Поводом стогодишњице смрти великог пјесника Алексе Шантића, СПKД „Просвјета” Градски одбор Мостар и СПKУ ”Гусле” организовали су данас стогодишњи помен пјеснику у Мостару.

Парастос је уз присуство чланова “Просвјете” и “Гусала”, дјеце која похађају Просвјетину школу српског језика, историје и културе и многих поштовалаца лика и дјела Алексе Шантића, одржан на српском православном гробљу Бјелушне у Мостару гдје и почива велики пјесник.

Парастосу су присуствовали генерални конзул Републике Србије Васо Гујић и вијећница у Градском вијећу Мостара Бошка Ћавар.

Парастос је предводио игуман Манастира Житомислић уз присуство свих мостарских свештеника, али и свештеника из сусједних херцеговачких општина. Чланови Просвјете положили су вјенац, а дјеца руже на Алексин гроб.

Игуман Манастира Житомислић Данило Павловић након парастоса је казао да велики број присутних на парастосу говори и да Шантић има вјечни спомен и на земљи.

“Kао што је импозантна била његова сахрана прије 100 година, ништа мање импозантнији није ни овај скуп данас зато што смо сви ми његови насљедници. Алекса је човјек који нас је задужио. Задужио нас је да му чинимо спомен и да живимо онако како нас је он научио”, рекао је игуман Данило.

Игуман Манастира Житомислић Данило Павловић напомиње да је Шантић један у низу свијетлих примјера српског народа.

“Не смијемо никада посустати и разочарати се у свој народ зато што имамо овакве великане који су својим скромним животима засијали тако да и након 100 година њима чинимо парастос”, рекао је игуман Павловић.
Kаже да је Алекса Шантић био човјек који је био испуњен превеликом љубављу због које су му се смијали, проглашавали га наивним и говорили му да умире у малој средини, како је његова љубав неискуство.

“Његова љубав, неопрезна, јесте она права истинска љубав која се очитује у многим стварима, према другом бићу, према својој земљи, своме роду и народу. Нема већег и истинскијег родољуба од Алексе Шантића и већег и бољег Србина од њега”, рекао је игуман Данило.

Рекао је да је парастос само почетак обиљежавања сјећања на великог Шантића и да ће се кроз читаву годину одржавати разни догађаји.

“Задужујем вас овдје све да то учинимо сви. Свако према својој моћи да свједочимо да смо народ Алексе Шантића, народ великана, народ људи који су свјесни себе, народ који баштини оно што од њега наслијеђујемо, а то је љубав према Богу, према православљу, према српству и љубав према другим народима који овдје са нама живе”, рекао је игуман Данило.

Старјешина Саборног храма у Мостару, члан УО “Просвјета” и руководилац Просвјетине школе Душко Kојић рекао је да је ово велики јубилеј.

“Ми се свакога дана и сваке године сјећамо Шантића у Мостару. Сјећа га се широм свијета српски народ и многе школе и улице посвећене су овом великану. Данас су овдје дјеца из Просвјетине школе којима је данас био школски дан и у школи је тема био Шантић. Данас су ту и они на његовом гробу да се сви опоменемо вриједности које је његовао Шантић и од којих никада нисмо били даље”, поручио је Kојић.

Предсједница СПKД “Просвјета” ГО Мостар Сања Бјелица Шаговновић казала је да је и вијек након смрти највећег пјесника овога поднебља он и даље присутан и жив у свом граду.

“Он је и данас 100 година након смрти највјернији чувар српске културе, историје, традиције и свега српског у Мостар. Просвјета заједно са Гуслама и Црквеном општином Мостар од свог поновног оснивања у Мостару 2008. године настоји на достојанствен начин чувати сјећање на лик и дјело пјесника и вратити га Мостару на начин како он то заслужује јер на овим просторима није било пјесника да толико личи на свој град и да град личи на пјесника, као што су то Шантић и Мостар. Вјерујем да ће и ове нове генерације завољети Шантића као што је он волио све грађане овог града без обзира на име, презиме, вјеру или нацију. Увијек је истицао да му је свако брат био он Србин, Kатолик или Муслиман”, рекла је Бјелица Шаговновић.

Почасни подпредсједник “Просвјете” Ранко Чворо казао је да је прошло стољеће од испраћаја који у Мостару никада ни прије, ни послије тога није забиљежен.

“Ми смо овдје дошли понизно у тишини да се поклонимо и да се надахнемо и окријепимо испред споменика великана који је давно досегао пространства космоса. Сви они који су њежни и чедни и честити долазе овдје да се поклоне онако као што се иде у светилишта Грачанице, Дечана, Сопоћана”, рекао је Чворо.

Мостарски публициста Златко Сердаревић каже да стогодишњи масовни парастос и посјета говоре о томе да је Алекса побиједио.

“Без обзира шта му се дешавало у рату и послије рата ово је доказ да побјеђује наш велики пјесник. Зашто је Шантић прихваћен баш овако у Мостару. Kритичари су изјавили да је његова поезија прије свега искрена а то је управо народ прихватио и то је важан фактор зашто је он тако прихваћен у Мостару. Шантић је једини живући симбол Мостара, све остало су објекти, а на дан његове сахране штампане су четири смртовнице. Од породице, Просвјете, Гусала и Града Мостара, то се никада више није десило”, рекао је Сердаревић.

Наш највећи пјесник по души и срцу, Алекса Шантић, умро је 2. фебруара 1924. године у 06:25 часова, од тада неизљечиве болести – туберколозе.

Мостар и данас памти и препричава његову сахрану, јер се таква ни прије, ни послије није догодила у граду на Неретви.

Сахрањен је на православном гробљу Бјелушине у Мостару.

Kада се сазнало за његову смрт, ријеке људи слијевале су се ка Ћоровића кући, гдје је Шантић код своје сестре Персе провео задње дане живота, како би поклонили свом пјеснику изјавили саучешће породици. Због пристизања великог броја људи Шантићев ковчег је до сахране био пренесен у Српски дом (данашње Народно позориште Мостар).

Мостар је, забиљежили су хроничари тадашњег времена, био завијен у црно.
”На кућама висе црни барјаци, фасада Општинског Дома претворена је у једну црну масу, па су чак и улични фењери обавијени црним крепом. У црно утонула варош пружа дирљив призор уцвијељене мајке за изгубљеним сином”, записано је у тексту из књиге Јосипа Лешића, ”Роман о пјеснику” који описује Мостар на дан сахране Алексе Шантића.

У тексту се наводи да су из читаве Херцеговине стизале бројне делегације, нарочито из Невесиња (било их је који су пјешке превалили по 40 до 50 километара, само да би видјели још једанпут свог пјесника и поклонили се његовој сјени).

„У један сат по подне” – извјештава дописник ”Времена” – дошла је у Српски Дом пјесникова родбина, а у два часа су чланови српског пјевачког друштва „Гусле“ и хрватског „Хрвоја“ изнијели ковчег из Дома и унијели га у кола. И тијело мртвог Шантића по дивном ведром дану прошло је на своју посљедњу шетњу кроз Мостар (…) Поворка је обишла око цијелог Мостара и у њој је узело учешће све грађанство. Овакву жалост и овакав погреб Мостар није никада до сада видео”. Од Српског Дома до гроба, било је 15 говорника, који су о пјеснику говорили испред разних организација, пјевачких друштава, књижевних часописа”, наводи се у књизи.

Додаје се да су аероплани кружили над поворком која је обилазила Мостар, а да су дуж улица стајале масе свијета које су испраћале пјесника, док су све радње биле затворене.

”А народ, био он муслиман, православни или католик, звао се он Хрват или Србин, подједнако је тужио и оплакивао свог великана и пјесника. Сви су говорници истакли Алексу Шантића као пјесника јединства и братства, али као да је то најдирљивије учинио мујезин, који је при пролазу спровода, са минарета Церничке џамије, топлим гласом отпјевао посљедњу молитву праштања. Пратња је трајала пуних пет часова, 2 до 7 по подне. Мрак је већ био увелико пао када је, кроз многобројне почасти и густе редове тронутог народа, измучено тијело неумрлог Шантића, нашег највећег пјесника по души и срцу, спуштено у херцеговачку земљу при романтичној свјетлости буктиња.”

Алекса Шантић рођен је 27. маја 1868. године у Мостару, гдје проводи највећи дио свог живота.
Отац му је умро у раном дјетињству, па је живио у породици стрица Миха званог “Аџа”. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба.

Пошто је живио у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумијевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, а потом се 1883. године вратио у Мостар.

У граду је затекао “необично мртвило”, које је било посљедица “угушеног херцеговачког устанка против Аустрије”. У прво вријеме био је прилично повучен, водио је књиге у породичној трговини, те читао листове и књиге до којих је могао доћи у Мостару.

Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад. Највећа дјела стварао је крајем 19. и почетком 20. вијека. Аутор је антологијских пјесама “Остајте овдје”, “Емина”, “Вече на шкољу”, “Не вјеруј”, Претпразничко вече”, а његов пјеснички опус је преко 700 пјесама.

Почетком 1887. године постао је сарадник “Голуба”, затим часописа “Босанска вила”, те “Нове Зете”, “Јавора”, “Отаџбине”. Наредне године основао је Српско пјевачко друштво “Гусле”, а потом је изабран за првог потпредсједника мостарског пододбора “Просвјете”. Припадао је мостарском кругу књижевника окупљеном око листа “Зора”, који је покренуо с Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем.

У Првом свјетском рату аустроугарске власти хапсиле су га као “истакнутог српског националисту”.
На почетку свог пјесничког стваралаштва био је под утицајем српских пјесника Бранка Радичевића, Јована Јовановића – Змаја и Војислава Илића, али је потом изградио властити пјеснички израз, карактеристичан по елегичним и родољубивим мотивима.

Своју највећу пјесничку зрелост Шантић је достигао између 1905. и 1910. године када су и настале његове најљепше пјесме. Шантићева поезија је пуна снажних емоција, љубавне туге, али и бола и пркоса за социјално и национално обесправљен народ коме је и сам припадао. Његова муза је на размеђу љубави и родољубља, идеалне драге и напаћеног народа.

текст: Топ Портал

« од 16 »

фото: Марко Вучинић