Дан по празнику Преноса моштију Св. архиђакона и првомученика Стефана, велики догађај за све житеље Иванице, Ускопља, Запланика, и околних села била је радна посјета наших епископа, владике западно-америчког Максима и владике Димитрија.
Из далеке Америке, трагом историје једног угледног Србина, великог човјека, витеза часне ријечи, добротвора Тодора Полића и његове супруге Анђе, такође велике добротворке, владике су обишле црквено земљиште код крста у Иваници, донирано и намјењено за храм од породице Полић, као и храм Светог мученика Трифуна и сеоско гробље и породичну кућу Тодора Полића у селу Ускопље. Након тога посјетили су обновљени храм Светих апостола Петра и Павла, као и темеље старог храма Светог великомученика Пантелејмона у Запланику. Тодор је као дјечак први пут ушао управо у цркву у Запланику, и од тада је редовно долазио на све службе и славља са оцем и стрицем. Ту је први пут у животу узео благослов од свештеника, цјеливајући му руку, и то је добро запамтио, као и школу у манастиру Дужи која је била на 4 сата хода од његове куће, али радије је ишао у њу него у аустроугарску школу која му је била на 20 минута од куће. Зна се да је Тодорова породица била угледна и вриједна, што свједоче и остаци старе куће и имања, а сам је говорио да га у Америку није потјерало сиромаштво, већ што није хтио да учи аустроугарску школу и служи непријатељску аустроугарску војску. Прије свега доброта овога човјека, његова племенита и слободарска душа, а уз то и успјешност честитог живота, надахнули су и владику Максима да заједно са владиком Димитријем посјети Тодоров родни крај, и вјерујемо ускоро надахне новим свједочењем о том племенитом човјеку његова поколења и наш народ у Америци и свијету. Испред парохије угледне владике дочекао је протојереј-ставрофор Александар Илић, са мјештанима Стевом Сокнићем и Стевом Путицом.
О Тодору и Анђи постоји иначе живо сјећање у цијелом требињском крају, и селима, гдје су запамћени као добротвори и велики приложници манастира и многих храмова. Памти се дар Анђе Полић манастиру Дужи, тада прве машине за плетење у Требињу, која је значајно помогла у опстанку манастира. Исти такав дар је даровала и манастиру Житомислић. Мјештани свједоче да је крст на гробу Свете Ане, мајке светог Василија, дала да се уради управо Анђа, иако је на крсту написано да народ Попова поља сагради крст, јер то је било због тадашњих власти, да би крст могао да остане. Много других добрих дјела учинише за која нема писаног трага, али има сјећања.
И данас темељи старе куће чекају своје домаће, а борба за опстанак не јењава. Иако су на овом подручју, храмови у последњем рату били рушени, девастирани, надгробни споменици и постаменти у српским гробљима поломљени, и дан данас тражи се достојно мјесто за окупљање православних Срба у Иваници, ипак вриједне руке оних који вјерују обнављају их и остављају покољењима у насљедство.
Посла има доста, али исти људи ту живе као и у вријеме Тодора Полића, поносни, чврсти у ријечи, одани Христу и Цркви, и своме народу. Ова посјета западно-америчког владике Максима и владике Димитрија, обнавља везу, даје наду али и обавезује да се не заборавимо, већ изнова све да обновимо и стара здања и братске везе које имамо, а које чине идентитет нашег народа.
