У Саборном храму у Требињу синоћ је одржана промоција књиге Велибора Шиповца „Епархија захумско – херцеговачка у вријеме Светог Василија Острошког“. Књига је у издању Видослова – издавачке дјелатности Епархије ЗХиП и Архива Српске православне цркве, а настала је као плод научно-истраживачког рада на мастер студију Богословског факултета. Кроз садржај је дат један посебан осврт на Херцеговачку епархију и вријеме овоземаљског живота Светог Василија Острошког, који је изузетно поштован у овом поднебљу. Књига обилује са драгоцјеним подацима, чак неким и по први пут објављеним у историјским и научним радовима, а који се вежу за обновљену Пећку патријаршију, затим живот у Херцеговини и Црној Гори под Турцима у 17. вијеку, али и нападима римокатоличких мисионара са циљем унијаћења православних. У тим активностима Ватикански повјереници су се користили фалсификатима и лажном пропагандом, како би нарушили углед православних и њихових црквених великодостојника, чак и Светог Василија, који је тада био митрополит, прво са сједиштем у требињском манастиру, а касније у Острогу. У књизи су између осталог обрађени рукописи, аутентични Светог Василија и они за које се тврде да су аутентични и који се чувају у Ватикану. У прилогу закључцима урађена је анализа стручног лингвисте, проф. др Јелице Стојановић са Филолошког фалултета у Никшићу.

На промоцији у улози говорника, поред аутора су били: архимандрит Сергије (игуман манастира Острог), проф. др Далибор Петровић (рецензент – Православни Богословски Факултет), др Радован Пилиповић (рецензент – директор Архива СПЦ), Марија Телебак (адвокат, књижевни критичар) и проф. др Јелица Стојановић (Универзитет Црне Горе, Филолошки факултет у Никшић). Модератор вечери је био протојереј-ставрофор Александар Илић.

На промоцији су изнијети поједини подаци из књиге, попут оних да се село Мркоњићи у то вријеме и прије, звало Косићани; запис савременика Светог Василија, најпознатијег писара тог времена Гаврила Тројичанина; представа и анализа рукописа који се чувају у Архиву СПЦ, манастиру Острог у Ватиканском архиву; као и упоредба печата требињског манастира са оним који се данас чува у Музеју СПЦ.

 

Утисак о књизи аутора В. Шиповца “Епархија Захумско-херцеговачка у време Светог Василија Острошког”

ИСТИНА КОЈА МОРА ДА СЕ ЗНА И ПРИПОВЕДА

На радост верног народа Епархије Захумско-херцеговачке и приморске, али и Српске православне цркве, на светлост дана изашла је књига аутора Велибора Шиповца „Епархија Захумско-херцеговачка у време Светог Василија Острошког“. Издавачи књиге су Видослов, издавачка делатност Епархије Захумско-херцеговачке и приморске  и Архив Српске православне цркве, а рецензенти су проф. др Далибор Петровић, проф. др Мирко Сајловић, проф. др Будимир Алексић и др Радован Пилиповић.

Посебно важан допринос утврђивању истине, предочене у књизи,  дала је проф. др Јелица Стојановић, кроз стручан, детаљан и јасан приказ разлика између рукописа код Аутографа на љетопису Јована Зонаре из 1639.године и Завештајног писма из 1666.године, која је неспорно написао Свети Василије Острошки и рукописа на писму из 1671.године које се чува у Ватиканском архиву, а које је само према неоснованој тврдњи Ватикана наводно написао наш Светитељ.

У овом времену, у ком се мало зна о једној од најважнијих православних епархија, њеној историји, њеним некадашњим границама, изазовима и искушењима са којима се суочавао православни народ на њеном подручју и неминовно православна црква, а посебно наш велики Светитељ, књига „Епархија Захумско-херцеговачка у време Светог Василија Острошког“ буди и инспирише читаоца да све више сазнаје, не само о Епархији Захумско-херцеговачкој, тешком животу православног народа на подручју ове Епархије, већ пре свега о животу и трновитом путу Светог Василија Острошког. Данас сви знамо да је Свети Василије Острошки наш велики Светитељ и чудотворац, али мало знамо којим путем је прошао и који крст је достојно на том путу носио. Зато са аспекта једног просечног читаоца, ова књига представља благо јер обрађује бројне историјске чињенице и на сликовит пријемчив начин разобличава и разјашњава намерно фабриковане неистине о Светитељу.

Необично је видети рукопис Светитеља. Спознаја да гледате у слова писана његовом руком надахњује и радује. Као да Светитељ благосиља кроз само читање. И слово се чини као његов жив траг. Зато књига обогаћује читаоца не само у сазнајном смислу, већ и у смислу духа и душе необичном благодати која се осећа док се чита.

Врло је интересантно упознати се са упоредном анализом рукописа Светитеља  и рукописа на Ватиканском писму, упознати се са изгледом и упоредном анализом печата који су се у том периоду користили у манастиру Тврдош, а по његовом разарању у манастиру Дужи и манастиру Савина. Овом анализом се сликовито, основано и лако разумљиво откривају детаљи и разлике између печата, односно разлике у отисцима на документима и на тај начин разоткривају лажи и пропаганда римокатоличке цркве која је била усмерена на стварање слике о прихватању уније.

Демистификовање фалсификата, указивањем на нелогичности, манипулацију ватиканских мисионара, буди радозналост и истовремено осећај захвалности јер се кроз ове чињенице онемогућава прихватање неистина о превери, оних које се упорно покушавају наметнути чак и данас.

Седамнаести век је био један од најтежих епоха у Херцеговини јер је православни клир водио драматичну борбу да очува православну веру у околностима зулума над народом, сталних турско-млетачких ратова, упорног притиска унијата у циљу прозелитизма, али и у унутрашњим борбама у оквиру саме цркве.

Ипак, и поред свих тешких околности живота, јерархијско устројство и саборни дух Цркве је владао у потпуности. Постојао је јединствен став цркве у доследности православљу, а цркве и манастири иако су били ретки и у материјалној оскудици, били су центри духовности, просвете и културе, где се пажња посвећивала преписивачкој делатности и духовним везама са Светом Гором и Хиландаром.

Необично сазнање да је Свети Василије био назван „тврдоглавим шизматиком“ од стране фратра Вињалића, што је навео и епископ Никодим Милаш у својој студији 1913.године,  буди јак осећај поноса и радости. Епитет којим је Светитељ дословно награђен нам говори колико је био јак у вери, доследан или непоколебљив, те да се у ове две речи и налази неспорна истина и потврда да о превери која му се покушала подметнути, нема говора. На први поглед рекло би се маргиналан податак, али напротив. Овакав опис Светитеља баш и одговара карактеру једног Херцеговца, човека са оштрог камена и испод Сунца Херцеговине, који је чврст и оштар у вери, а истовремено топао.

Књига буди неодољиву потребу да се обиђу света места, манастири Завала, Тврдош, Дужи, Добрићево, Житомислић, Савина и наравно манастир Острог. Истовремено, буди и жељу да се  у свест као печатом утисне да су православна вера и истина, која је у нама архетипски уписана, не препусти стихији и замкама овог времена, већ да се својим животом и поклоњењем живи јер је то минимум који као народ дугујемо Господу, Светом Василију који је претрпео бројне неправде због којих га је Господ прославио, али и свом православном свештенству и нашим прецима који упркос тешком животу и поред тако тешког страдања нису издали Бога, Светог Василија, ни православну веру!

Сваки написан ред у књизи позива да се живо памти и проповеда да је Херцеговина, баш као и Косово и Метохија заветна земља. Земља тешког страдања православног народа за веру и због вере кроз векове. Да су цркве и манастири Херцеговине немилосрдно рушени, али и обнављани, и да су места посебне благодати. Ова благодат има корен у чињеници да је управо Херцеговина, како је аутор и навео била изложена утицају хришћанства још од времена апостола, и да је са појавом Растка Немањића, касније Светог Саве хришћанство оживело. Појава Светог Василија и настанак култа Светог Василија је природан наставак култа Светог Саве, а како рече и сам аутор  „Господ је подарио српском народу Светог Василија који је оставио неизмерљив траг, а после спаљивања моштију Светог Саве Божја промисао је била да поново неко добије улогу, да се око њега српски народ духовно сабира.“

Херцеговина је земља која обликује карактер, својом неприступачношћу, оштрином гради личност, као што је била личност Светог Василија, као личност родитеља на ког се угледамо, доследног, истрајног, оданог Господу и православљу, чувара идентитета појединца, породице и народа.

Овом књигом је описано једно време, сурово за живот, али које је православни народ доста пута живео и преживео. Народ је по Божијој вољи упорно васкрсавао. Управо у најтежим околностима трпљења и страдања, као што је и време живота Светог Василија, вера је на неки тајанствен начин јачала. Зато је у књизи утврђена вера и кроз чудотворства Светог Василија, који је са нама, на јави и у сновима, свеприсутан као сведочанство живота и благослова. Он је увек ту, овде, и као опомена и као утеха, као учитељ и исцелитељ.

Оно што ову књигу чини аутентичном је то што даје један научни, историографски приказ, и истовремено утврђује веру и даје исцељење. Управо зато верујем да ће сваки читалац неминовно осетити и захвалност  аутору за овакво дело које је као што рекох на самом почетку-благо.

На крају важно је још једном нагласити да се овом књигом износе велике и важне истине на светлост дана и у том контексту памтити и мисао Светог Владике Николаја Велимировића који је рекао да „лаж увек иде у сенци истине“. Управо због тога, ове истине треба што чешће понављати и осветљавати јер што је светлост јача, сенка лажи је мања.

Марија Телебак, адвокат
књижевни критичар