Светосавска академија у Никшићу

Светосавска академија у Никшићу одржана је у недјељу 29. јануара у Никшићком позоришту, а организовале су је Епархија будимљанско-никшићка, Општина Никшић и Црквена општина Никшић.

Сабрање је благословио Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије, који је поздравио Владику захумско-херцеговачког Г. Димитрија и херцеговачко свештенство, потом предсједника Општине Никшић Марка Ковачевића и Скупштине Општине Никшић, Немању Вуковића, свештенство, монаштво, госте академије и бројну публику, која је до последњег мјеста испунила салу Никшићког позоришта.

Празничну бесједу одржао је Епископ Димитрије:

Драги наш домаћине ове светосавске радости, епископе и брате Методије, уважени градоначелниче и уважени предсједниче скупштине, браћо свештеници, монаси и монахиње, браћо и сестре, даме и господо хришћанска, уважени гости и драга дјецо,

Уругвајски писац Едуардо Галеано изрекао је мисао која је, ових дана, била много пута подијељена у виртуелном свијету социјалних мрежа преко којих, надамо се, због оправдане потребе, ми данас све више комунцирамо. Он каже: „Ми живимо у свијету гдје су сахране важније од покојника, гдје су свадбе важније од љубави, гдје је изглед важнији од памети. Ми живимо у култури амбалаже која презире садржај.“

Многи од нас, вјерујем, сложили би се са овим ријечима али ту се наш проблем не завршава. Ми би требало да знамо шта је прави садржај људског бића и онда да нађемо начина да га не презремо, већ усвојимо и примимо у себе. Шта о томе насушном садржају и смислу и свјетлости живота може да нам каже примјер Светог оца нашег Саве?  

Кад пажљиво промотримо кратак али преиспуњен живот тог вјечног херцеговачког принца и заштитника, о Светом Сави је са једне стране јако тешко, а са друге — веома лако говорити. Тешко — зато што се светост таквог формата схвата и разумијева не толико кроз говорење о њој колико кроз подражавање, а подражавати је — то је цјеложивотни подвиг. Лако — зато што нема пуно личности (ни у нашој, ни у свјетској историји) које су биле тако широке и свестране, и којима се може прићи са тако много различитих страна. Јер, он је био и искрени богољубац — и савршени родољуб; и раскошни богослов истанчаног и ријетко рафинисаног израза — и несвакидашњи примјер простог монаха и самопрегорног подвижника; примјер правог народног вође — и најискренији слуга тог истог народа; племић царскога рода — и добровољни сиромах Христа ради. Био је вјешти дипломата (када је то за његов народ било корисно), али и бескомпромисни чувар Истине и Предања (када је то било неопходно). Надахнути пјесник и тајновидац — и у исто вријеме савршени примјер духовног трезвеноумља и истинског учитељства. Био је Свети Сава, јеванђелским рјечником изражено, и ‘змија’ и голуб (Мт. 10, 16) — утемељивач младе српске краљевине и истински духовни космополита; апостол и пророк, духовни борац и искрени миротворац. Сјетимо се само његове миротворачке литије са моштима Светог Симеона Мироточивог из Свете Горе у отаџбину, када је над моштима свог оца измирио своју браћу Вукана и Стефана. Та литија Светог Саве је била узор литије са моштима Светог Василија 1996. године која је благословила Никшић, даровала мир свакоме ко се у њој нашао и извидала, страхотама, суровошћу и немиром рата рањена срца становника родног краја острошког, тврдошког и завалског свеца. Миротворачки благослов Светог Саве био је и на литијама против закона о слободи вјероисповијести — тај благослов нам је, својим доласком у овај град под Требјесом тог кишног децембра 2019. године, пренио, опет, Свети Василије. На свенародним литијама се народ у Црној Гори помирио и са Богом и међусобно, а ми надаље морамо бити светосавски трезвени и паметни и тај дар мира на сваки начин сачувати.

Ипак (изнад свега и прије свега другог, рекло би се), Свети Сава је био примјер истинитог човека, а то значи — (и ово је, вјерујем, онај садржај који је насушна потреба људског бића сваке епохе) примјер човјека христоликог и христољубивог.

Права и истинита вјера (она која је тема његове, могли бисмо рећи, програмске Бесједе о правој вјери изреченој у Жичи 1220 г.) је садржај бића, тајна срца, свјетлост личности, као и, сила воље, просвјећење ума и разума и извор духовне љубави сваког оствареног јеванђелског човјека. Ова вјера у Христа и Његово јеванђеље је увијек много више од простог увјерења или одлуке да вјерујемо. Она је слободна, врлинска и љубавна заједница са живим, откривеним и у Христу јављеним светотројичним Богом — Оцем и Сином и Светим Духом. Зато је и Савин живот тако многоплодан, а историјски печат, који је за собом оставио — трајан. У тајни вјере, човјек дјела, а сила Божија се пројављује. Сава је дјелао људска дјела реагујући на оно што му је његово вријеме доносило, могли бисмо рећи и наметало, а посљедице његових прегнућа, благодаћу и промислом Божијим, трају до данас, трајаће и надаље и имају незастариву и вјечну вриједност. 

Тако дјела и сваки човјек који иде тим уским и трновитим Савиним путем, оним истим који је и њему и нама пропутио сам Богочовјек. Непогрешиви путокази и знаци да смо на правом путу су јеванђелско смирење и милостивост, молитва и покајање, правдољубивост и трпељивост; свјетлост на том путу су вјера, нада и љубав, а њихов извор, уједно и циљ — предивни лик Христов.

За ову прилику ипак издвојићемо само два путоказа карактеристична за живот Светог Саве и историјску збиљу нашег народа. Први путоказ је јеванђелски стих (иначе од Достојевског узет за епиграф романа Браћа Карамазови) примјењив на личност и животно свједочење нашег просветитеља. Он гласи: „Ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси“ (Јов. 12, 24). То многородно Зрно је наравно наш Спаситељ — Богочовјек Исус Христос, а плод тог тајанственог јеванђелског Зрна је Црква у којој стојимо и васкрсење и спасење у које вјерујемо. Све поменуто је, у нашем народу, Духом Светим обновио, утврдио, актуализовао и оприсутнио наш први Архиепископ.

Христовом голготском жртвом и у Његовој крви, коју је, ради нашега спасења и спасења свега свијета и свих људи и народа, као човјек, пролио на Крсту, открива нам се шта значи бити Бог и ко је наш Бог, али исто тако и шта значи бити истински човјек створен по икони Његовој и ко су међу нама ти људи који слободно бирају да свој живот утемеље на таквој љубави Божијој. Нама су данас знана три Савина добровољна — наравно, само по произвољењу „умирања“ — тј. потпуна одрицања од себе да би Христу и ближњима оставио простора и препустио првенство.

Први пут је младић Растко „умро“ за земаљску славу, част и власт принчевског положаја да би у Христу предокусио вјечну радост и свјетлост и небеску славу и част која је наше истинско призвање. 

Други пут је, сад већ монах, Сава „умро“ одричући се мира Свете Горе и блаженства молитве, којој по соптвеним ријечима ниједну од љепота овога свијета није претпостављао, да би се вратио у своју отаџбину, измирио браћу и почео своје чудесно дјело међу нама: „Ради вас, саплеменика мојих —  говори он у царској Жичи, пред крунисање свога брата Стефана Првовјенчаног —  ја оставих свету и слатку ми пустињу и дођох овамо не да тражим ништа ваше него душе ваше; тако рећи, ради душа ваших ја душу своју омрзох, сећајући се древних светаца који са болом у срцу говораху Богу о својим саплеменицима: Ако спасаваш, спаси људе ове; ако ли нећеш, онда и мене испиши из књигe живота (ср. 2 Мојс. 32, 32).“

И трећи пут је, сада архиепископ, Сава „умро“ одрекавши се архиепископске титуле, пошто је, колико је до њега стојало, све у црквено-државном животу поставио на здраве темеље, показавши своју вјеру и увјерење да ни Црква али ни држава, не зависе од појединаца, па макар колико заслужни били, већ од доброг и поштеног устројства и од Божије благодати и благослова којих се удостојавамо сразмјерно честитости нашег владања и чврстоћи наших карактера.

Други путоказ на Савином путу — по духу и смислу сличан првом, исказаном у горенаведеном јеванђелском стиху — је путоказ Косовског Завјета, који су нам оставили Свети кнез Лазар и косовски јунаци својом жртвом. Косовски Завјет није ништа друго него живо свједочанство свагдашње прожетости нашег народа Јеванђељем и Новим Завјетом који нам је завјештао Спаситељ наш Господ Исус Христос, а међу нама га је, као што смо рекли, утврдио Свети Сава.  Треба, ипак, признати да узвишених идеала наше вјере (какав је и онај који говори да је земаљско за малена царство а Небеско увијек и довијека) ми често нисмо достојни, што је, уз помоћ разних завојевача и моћника, засигурно и допринијело трагичности косовског грдног судилишта које се, ево, и ових дана наставља, посебно болним и ко зна колико пута поновљеним већ, страдањем недужне дјеце. Зато, не скидајући тешко бреме одговорности са данашњих актера косовско-метохијске драме, будимо свјесни да се ми Косова и Метохије одричемо увијек кад се не напајамо светом бистром водом светосавског предања и када нам нешто друго постане важније и заклони лик и заглуши глас Исуса Христа, преблагог тихог учитеља и нашег Спаситеља.

Зато што је знао истински да тихује, и да тихујући направи у себи мјеста Ријечи Божијој, ријеч Светог Саве се и данас чује, будући да је жива, актуелна и људском срцу приступачна. Код Саве, по ријечима Светог Николаја Охридског и Жичког, све је ишло у нормалном поретку: „Прво Бог, па човек; прво човек, па онда свет; прво просвећење себе, па онда просвећење других; прво садржај, па онда израз; прво карактер, па онда спољашња култура. Ево велике и корисне опомене нашем поколењу — наставља даље свети владика — у коме многи иду наопаким путем: (играју по периферији, а не познају центра;) муче се да изразе, но немају шта да изразе; трче да просвећују, а сами су непросвећени; заглушују виком о култури, а не брину о карактеру; траже уређење целог света, а нису уредили своју душу, ни своју кућу“.

И да завршимо указујући на основну врлину и карактеристику Светог Саве, из које, чини се, и све остале извиру. Када погледамо на умјетнички недостижан и ријечима неописив лик светитеља на фресци у Милешеви, из небеских плавих очију тог ‘најлепшег српског детета’ можемо ишчитати Савину најдубљу тајну и поруку: „Ништа није веће од љубави. Јер она је слава и савршенство свих врлина. Све друге врлине и дјела људска јесу као удови духовног човјека, а љубав је глава и сједињење цијелог човјека. Са љубављу је спојено и високотворно смирење, и милостивост, и човјекољубље, ради које је и Сам Бог постао човјек“ (Савин Хиландарски типик, гл. 33).

***

Општина Никшић и Црквена општина Никшић су, у част Светог Саве, одређена средства донирали за потребе породилишта Опште Болнице Никшић. Донација је уручена Душанки Милатовић Перовић, директорици Опште Болнице Никшић.

У културно-умјетничком дијелу програма учествовали су: хорови Светог новомученика Станка и Преподобне мајке Ангелине са диригенткињама професорицама Ленком Дурутовић и Аном Бојић, фолклорни ансамбл „Ђурђевданско коло“, гуслар Никола Кривокапић, сопранисткиња Тијана Блечић Перовић уз пратњу Гордане Милатовић, клавир, Тамаре Кривокапић, виолина и Петра Милатовића, перкусије, рецитаторка Аница Радуловић.

више на: svetigora.com