„СВЕШТЕНИК ЈЕ ПОЗВАН ДА НОСИ ТЕЖАК, АЛИ СВЕТ И УЗВИШЕН КРСТ, ДА СВОЈИМ ЖИВОТОМ СВЈЕДОЧИ ХРИСТОВУ БЛАГОДАТ”

У суботу, 29. новембра 2025. године на празник Светог апостола и јеванђелисте Матеја, у Саборном храму Преображења Господњег у Требињу одслужена је Божанствена Евхаристија, којом је предстојао протојереј-ставрофор Василије Томић, који је на данашњи дан обиљежио пола вијека свештеничке службе. Проти Василију саслуживало је свештенство Саборног храма, уз присуство вјерног народа.

Након читања зачала из Светог Јеванђеља, свима сабранима обратио се прота Василије који каже да свештенички позив није само служба на земљи, него је дар и одговорност која досеже до самог неба.

„Овај апостол, који сте ви сада чули и који говори о свештеничкој судбини, прочитан је и онда када сам ја био рукополаган. Велика је ствар бити свештеник — неописиво велика. Свети Јован Златоусти нас учи да се свештеничка власт протеже даље од земље, све до неба. Цар може да опрости затвор и погубљење, а свештеник опрашта на небу, по Божијој ријечи која гласи: „Све што свежете на земљи, биће свезано на небу; и коме разријешите на земљи, биће разријешено на небу.“ Зато је велика и огромна ствар бити свештеник.

Треба проћи кроз све оно о чему апостол говори. Стих који претходи овоме деветом стиху из Прве посланице Коринћанима, четврте главе, гласи овако: „Обогатисте се, без нас се обогатисте“, пише Свети апостол Павле хришћанима града Коринта. Коринт је био приморски град, богат економски, али са пуно порока и апостол Павле узима на себе велики задатак да их отријезни од тога, па онда ставља себе и апостоле наспрам њих.

„Све могу у Христу који ми снагу даје.“ Тако је прошло педесет година, а ја се ни примакао нисам овим апостоловим ријечима које смо чули. Остаје само да се Богу молим, да ме Господ препозна међу своје. Ми узимамо као флоскулу, као стилску фигуру, изразе „прст Божији“ „рука Божија“, али вјерујте ми — није тако. За Светог Јована Крститеља каже се да је „рука Божија бјеше с њим“.

Зато вас молим: када је апостол Павле, који је био узнесен до трећег неба, молио хришћане да се моле за њега, онда и ја вас молим да се молите за мене и за моје спасење.”

Одмах послије надахнутих ријечи проте Василија, а у име братства Саборног храма и парохијске заједнице, обратио се старјешина храма, протојереј-ставрофор Борис Бандука, који је овом приликом говорио о истакнутом и врлинском свештеничком животу уваженог проте Василија, који је из далеке Канаде дошао и настанио се у Требињу. Прота Борис рекао је да „отац Василије од свога раног дјетињства служи Господу, јер је још као седмогодишњи дјечак почео да живи у манастиру Тавна, одакле је завршио основну школу. Своје богословско образовање започео је као ученик прве генерације обновљене Карловачке богословије, а потом наставио и дипломирао на Богословском факултету у Београду. Послије двогодишњег боравка на постдипломским студијама у Њемачкој, вратио се у Београд, гдје је дипломирао на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности.”

Прота, који је на данашњи дан рукоположен у чин ђакона, а два дана касније и у чин свештеника, давне 1975. године службовао је у Тузли и Београду. Отац Борис је истакао „да је у његових педесет година свештеничке службе прото Василије десет година служио у Саборном храму у Тузли и Београду, у црквама Свете Тројице и Светог Марка, а потом отишао у Канаду, у којој је активно служио до 2017. године, када одлази у заслужену пензију и повлачи се са мјеста парохијског свештеника. Ево, прије пар година дошао је у наш град на Требишњици, гдје заједно са нама и даље служи Господу. Нека му Господ подари здравља и кријепости, на многаја и благаја љета!”

Прота Василије достојанствено је носио свој крст и, наравно, није му било лако, а то најбоље знају он и његова породица – попадија и три кћерке. Прота има десетеро унучади.

На крају свога обраћања, отац Борис је, у име свих свештенослужитеља при Саборном храму, даривао проти свештеничку одежду као знак братске љубави и да увијек ревносно служи Господу, као што је то чинио и до сада.

Милош Бјелица