Током програма манифестације Kršćansko lice kulture 2026, која од својих почетака укључује и православне хришћане, у суботу 14. марта, у Цркви Благовјештења Пресвете Богородице у Дубровнику, одржан је концерт Херцеговачког византијског хора, који дјелује при Саборној цркви у Требињу. Овај први цјеловечерњи концерт поменутог, недавно основаног, Хора, којем су присуствовали и дубровачки бискуп Роко Гласновић, те генерални викар монс. Ивица Перван, као и предсједник бискупског вијећа за културу и знаност Дамир Влашић.., отпочео је појањем Кондака храма: Возбраној Војеводје/Τη υπερμάχω στρατηγώ, на црквенословенском и грчком језику, након чега се обратио старјешина овог храма, протопрезвитер – ставрофор Владан Перишић, указавши на традицију једногласног појања, која се на различите начине очувала, како у богослужбеној традицији Цркве на Истоку, тако и на Западу.

По интерпретирању Полијелејног Псалма 136. у недјељу месопусну и сиропусну: На рјеках вавилонских, у име Херцеговачкох византијског хора, ђакон Бранислав Рајковић најприје је захвалио организаторима ријечима: Хвала вам што сте на Хришћанском лицу културе препознали и наш лик, и што сте на том лицу, поред примарног и мноштва других значења тог појма ‘лице”, сада схваћено као примарно подручје наших чулних органа.., испољили и нарочит слух. А, потом је публици представио музику, коју интерпретира овај Хор, те његове чланове и сам репертоар, између осталог казавши: Ријеч је о најаутентичнијем до данас сачуваном музичком изразу древне хришћанске културе, који упркос свом префиксу ‘византијски’ има одлике аудитивне естетике не искључиво хришћана са подручја некадашњег Источног, него, у извјесној мјери и Западног Римског царства. Јер, прије свега своје заједничке коријене налази у древној јудејској музичкој традицији – јерусалимке синагоге. А, упркос различитим утицајима хеленског и латинског културног наслијеђа, а затим, и подјели црквеног појања, на западно, амврозијанско – касније названо грегоријанским, са једне; и источног – касније названог византијским, са друге стране.., и једно и друго појање, стољећима прије модерне и такође заједничке стандардизоване европске нотације, биљежено је првенствено неумском – знаковном нотацијом. А, прије развијања данашње, опет заједничке полифоније – вишегласја, и негдје укључивања инструменталне пратње, и једно и друго појање интерпретирано је вокално и једногласно, то јест монофоно. Стога, ово није само још један од појачких стилова, него најаутентичнија музика Цркве, која једина настаје, развија се и до данас опстаје упоредо са њеним богослужењем.
 
У остатку програма услиједило је извођење преосталих пет од седам композиција на репертоару: Велики прокимен Кто бог велиј јако Бог наш глас седми (мелос Петра Пелопонеског Лампадарија), затим В чермнем мори – Догматик, глас пети (мелос Манасиј Поптодоров), Девета пјесма Канона на Сретење, глас трећи (стихови препјев Николе Попмихајлова, тропари мелос ђакона Петра Козакојевића), и Стихире Пасхе, глас пети (мелос Петра Пелопонеског Лампадарија).
 
Херцеговачки византијски хор, новооснована је група појаца, утемељена током 2025. године, која уз друге хорове и пјеваче предводи одговарања лаоса Божијег на богослужењима главне требињске цркве Епископије захумско-херцеговачке и приморске. Чланови овог хора самостални су појци требињске, херцегновске и дубровачке Црквене заједнице, односно подручја Босне и Херцеговине, Црне Горе и Хрватске, и међу врло ријетким су вокалним умјетницима Приморја, који познају и модерну и неумску нотацију, а поједини од њих су и професори музике, те интерпретатори, како древне црквене, тако и солисти вокалне и инструменталне класичне музике.
 
(Фотографски снимци: Дубровачка бискупија; видео снимци: Херцеговачки византијски хор)