У осамнаесту недјељу по Духовима, Високопреосвећени Митрополит Димитрије служио је Свету Литургију у Храму Светог Јована Крститеља у Мрњићима – Орашје, код Требиња. Високопреосвећеном Владици саслуживали су протојереји-ставрофори Борис Бандука, Василије Томић и ђакон Горан Гуровић.

У јеванђељској бесједи Владика Димитрије, између осталог, рекао је: “У ријечи Божијој има нешто обнављајуће, има нешто животворно, има нешто исконско – у свакој ријечи Христовој и свакој ријечи Божијој и свакој ријечи јеванђељској. Ми смо створени том ријечју. Сав свијет је изашао из небића – Он је непостојеће позвао као постојеће, каже апостол Павле – то чудесном својом моћном ријечју. И ми смо се дозвали у овај живот, и осјећа то људска душа, осјећа тај призив, осјећа неки Божански оригинал кад чује Христову ријеч. Свети оци кажу да нас је Бог тако створио да кад се Христос у историји јавио, кад је тај Бог дошао на земљу, наша душа га је препознала, зато што смо ми створени по Његовом лику – по лику онога који ће се јавити и показати се свијету. И зато је и ова јеванђељска прича тако постављена. Тако се у Јеванђељу са апостолима, и са свима свједоцима Христовим, догађало. Они су прво чули ријеч Божију, чули су Христа, чули су Његову проповијед. Господ почиње тако што замољава Симона Петра, будућег Светог апостола Петра, да одмакне лађу, да Он ријечју Божијом омекша срца и апостола и народа Божијег. А, кад једном човјек спозна ту ријеч, кад јој се једном одазове, можда још важније – кад иза те ријечи схвати колико је Христос диван – колико нема ништа љепше од Њега, колико је Он човјеку примјерен, колико нешто исконско у Њему има што привлачи сваку душу хришћанску. Кад то човјек види онда лако постаје послушан, лако се одазива на сваку ријеч и испуњава је. И то данашње Јеванђеље говори, о том чудесном лову рибе, кад су се читаву ноћ апостоли трудили не би ли нешто уловили, онда је Господ ујутру дошао и, пошто им је проповиједао, рекао је Симону Петру хајде на дубину, препусти ми се у руке, повјеруј у мене, препусти свој живот мени – хајде на дубину и забаци мреже. И онда су уловили толико рибе да им се лађа потапала и звали су још друге да им помогну. Тако се и ми људи мучимо овдје, у овом животу, без Христа. По милости Божијој, наше замисли без Њега пропадају, да видимо да без Њега не можемо, да нам је Он саприродан, да је Бог интегрални дио нашег бића.”

По отпусту, Владика Димитрије пожелио је да благослов Божији дође на све присутне и на све које срећу у свом животу, захвалио се домаћину, оцу Борису, и свима који су омогућили данашње сабрање.