свештеник Владан Перишић
Савиндан Билећа 2025.
Уважене узванице, драги поштоваоци св. Саве,
уобичајено је да се у приликама попут данашње истакне да је Св. Сава родоначелник српског духовног наслијеђа или традиције. А шта је то духовно наслијеђе? И како се оно наслијеђује? Овдје морамо добро застати и удубити се да бисмо схватили да духовно наслијеђе није исто што и материјално наслијеђе. Кад наслиједимо нешто материјално (кућу, њиву, пашњак, ауто и сл) оно је силом закона одмах наше и можемо га несметано користити. Међутим, духовно наслијеђе је нешто сасвим друкчије. Тотално друкчије. Јер, његова специфичност је у томе што се не насљеђује онако како се насљеђују куће или њиве, брда или долине, тј. простом констатацијом чињенице крвне или националне везе. Тако нпр. данашњи Срби могу од ранијих Срба наслиједити неке територије, села и градове, или неке грађевине, нпр. цркве и манастире, простим континуитетом државе или Цркве. Али са духовним насљеђем уопште није тако. Да би се нпр. наслиједила српска средњевјековна књижевност, није довољно да само будемо Срби па да је називамо нашом. Оно без чега она не може бити наша јесте намјерна и свјесна активност њеног проучавања, анализирања, стручног издавања оригиналних дјела и превода, читања и разумијевања итд. итд. Дакле простом чињеницом што је неко Србин он не може сматрати да је та књижевност његова, ако о њој не зна ништа, ако ништа није прочитао и још мање разумио. Према томе, једино свјесним усвајањем и разложним опредјељењем за баш оне духовне вриједности које та књижевност промовише, или у складу са данашњим благданом за оне вриједности за које се залагао св. Сава (а не за оне за које ми мислимо да се залагао), а потом и трудељубивим непрестаним радом на њиховом разумијевању, продубљивању и развијању, оно што насљеђујемо духовно може заиста бити наше. Иначе не. Другим ријечима, ми не можемо бити насљедници св. Саве само зато што смо као и он Срби. То ни из далека није довољно….
свештеник Велимир Ковач
Савиндан Требиње 2025.
Часно свештенство, преподобно монаштво, драга браћо и сестре и драга дјецо – господо хришћансака.
Навечерје је празника Св. Саве. Већ осам вијекова ово име се помиње и слави у српском народу и цијелој православној васељени.
О Светом Сави је већ толико много речено, да се мало шта ново може додати, али је Он и вјечна српска прича и житије које још увијек траје. Из тог разлога је данас о Сави и тешко и лако говорити.
Хришћанство код Срба, је кроз Светог Саву добило специфичну националну димензију, и опредијелило нашу националну историју.
Као што знамо из историје, Сава је син Родоначелника лозе Немањића, и заједно са својим оцем, оснивач и утемељитељ и наше државе и наше аутокефалне цркве. На почетку српског средњег вијека стоје отац и син, први са мачем и владарским жезлом, други са крстом и књигом. Принц Растко је принчевску одежду замијенио монашком ризом. Могао је многима да влада, али је изабрао да свима служи, будући према себи строг а према другима благ…
свештеник Дејан Грчић
Савиндан Невесиње 2025.
Мили и часни оци, народни прваци града Невесиња, браћо и сестре, драга дјецо Светога Саве!
Част и задовољство ми је што сам вечерас овдје са вама, али и велика одговорност, јер није једноставно говорити о личности као што је Свети Сава Херцеговачки, Српски и Свеправославни.
Ми смо се вечерас овдје сабрали да као народ провјеримо своју личну карту. Свако од нас појединачно има своју идентификацију и име по коме нас неко препознаје, али ми и као народ имамо своју личну карту по коме нас могу идентификовати други народи, а то је – народ Светога Саве. Он нас је одредио као народ који живи по принципима Јеванђеља, а то је најсавршенија наука живота.
Босоног ходајући стазама Свете Горе, пропутио је пут да би нама било проходније, а на свакој стази оставио је путоказе. Ако будемо ходили његовим стазама, не можемо залутати, јер пут његов је Христос, а путокази су врлине које оживљавају успаване душе наше….
свештеник Славко Зорица
Дубровник 2004.
С В Е Т И С А В А – ЧОВЈЕК СВЕТОСТИ И ПРЕСТИЖА
Историографи су најчешће склони да велике људе стављају у хронологију догађаја између датума њиховог рођења и смрти; хоће да им цијели живот и рад ограниче колијевком и гробом. То најчешће срећемо у уџбеницима, па и у историјама које се ослањају на пуку хронолошку фактографију. Међутим, писци који су склонији дубљем сагледању историје свијета и живота узимају у обзир и оне друге, по нама, примарније законе и законитости кретања у животу и историји. Зато није случајно да се у судбоносним данима историје сваког народа рађају велики људи «који ће из њедара духа свога народа покренути живе снаге и усмjерити у позитивном правцу оно што један народ може да даде» (Еп. Симеон Злоковић). У многим народима, па и у нашем, рађају се велики људи који ће сваки у своме поднебљу, и у своме времену, учинити слично или исто, дјелујући као експоненти Божјег промисла, увијек присутног у људском животу и кретањима у историји. У поднебљу гдје је српски народ живио и живи јавља се наш Свети Сава…