Недјеља Слијепог у требињском Саборном храму

Недјеља Слијепог (грч: Κυριακή του Τυφλού) је шеста недјеља послије Пасхе која спомиње исцијељење слијепорођеног. Ово чудо које се догодило у току Педесетнице, извршио је Спаситељ и тиме открио своју славу и силу. Иако је даровао слијепом од рођења вид, Јудеји су били озлојеђени на Спаситеља, јер је исцјељење било у суботу (Јн 9,1-38). Исцијељени је својим тјелесним очима видео онога који је за себе рекао да је Свјетлост свијета и својим Васкрсењем освјетлио цијелу васељену.

 

Благољепију богослужења допринијели су гостујући хор „Свети Јевстатије“ из Будве, хор Саборног храма Светог Василија Тврдошког и Острошког, као и богословци трећег разреда Богословије Светог Арсенија из Сремских Карловаца.

 

 

У току Литургије свима сабранима се обратио началствујући архимандрит Клеопа који се осврнуо на то као што је слијепац из Светог Јеванђеља прогледао не само тјелесним него и духовним очима, тако је и сваки човјек позван да прогледа духовно – да препозна милост Божију, љубав Божију и присуство Божије у своме животу:

 

„У име Оца и Сина и Светога Духа.

Драги оци, драга браћо и сестре, драги моји ђаци, дивни чланови хора, како је лијепо ујутру кад се пробудимо и угледамо зраке сунца, угледамо нови дан. Ма колико он био тежак, лијепо је видјети своју породицу, видјети ведро небо, видјети траву, дрвеће и све оно што је Бог створио. Али, нажалост, постоје они којима то није дато зато што су слијепи од рођења. Или, нажалост, постоји она друга страна, а то су они којима суровост назови родитеља није дала да угледају свјетлост дана. Ево, ми данас у Светоме Јеванђељу сусрећемо се са човјеком који је слијеп од рођења, и питали су се Јудеји гдје је проблем: да ли је проблем у њему или у његовим родитељима, зато што се родио слијеп. Свима нама је добро познато, драга браћо и сестре, када имамо и најмању прехладу, неко кашљуцање или неки бол у неком дијелу тијела, рецимо главобољу, онда се увијек питамо: „А шта сам ја Богу згријешио?“ или „Шта сам ја Богу згријешила?“, „Зашто је управо мени дошло ово искушење?“, „Зашто баш мене боли?“, „Зашто не боли онога ко је много грјешнији од мене?“ Али одговор је јасан, драга браћо и сестре, и налази се у наслову једне књиге коју сам читао још као дијете: „Болест је Божија посјета“. Управо Бог жели да се прослави на људима. И управо свака наша болест, свака наша слабост, све оно кроз шта пролазимо као људи — а, нажалост, ви добро знате и добро знам да живимо у доста болесном времену — многи људи болују од канцера, многи људи имају туморе разних врста, многи људи болују од разних болести које су непознате чак и медицини. И у ово вријеме питамо се: „А зашто се све ово дешава? Зашто нам народ страда?“ Па управо одговор је јасан: зато што смо се народ и сви ми доста, драга браћо и сестре, удаљили од Бога. И зато човјек, кад је болестан, треба више да тражи милост Божију, зато што је болест, по Светим Оцима, посљедица наших гријехова, посљедица наших гријеха. То је једно тврђење. Али, ево, ми данас налазимо једну нову дефиницију коју сам Господ Исус Христос даје пред нас, а то је да се Господ прослави на овоме слијепцу. Сваки човјек је уникатан, сваки човјек је изабран и сасуд Божији. Вјеровали или не, ви сте царско свештенство великог Првосвештеника. Сви ми смо овце: неко је изгубљена, неко стоји уз свога пастира, а нека овца жели да се пронађе, још увијек тражи да пронађе свога пастира. И управо постоје многи начини да се пастир пронађе, а, драга браћо и сестре, један од тих начина је и наша болест и наша слабост људска. То можемо видјети. Ево, ја сам седам година служио поред моштију Свете Мајке Параскеве у граду Јашију и својим очима сам гледао људе који су са сузама долазили и тражили помоћ Светитељке, који су исповиједали срцем и устима своје гријехе и жељели су да се преобразе, да буду нешто ново. И зар се Бог није прославио на таквим људима, драга браћо и сестре? Зато ми у Цркви увијек се молимо за обраћење оних који су грјешни. Божији аршини су, драга браћо и сестре, другачији. Бог чека обраћење свију нас да се прослави на свакоме од нас.”

 

Отац Клеопа је у наставку истакао да суштинска порука јесте да су вјера, покајање и повјерење у Бога пут духовног прогледања, а да је највеће чудо када човјек у своме животу угледа живога Христа:

 

„Управо то је сљепило о којем данас говори Свето Јеванђеље, а то је када човјек не види својим очима живога Бога, када не види милости Божије које се сваки дан изливају на њега — то је, у ствари, сљепило, драга браћо и сестре. Народ који је живио тамо видио је свјетлост велику, а та свјетлост велика јесте свјетлост Јеванђеља. Колико, ево, и док ми сада стојимо овдје у цркви да слушамо Свето Јеванђеље и молимо се Богу, колико је још људи око нас који живе у тами — у тами мржње, у тами гријеха. Много је таквих. И зато ми смо овдје као једно мало стадо које се моли да они прогледају, да погледају колика је милост Божија и да се управо Бог прослави на њима. Зато, као што видите, овоме слијепцу од рођења Бог отвара очи блатом. Шта то значи? Да је Бог узео нешто што је најпониженије на овоме свијету, а то су блато и пљувачка. Ми знамо ко лежи у блату — свиња лежи у блату. А пљувачка… кажу људи: „Пљунуо га је“, значи да га је понизио. А у ствари, видите да Бог узима двије ствари и да управо чини чудо кроз те двије унижене ствари, а то је да отвара очи слијепоме од рођења, и да слијепи од рођења гледа. И кога је први видио овај слијепи? Видио је дивни лик, красни лик Господа нашега Исуса Христа. И, наравно, Јудејима није се то свидјело што Господ ради. Али постоји још један моменат када каже: „Иди, умиј се у бањи Силоамској.“ Шта то значи? Скини гријехе своје, опери се бањом Крштења, скини са себе старога човјека, преобрази се, човјече. И онда, када скинеш са себе блато, када скинеш са себе пљувачку, која је синоним за нешто ружно… Кажу људи: „Болестан сам, боле ме кости, идем у бању да се мало обновим, да се мало опоравим.“ И Јудејима то није било драго, зато што су они мислили да су они носиоци и Закона и Пророка и свега онога што им је дато. И онда они распитују како је овај човјек постао здрав, а до скоро је био слијеп. Испитивали су његове родитеље и мислили су да све знају. Али овдје се пројављује још једна велика тајна, а то је тајна љубави Божије, тајна Божијих дјела за које ми не знамо, драга браћо и сестре. Ми се увијек питамо, по својој слабости: „Зашто?“ Али, ево, данашње Свето Јеванђеље нам каже: вјеруј и не испитуј. Прими оно што ти Бог шаље и прими оно исцјељење. Ви сте дјеца Светог Василија. Сви смо дјеца Светог Василија. Али некако ви сте му овдје мало ближи, макар географски. И ми волимо Светога Василија који смо нешто даље од Манастира Острога, зато са пуно љубави долазимо да цјеливамо његове свете мошти. И ви сте свједоци многих исцјељења. Ја мислим, када би се писала исцјељења Светога Василија, да у све књиге овога свијета не би стала. Исто тако могу свједочити пред вама и о исцјељењима Свете Мајке Параскеве, коју знам колико волите. Па ево, Бог ме одвео у Сремске Карловце, гдје служим поред моштију Светога оца Нектарија Егинског Чудотворца. Имао сам скоро једну дјевојчицу која 90% није могла да види. Довела ју је мајка из Београда и читали смо молитве пред моштима Светога Нектарија. И, вјеровали или не, та дјевојчица је прогледала, хвала Богу, и сада види 90%, Богу хвала. И сада њена мајка често долази да ода хвалу Богу.

Ето, видите, данашње Јеванђеље нас позива да и уколико имамо болести, и уколико имамо неких слабости, да се не питамо: Зашто мени, Боже? Него да имамо три сегмента: Прво: Боже, опрости моје гријехе и мој досадашњи живот. Друго: Одлучујем да се више никада на те гријехе нећу вратити. И треће: Господе, Љекару мој, исцијели све слабости моје, исцијели све немоћи моје, и Теби нека је слава и хвала у вјекове вјекова, амин. Живјели и на многе и благе године!”

 

По отпусту, архијерејски намјесник требињско-дубровачки протојереј-ставрофор Младен Жуловић упутио је ријечи благодарности о. Клеопи, који је началствовао молитвеним сабрањем, као и богословцима Богословије Светог Арсенија из Сремских Карловаца који су својим појањем узнијели први дио богослужења и јутрење.

 

У наставку је поздравио хор Саборног храма Светог Василија Тврдошког и Острошког, који је данас прославио своју крсну славу, те изразио благодарност и гостујућем хору „Свети Јевстатије“ из Будве, који је заједно са домаћим хором уљепшао богослужење складним и молитвеним појањем.

Славски колач преломљен је у Епархијском дому, гдје је потом уприличен и славски ручак за сабране госте и вјерни народ.

 

Чин благосиљања славског колача и жита извршио је архимандрит Клеопа, узносећи молитве Господу за благослов хора и свих сабраних у љубави и радости празничног дана.

Милош Бјелица