Ако желимо миран свијет, морамо васпитати мирну дјецу.
Ако желимо праведно друштво, морамо одгојити дјецу која знају шта је савјест.
Ако желимо будућност, морамо бити присутни у садашњости своје дјеце.
Божић нас подсјећа да је и Бог повјерио своје Дијете људима. 
 
Драга браћо и сестре,
поштовани домаћини, уважени гости,
драги Мостарци и сви људи добре воље,
 
У ову свету и благословену ноћ Божића, сабрани смо не само да бисмо слушали пјесму, него да бисмо послушали и тишину свога срца. Јер Божић се не догађа у буци свијета, него у тишини пећине, у ноћи, далеко од сваке силе и моћи. У тој тишини Бог долази човјеку.
Долази као Дијете. Не да заплаши, не да осуди, него да загрљајем помири. И у тој истини лежи одговор на сва питања нашега времена.
А наше вријеме је вријеме немира.
Живимо у свијету који је технички напреднији него икада, а истовремено дубље подијељен него што бисмо жељели признати. Свијет у којем се ратови воде пред очима цијелог човјечанства, у којем страдање невиних постаје статистика, а сузе дјеце само кратка вијест између двије рекламе. Свијет у којем се људи дијеле по нацијама, вјерама, бојама, границама и интересима, док се губи оно најважније – свијест да смо сви људи, створени по истој слици Божијој.
Божић се рађа управо у таквом свијету.
И није случајно. Јер Бог не долази када је све уређено и мирно, него када је човјеку најтеже. Не долази у палатама, него у штали. Не бира савршене, него рањене. Не тражи јаке, него оне који знају да им је потребан Спаситељ.
Зато је порука Божића данас можда снажнија него икада.
„Слава Богу на висини, а на земљи мир, међу људима добра воља.“ То није само лијепа божићна реченица – то је задатак. То је позив свакоме од нас.
Мир не почиње потписивањем споразума. Мир почиње у срцу човјека. Почиње онда када одлучимо да не узвратимо мржњом, да не хранимо подјеле, да не судимо олако, да не окрећемо главу од туђе патње.
И зато вечерас, из Мостара – града који је кроз своју историју осјетио и радост и бол, и сусрет и раздвајање – ова божићна порука има посебну тежину.
Мостар зна шта значи рана. Зна шта значи чекати да се мост поново сагради. Зна шта значи живјети са сјећањима, али и са надом. И управо зато Мостар може бити свједок да је помирење могуће, да заједнички живот није наивна жеља, него одговоран избор
 
У тој нади и стрпљењу стоји и Саборна црква Свете Тројице.
Стоји обновљена у својим темељима и зидовима, али још увијек недовршена. Она не стоји као њеми споменик прошлости, него као снажан симбол истрајности, памћења и вјере у будућност. Као знак да се оно што је разорено може поново подићи, али и подсјетник да свака обнова тражи истрајност, одговорност и заједничку бригу.
Многи од вас вечерас у овој сали, као и многи наши суграђани, са надом и стрпљењем чекају дан када ће се врата Саборног храма поново у потпуности отворити. Не само као богомоља, него као мјесто сусрета, молитве, културе и сабрања. Као простор који не раздваја, него сабира.  
Саборна црква данас стоји као позив. Позив свима нама да се не уморимо од добра, да не изгубимо стрпљење, да не престанемо вјеровати да је завршетак обнове могућ и потребан – не само за православне вјернике, него и за град Мостар у цјелини.
Зато вечерас, у духу Божића, упућујемо и тихи, али искрен позив свима који носе одговорност за овај град и друштво: да још снажније обрате пажњу, да пруже подршку и да учине све што је у њиховој моћи како би се ова обнова привела крају. Јер брига о светињама и културном насљеђу није питање једне заједнице, него зрелости цијелог друштва.
Захвални смо свима који већ годинама, често без буке и без великих ријечи, доприносе овој обнови. Свима који су препознали да обнављати Саборни храм значи обнављати и повјерење међу људима. И док чекамо завршетак радова, вјерујемо да се најважнија обнова већ догађа – у срцима оних који нису одустали од Мостара.
Овај Божићни концерт, који већ годинама дарујемо своме граду, није само културни догађај. Он је тихи, али снажни одговор на логику подјела. Он говори да се град воли дјелима, а не ријечима. Да се мир гради сусретом, пјесмом, културом и отвореним срцем
Али вечерас, гледајући јасле и Дијете у њима, не можемо, а да не застанемо пред једном посебно важном поруком.
Драга браћо и сестре,Чувајте своју дјецу.
Не само од хладноће и глади, него од много опаснијих ствари које долазе тихо и прерушене у нормалност. Чувајте их од свијета који им прерано краде невиност, који им намеће лажне вриједности, који их учи да је човјек вриједан онолико колико има, а не онолико колико воли.
 
Наша дјеца данас одрастају у времену великих искушења. Пред њима су екрани који нуде све, а не дају ништа. Ријечи без истине, слике без стида, слобода без одговорности. Нуде им се брзи успјеси без труда, задовољства без жртве и живот без смисла.
Чувајте своју дјецу од усамљености.
Јер дијете које нема разговор, загрљај и примјер, лако постаје плијен свега што обећава припадност, а доноси празнину. Нико не може замијенити родитеља, породицу и дом. Ниједна школа, ниједна институција, ниједна мрежа.
Учите их да буду људи прије него што постану успјешни. Учите их да разликују добро од зла, истину од лажи, слободу од самовоље. Учите их вјером, али још више – личним примјером.
Ако желимо миран свијет, морамо васпитати мирну дјецу. Ако желимо праведно друштво, морамо одгојити дјецу која знају шта је савјест. Ако желимо будућност, морамо бити присутни у садашњости своје дјеце.
Божић нас подсјећа да је и Бог повјерио своје Дијете људима. Марији и Јосифу. Њиховој бризи, страху и љубави. Тако и нама данас Бог повјерава оно најдрагоцјеније што имамо.
Не окрећимо главу. Не одлажимо одговорност. Вријеме у којем живимо тражи будне родитеље и храбре васпитаче.
Чувајте своју дјецу.
Јер чувајући њих – чувамо и будућност овога града, овога народа и овога свијета.
 
Драга браћо и сестре,
 
Док вечерас слушамо пјесму, сјетимо се и оних који је вечерас не могу слушати. Сјетимо се оних који Божић дочекују у избјеглиштву, у рушевинама, у болницама, у страху. Помолимо се за све народе и земље у којима се воде ратови, за сваку мајку која страхује за дијете, за сваког оца који не зна хоће ли се вратити кући.
Али немојмо стати само на молитви.
Божић нас обавезује. Обавезује нас да будемо бољи људи. Да у својим домовима градимо мир. Да у свом граду чувамо достојанство сваког човјека. Да не дозволимо да нас прошлост зароби, нити да нас страх од будућности паралише.
 
Ако је Бог могао стати у пећину, онда и ми можемо направити мјеста једни за друге у својим срцима.
Вечерас, док славимо рођење Христово, нека се роди и нова нада у нама. Нада да мир није утопија. Нада да доброта није слабост. Нада да љубав, иако често тиха, на крају увијек побјеђује.
Нека овај Божић донесе утјеху онима који пате, снагу онима који су уморни и свјетлост онима који су у тами. А нашем Мостару – мудрост да чува оно што је крхко и драгоцјено: мир, заједништво и човјека.
 
Мир Божији – Христос се роди!
Ваистину се роди!