Само материјални закони не објашњавају наш живот нити му откривају пут. Кроз законе физике и физиологије никад нам се неће открити несумњива стварност да Творац стално, свакодневно, учествује у животу свакога од нас, и неизоставно нас снабдијева енергијом битисања, а када та помоћ изостане – ми умиремо. Нимало није ни мање Његово учешће и садејство у животу читаве наше планете. То треба осјетити у овом нашем мрачном и страшном тренутку.

Лакомисленим надањима двају последњих вијекова, која нас доведоше до ништавила и до ивице нуклеарне и ненуклеарне смрти, можемо супротставити једино упорно трагање за топлом руком Божијом, коју тако безбрижно и самопоуздано одгурнусмо. Тада нам се могу отворити очи за грешке овога несрећнога XX вијека, а наше руке се могу усмјерити на њихово исправљање…

Наших пет континената налазе се у ураганском ковитлацу. Али, у таквим искушењима и на таквим испитима пројављују се и највише способности људских душа. Ако пропаднемо и изгубимо овај свијет, то ће бити наша сопствена кривица.”

Драга браћо и сестре,

У Христу Господу, ми смо свјетлост свијету и со земљи (Мт. 5, 13-14; Јн. 8, 12; 9, 5). Помолимо се Богу да свјетлост не угасне и со не обљутави. Амин.