Из рубрике: Цркве и манастири, Новина Српске Патријаршије Православље
Саборна Црква у Мостару
Владимир Јовић
Саборни храм Свете Тројице у Мостару најбољи је пример богате и бурне историје града на Неретви, али и уопште свих прилика и неприлика кроз које је у прошлости пролазила данашња Херцеговина. Да бисмо разумели у чему је то слава и лепота овога храма, али исто тако и његова зла судба, морамо се, барем на трен, загледати у прошлост ових крајева. Простор који данас називамо Херцеговином, у време када су се Словени, а међу њима и Срби, насељавали у ове крајеве (у првој половини VII века, како то држи званична историографија), носио је назив Захумље. У разним писаним сведочанствима, међу којима су и повеље српских владара из династије Немањића, назив Захумље, наизменично ће се смењивати са једним другим именом за ове крајеве, а које гласи Хум, односно Хумска земља. Тако ће бити све до XIV века када је већи део ових крајева дошао под власт босанских банова, који ће се од тада у својој титули називати и господарима Хумске земље, док се израз Захумље у те сврхе неће употребљавати. У другој половини XV века назив Хумска земља, почиње постепено да уступа место новом имену за ове крајеве – Земља Херцегова, што ће бити у вези са херцегом Стефаном Вукчићем – Косачом, који се тада јавља као нови господар ових простора. Доласком и учвршћењем Турака у Земљи Херцеговој, учвршћује се и овај назив, али у нешто измењеном облику, који остаје до данас – Херцеговина. Као што је данашња Херцеговина кроз минуле векове мењала своје границе и називе, али и господаре, такав је случај био и са оном првом црквеном структуром младе српске Архиепископије, коју је Свети Сава основао за ове просторе давне 1219. године, давши јој име Хумска епископија. Непосредно након пада српских држава на Балкану, Цариградска Патријаршија успоставља своју јурисдикцију над дотадашњим канонским простором Српске Патријаршије, а самим тим и над Црквом у Херцеговини. Обновом Пећке Патријаршије 1557. године, Херцеговина се поново налази у саставу Српске Цркве, да би се након њеног гашења, 1766. године, опет нашла под јурисдикцијом Цариграда. Овај период обележио је један догађај који је од нарочитог значаја за ову нашу причу, а тиче се премештања седишта херцеговачких митрополита из манастира Дужи у град Мостар. О околностима овог догађаја, у историјским изворима наилазимo на извесна неслагања. Тако према историчару Владимиру Ћоровићу ми сазнајемо да се ова промена седишта митрополије десила непосредно пред гашење Пећке Патријаршије, у време митрополита Аксентија Паликуће (1751 – 1766), уз напомену да су разлози за ту одлуку непознати. Према другим изворима, преношење митрополитске столице у Мостар пада у време доласка првог фанариотског владике, Грка Антима, 1767. године. Било како било, преношење седишта митрополије у Мостар допринело је јачању српског православног елемента у овом граду, а самим тим је омогућило бржи и успешнији развој тамошње српске општине, на понос, не само Мостара и Херцеговине, већ и васцелог Српства. Од овог догађаја започиње повест о богомољама православних Срба у Мостару, тј. од сада се она може боље и поузданије пратити. Пре него што ће мостарски Срби подићи свој велелепни храм, према једном народном предању, које доноси Лука Грђић, истакнути културни и национални прегалац српске заједнице у овом граду, у Бјелушинама (простор смештен изнад ужег градског језгра у подножју брда Столац; оп. а.) је раније постојала једна ћелија, у којој су се Срби Богу молили све док није освјештана она у Суводолини, гдје је данас стара црква. Појашњавајући ово Грђићево сведочанство, Ћоровић каже следеће: Да би се та стара црква, која је до 1832. год. служила и за знатније церемоније, могла означити баш као ‘ћелија’ мени не изгледа много вероватно и прикладно, али да је била мала и убога види се најбоље по том што су данашњу стару цркву сматрали према њој као велики напредак. Иначе, о тој старој цркви ми не знамо ништа више; ни кад је подигнута, ни како је изгледала, ни од чега је грађена. Она је сва била раскопана 1832. год. кад се спремало да се на њеном месту подигне нова и боља црква. Ћоровић овде испушта да помене да је ова најстарија позната мостарска црква била посвећена Покрову Пресвете Богородице, а разлог тога објашњава се једним предањем, према којем су Мостарци веровали да је празник Покрова заштитник од куге, те да она тога дана не може да коси. Обнова ове старе мостарске цркве уследила је након што је султанова војска угушила побуну босанског беговата, на челу које је стајао Хусејин – бег Градашчевић. Како су се у овом сукобу на страни султана нашли и херцеговачки Срби, они су искористили прилику и затражили дозволу за обнову мостарске цркве. Први ферман за одобрење овог подухвата израдио је велики везир Кара – Махмуд паша, давши га владики Јосифу и мостарским изасланицима, који су тим поводом били дошли у Сарајево. Одмах по добијању фермана приступило се рушењу старе цркве и припремама за изградњу нове. Радови нису много одмакли, а мостарски муслимани су подигли свој глас против изградње нове цркве у Мостару, нарочито због њеног доминантног положаја над градом. Срећом, турске власти су овога пута биле наклоњене Србима, тако да је херцеговачки Али – паша, под утицајем Хасан – бег Ресулбеговића, требињског заповедника, дао дозволу да се настави са радовима. Ово попуштање пашино, ипак није прошло без одређених услова: Срби су паши и његовом сину морали исплатити 17.500 гроша и обавезати се да нова црква неће бити већа од пређашње, уз препоруку да се пожури са радовима. Да ли због те журбе или због несмотрености мајстора, забележено је да се у току градње срушио свод и зарпао 2 – 3 човека. Ћоровић наводи да је засигурно већи део Срба Мостараца био задовољан новом црквом и ту даје сведочанство великог црквеног, културног и националног делатника архимандрита Јоаникија Памучине, који каже да је црква била по новом укусу, те да је својим димензијама и оградом заостајала само за Пивским манастиром. Из данашње перспективе, а особито у поређењу са потоњим Саборним храмом у Мостару, ова црква је била веома скромна. То видимо и по бедном утиску, који је још у оно време она оставила на Александра Гиљфердинга, руског конзула у Сарајеву. Иако је ова црква била делом у земљи (што је можда била последица страха од Турака); иако није имала никаквих архитектонских и естетских посебности, ни у спољашњем ни у унутрашњем смислу, ова обновљена мостарска црква била је очевидан доказ љубави православних Срба Мостараца према Богу и својој вери, чак и у тадашњим опасним и тешким временима. Обнова цркве завршена је 1834. године, а освећење је извршио владика Јосиф у Недељу Православља 1835. године. Будући да владика Јосиф није признавао празник Покрова Пресвете Богородице, он је ову обновљену мостарску цркву посветио празнику њенога рођења, у народу познатом као Мала Госпојина. Трошкове изградње цркве у основи су сносили Мостарци, а помагали су им и њихови суграђани из Дубровника и Трста.
Културни и економски напредак православних Срба у Мостару, а посебно тадашња гео – политичка ситуација у Европи и на Балкану, омогућили су да се отпочне са изградњом нове, веће и лепше православне богомоље у граду на Неретви. Као место за изградњу новог храма, изабран је локалитет Пејковина, који се налазио у српском крају, смештен између наше две школе, а надомак старе цркве и митрополије. Пејковина је био виноград, који је Лука Сјеран завештао српској православној мостарској општини, а који ће обесни Али – паша отуђити 1847. године. Овај спор око права власништва на Пејковину решио је Омер – паша 1862. године у корист мостарских Срба, који су ово место изабрали као најпогодније за подизање своје нове цркве. Подробније о свему томе, Ћоровић овако вели: И доиста, избор је био веома добар. У чаршији, они би тешко могли наћи толики простор за цркву, а сем тога, међу претежним муслиманима, црква би била врло нерадо гледана и људи би, можда, због ње имали понекад и тешких неприлика… Место на коме се имала подићи доминирало је целом мостарском долином; готово цела варош, сем Луке, лежала је пред њим, као на длану, са широким видокругом. Дозволу за изградњу Саборног храма у Мостару, према једном извору, дао је султан Абдул Меџид, у време тадашњег митрополита Григорија. Будући да је владика Григорије на херцеговачкој катедри био до 1860. године, то онда може значити или да је ферман добијен много раније пре почетка градње или пак да је овај навод нетачан. Оно што се сигурно зна, јесте да је један од првих великих приложника за изградњу новог храма, био сам султан Абдул Азис, који је дао 100.000 гроша у ту сврху (будући да време градње храма у Мостару пада за његове владавине, врло је вероватно да је он и издао ферман за тај подухват). У првим годинама градње (тачније до 1864.) Мостар нема свога владику те епархијом администрира већ поменути, архимандрит Јоаникије Памучина. О почецима и току радова, Ћоровић нас овако извештава: Први радови за подизање нове цркве почели су 15. марта 1863. год. Сачуван је у архиви мостарске општине тефтер са обрачунима за рад у тој години. Сваке недеље по три изабрана грађанина надгледали су посао и бринули се с љубављу око њега, вршећи исплате радника и пазећи на сваки грош. Главни неимар за зидање цркве био је Андрија Зографски из Велеса (у литератури познат и као Андрија Дамјанов; оп. а.), онај исти који је био неимар и сарајевске цркве, чије су димензије нешто мање од мостарске. Зидање је ишло доста споро; једно стога што је грађевина била огромна, у нашој средини и за наше прилике беспримерна; и друго што се прилично мучило са средствима, која су брзо прешла првобитну пређену суму. Већ прве године утрошено је у зидање 162.032,35 гроша… Највећи део средстава дали су углавном Мостарци. Није се жалило ништа само да све испане што боље. Радови на изградњи нове мостарске цркве окончани су у јесен 1873. године. Тих дана, у славу Божју, а на радост и понос Срба и свих честитих људи у Мостару, засијао је у пуној слави и лепоти нови православни храм у овоме граду. Будући да нам мањка речи и умећа да опишемо ово ремек – дело црквене архитектуре, опет ћемо, за час, дати реч Владимиру Ћоровићу, који за нову цркву каже овако: Постављена на подножју столачке греде, на висини, црква одмах упада у очи ма са које се стране прилазило граду; висока, моћна, солидна, с лепим линијама, мада скроз неоригинална по архитектури, она чини леп утисак и представља с разлогом понос активног и пожртвованог Мостара. Овај истина леп, али више поетичан и уопштен Ћоровићев опис, допунићемо са неколико стручнијих података, који стоје у вези са архитектуром овог храма. Саборни храм у Мостару је грађевина базиликалне основе, са малим и малобројним отворима. Он представља надоградњу византијског стила са шест неједнаких купола на високим остакљеним тамбурима, који су осветљавали унутрашњост. Звоник који је грађен у барокном стилу, атике са готичким и оријенталним шиљцима и богата пластика око отвора, биле су стилске карактеристике цркве Свете Тројице у Мостару. Спољне мере цркве у основи су 26 x 45 м, висина централне куполе је 30 м, а висина звоника са крстом је 45 м. У унутрашњости цркве доминирали су елементи у богатом позлаћеном дуборезу, импозантни олтар са 44 иконе, класицистичка уља на платну, кружно степениште са проповедницом и свечани владичански трон. Нова мостарска црква посвећена је празнику Свете Тројице, пролетњој светковини, кад је Мостар сав у цвату и зеленилу и најживописнији. Освећење Саборног храма у Мостару извршено је на празник Светог Апостола Луке 1873. године, у време митрополита Прокопија II. Деценије које су потом уследиле, протекле су у знаку борбе Срба у Босни и Херцеговини за очување свога идентитета, односно за стицање црквено – просветне аутономије, али сада у оквиру Аустро – угарске монархије. Први светски рат, означио је крај Аустро – угарске и остварење сна свих Срба и доброг дела Јужних Словена – стварање Краљевине СХС. Међутим, овај рат је донео собом и велика страдања, разарања и жртве, што су у пуној мери осетили и мостарски Срби, као и њихова црква. Она је најпре била демолирана приликом демонстрација које су у Мостару одржане поводом Видовданског атентата у Сарајеву 1914. године. У наредним ратним годинама, она и даље остаје мета зликоваца и вандала, тако да је, према општинском записнику, била дотјерана усљед разних демонстрација и реквизиција до рушевног стања. Захваљујући труду и љубави мостарске општине, ова црква мученица је након рата обновљена и беспрекорно уређена, с тим да јој је чак и порта проширена. Ћоровић помиње да је прилозима Мостараца добављено 1924. године за обновљену цркву шест звона, на место старих која су за време рата однели Аустријанци. Оно што је овој цркви дало посебну лепоту и печат, била је троделна камена капија, која је подигнута на главном улазу у порту. Ово монументално и импозантно дело, које је осмислио чувени архитекта Момир Коруновић, изведено је у годинама након Првог светског рата у стилу национално-романтичарског експресионизма. Мостар и његов Саборни храм имали су радост да их 1924. године посети Патријарх српски Димитрије, који је први Патријарх за којег се поуздано зна да је посетио овај град. Будући задовољан изгледом Саборног храма у Мостару и уопште тамошњом црквеном заједницом, Патријарх је забележио у општинској књизи добротвора, како се уверио о великој љубави црквене општине православних Срба у Мостару према нашој светој вери. Поратне године мира и обнове, прекинуо је вихор Другог светског рата, који је особито био погубан за Србе на простору тадашње НДХ, у чији састав улази и Херцеговина, а са њом и Мостар. Због недостатка времена и мањка литературе, нисмо успели да нађемо неке конкретније чињенице у вези са судбином Саборног храма у Мостару током ових тешких година. Да ли је и у којој мери храм био оштећен или опљачкан не знамо, али се добро зна да је преко 1600 Срба Мостараца изгубило своје животе (највећи део њих од усташке каме), а њих око 8000 депортовано у Недићеву Србију. На основу овога није тешко претпоставити да се поред српских живота на удару синова тисућљетне културе нашла и целокупна српска баштина, а самим тим и Саборни храм у Мостару. Страхоте и злочини Другог светског рата, силно су пољуљали односе и пореметили суживот у једној верски и национално мешовитој средини, какав је био Мостар. Да су поратне ране само привидно залечене, показало се деведесетих година на простору Титове Југославије, а посебно у крајевима западно од Дрине. Мостарски Срби, који су до пред почетак грађанског рата у Босни и Херцеговини бројали нешто више од 14.000 становника, што је чинило скоро 20% целокупне градске популације (остатак су готово равномерно чинили Хрвати и Муслимани), бивају протерани са својих огњишта од стране хрватских ратних формација окупљених у ХВО – у и ХОС – у. И овога пута се на удару нашло духовно и културно наслеђе мостарских Срба, а у оквиру њега и Саборни храм Свете Тројице на Бјелушинама. Током 7. и 8. јуна 1992. године храм је гранатиран, а 15. јуна (другога дана храмовне славе) срушени су торњеви и црква је запаљена. Недуго потом, инжињерске јединице ХВ и ХВО су зидове минирале и ово монументално здање је потпуно уништено. Исту судбину доживела је и стара црква Рођења Пресвете Богородице на мостарском српском гробљу, Епископски двор из XIV века, као и оближњи манастир Житомислић. Овим нечувеним вандализмом који се десио у срцу цивилизоване Европе, у освит напредног XXI века, дубоко је унакажена слика Мостара и осиромашено његово мултикултурно наслеђе. Будући да Бог руши замисли противника и да плач народа свога преобраћа у радост, након близу две деценије од страдања Саборног храма у Мостару, дошло је време да се отпочне са његовом обновом. Најпре је у манастиру Житомислићу у мају 2008. године организован донаторски скуп, на којем су између осталих учешће узели и високе званице из политичког, економског, културног и јавног живота из БиХ, Србије, Црне Горе, Хрватске, Грчке и Русије. Октобра месеца 2009. године започето је са првим радовима на подизању храма. Том приликом је током ископавања темеља, на опште изненађење и радост присутних, нађено нетљено тело некадашњег херцеговачког митрополита Леонтија Радуловића, који је као први српски владика након епископа Грка, столовао у Мостару током 1888. године. Његове мошти су тада пренете и похрањене у стару Богородичину цркву у Мостару. Током наредних година, обнова је текла споријим темпом, како из ралога што се старало да се сачува што аутентичнији изглед некадашњег храма, тако и због великих финансијских издатака (највећи терет трошкова сносиле су владе Републике Српске и Републике Србије). Крајем 2018. године засијали су се нови крстови са купола васкрсле мостарске светиње, да би почетком 2021. године на звоник новог храма била постављена три сата, са старословенским, римским и арапским бројевима, које су донирала три Мостарца – православац, католик и муслиман, чиме је и симболично исказана жеља часних и поштених грађана Мостара, да живе у миру и заједништву. Нажалост неки други, који не деле исти став и вредности са оним правим Мостарцима, дрзнули су се да обновљени Саборни храм опљачкају и да га девастирају, покидавши у њему све електричне инсталације. Љубав и храброст православних Срба у Мостару и Херцеговини, као и диљем васцелог Српства, залечили су нове ожиљке на својој светињи, показавши тако силу своје вере и решеност да опстану на земљи својих прадедова. Велику духовну радост и част имала је Црква Божија у Мостару, а са њом и Саборни храм Свете Тројице, када га је посетио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са мноштвом отачаствених архијереја, који су у обновљеном храму служили торжествену Свету архијерејску Литургију, поводом 150 година од изградње ове светиње.
Саборни храм Свете Тројице у Мостару, данас стоји изнад мостарске чаршије као најбољи сведок крсно – васкрсне историје нашег народа у граду на Неретви и као залог његове потпуне обнове и повратка на своја вековна огњишта.
Извор: Православље Новине Српске Патријаршије (број 1366, 15. фебруар 2024.)
