Пророкуј овим костима и реци им: “Суве кости, чујте реч Господњу!
Говори Господ Бог овим костима: ево, удахнућу свој Дух у вас и оживећете.
Ставићу на вас жиле, обложићу вас месом, и навући на вас кожу…
…Удахнућу свог Духа у вас и оживећу вас, па ћу вас сместити у вашу земљу.
Тада ћете знати да сам то ја, Господ, рекао и учинио…“ 
(Језекиљ 37)

Драги Владико,

Трећа је година од како си ставио златни печат на своју епископску службу и кренуо на најважније путовање, у сусрет за који си се спремао сво време живота на земљи. Многи се данас поново сећају твојих речи и твојих дела, и више од свега твог ванвременог присуства, које је многе који су те бар једном срели или бар једном чули твоју реч учинила бољим људима, јачима и отпорнијима на искушења и више од свега отворенијима за живот. Твоје име је заживело у многим срцима, као сидро Христово, које нас изнова и изнова везује за Земљу Живих. Био си пример и верног ученика и учитеља, и свештенослужитеља, и трудбеника за душу народа, и покретач духовне обнове и весник Васкрсења. Све што је остало иза тебе моћно одјекује пуноћом Живота. Ипак, поред свега, по слабости својој, волео бих данас да са неке катедре чујем како ти изговараш

„Христос Воскресе“. У ово време, време смрти и време зла, било би нам лакше у твом присуству да изговоримо „Ваистину Воскресе“.

На данашњи дан, требало би да смо ближе сусрету, али уместо благе радости овладао је неспокој мојим срцем. Имао бих толико тога да ти кажем, али опет остао бих недоречен. Већину речи које провејавају и излазе из мог срца већ су ти упутили твоји синови Григорије, Максим, Димитрије,…и то много снажније и истинитије него што бих ја икад могао…Ипак нека чудесна стихија тера ме да ти се обратим, као у исповести, као ученик који се поверава учитељу коме верује. Истина је да нисам сачувао заповести Божије, и да сам тражио живот у варљивој лепоти овог тако предивног, а тако ужасног света. Морам да ти исповедим да сам закопао многе таленте и расуо у празно благодатну радост коју ми је Господ даривао. Понекад је моје срце у тако снажним оковима мржње, гнева и страха као да никада нисам чуо Јеванђеље или као да никада нисам био на Литургији или као да никада нисам осетио присуство Бога Живога. Зато те молим Владико да будеш мој заступник пред Престолом Бога Живога. Пишем ти ове редове, ако се деси да ме не видиш за трпезом у Царству Христовом, да ме потражиш као што пастир тражи ону изгубљену овцу. Јел док је живо на тебе молитвено сећање, и за мене има наде. Онај који заборави на Оце и на Учитеље, тај постаје странац самом себи и иступа из поворке живота.

Твој брат, Митрополит са Цетиња говорио је: „…Ни већих времена ни мањих људи…“. Ти си био Владико један од ретких који је стао негде између земље и неба. Изабрао си Крст Господњи и Голготско Страдање у овоме свету у коме већина нас тражи спокој. Био си Архијереј који се не стиди сиротих и одбачених, и ниси заборављао прогнане, рањене и мртве. Зато је твоја реч продрла у срца многих. Чак и они који привидно нису осећали духовну глад, осетили су да је у твом срцу пуноћа живота победила време. У исто време био си правдољубив, а самим тим и укор за савест многима. Многи те и нису волели јер је твоја снага у Христу откривала нашу слабост, твоја одлучност откривала је нашу неодлучност и чињеницу да смо време земаљског живота провели на раскршћу, оклевајући да будемо оно сто смо требали да будемо. Уносио си немир, јер си сведочио истину да нема спокоја овде на земљи. На овоме свету ми треба да смо као војници у служби, увек спремни за покрет и за борбу. Ти си то знао и тако си живео, зато је са тобом била увек присутна та чудесна преображавајућа сила, дисање Духа Светога.

Сећам се, једном приликом говорио си о једном палом човеку који је крајем XX века нанео страшне ране нашем народу. Рекао си тада: “Нека га… Бог нек му је судија… и спаситељ…“. Имао си ширину и снагу да нас поучиш колико је велики дар опраштања. Твоје отворено срце разоружало бих сваког, па и оне који упорно беже од искрености и истинске слободе. Зато, помози нам Владико, да не будемо лицемери као фарисеји и да не будемо поборници лажне слободе и они који презиру предања као садукеји, већ да стојимо усправно. Помози нам да будемо мудри да избегнемо поделе и бесплодне сукобе онда кад је време за духовну обнову, да не би прошли као Јеврејски народ у време рушења другог Храма. Помоли се за нас да стекнемо мудрост да би познали знакове времена, па ако је време обнове живота – нека буде, ако је време трпљења – нека буде, а ако је време за рат – нека буде. Ти си нас Владико научио да је Господ Бог наш бескрајно милостив али и да је Господ над Војскама, Господ пред којим велики поклон чини и сам Архангел Михаило, Архистратиг Небески. Зато и ако дође онај највећи рат, рат свих ратова, помоли се Владико да не задрхти срце наше већ да будемо постојани у истинском подвигу вере.

Као и сваки народ на земљи, ни ми нисмо народ праведника, али постоји ли и један народ земаљски са толико протераних а да је назван окупатором, постоји ли и један народ земаљски са толико спаљених домова и толико отете земље а да је назван агресором, постоји ли и један народ земаљски са толико побијених а да ја назван злочиначким. Ако се после толико жртава и ужасних страдања у душу нашег народа уселила лаж и лицемерство, онда боље да нас нема, нека завршимо као прах земаљски. Али ти знаш Владико да у нашем народу још има образа, и да нисмо оно што би хтели они који желе да разоре и затру све што је Христово у народу србском. У овоме времену у ком је свеприсутно брисање људског лика из стварности и из историје, чуј наш вапај Владико и умоли Господа да наши непријатељи задрхте на помен Божијег имена.

И док завршавам ове редове, и то у дане у којима сам изгубио Ону која ме родила и љубављу својом подигла, помислим: „Господе зар остах сам…“ а онда се сетим тебе Владико наш. Имао си тежак живот…, био је то Петропавловски пут посут трњем, пут пун страдања. Зато си имао ум који све појми и смелост да нас учиш да се не бојимо пада и пораза… Знао си да није изгубљен онај који је залутао на криви пут, већ да је истински изгубљен онај који више нема где. Због тога си увек твојом речју, примером и присуством гледао да отвараш просторе живота. Зато сам увек чезнуо да те негде сретнем, да те нешто питам, само да бих бар накратко био с тобом. А ти си нас мудро везао за Христа, и тако си нас везао за себе заувек. Твој одлазак је за нас измена деснице Вишњега, стварање нове генерације која треба да покаже да је достојна Предања. Зато радуј се Владико, јер многима упокојенима деца никад не обилазе гробове, а ти који ниси имао децу по телу, живиш у многим срцима јер си их као духовни отац привео Христу. Као епископ Цркве Христове кроз кога је говорило Живо Предање, помоли се за нас, да не будемо отпадници који ишчезавају у тами и сенци смрти, већ да бар један дан на земљи будемо баш као и ти, Лавови Божији. Зато данас, премда ме је притисло тешко бреме и једва могу да узмем дах, хоћу да верујем у древно обећање дато праоцу нашем Давиду:”… Обновиће се као у орла младост твоја…“. Амин Боже дај!

Видим предиван град и бриљантне људе који се уздижу из овог понора. Видим животе за које полажем свој живот, мирне, корисне, напредне и срећне. Видим да имам уточиште у њиховим срцима и у срцима њихових потомака… То је далеко, далеко боље дело које чиним него што сам икад чинио; то је далеко, далеко бољи спокој на који идем него што сам икада спознао.“ (Чарлс Дикенс, Прича о два града)

Александар Р. Жерађанин

На Св. Атанасија Великог Александријског,
31.01. 2024, Дизелдорф

Извор: www.athanasios.org