У суботу 30. марта ове године благословом Епископа Зaхумско-херцеговачког и приморског Г. Димитрија организована је акција (моба) сређивања Православног гробља Бјелушине у Мостару.
„Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.“ (Пс. 136,5)
Када дођете у Бјелушине повише Саборне цркве и нађете се међу гробовима Алексе Шантића, Зорке Ђикић, Владимира и Светозара Ћоровића, мостарских свештеника, монаха и монахиња и многих других, доживљавате сву нашу историју вијековима чувану баш ту међу чемпресима како одише вјечношћу и васкрсењем.
Можемо рећи да ово гробље може с правом парирати по својој љепоти са паришким Pere-Lachaise, Зејтинликом, Новим гробљем у Београду и многим другим древним свједоцима историје и постојања једног народа.
Важно је да знамо ко смо и одакле смо, важан је тренутак додира са вјечношћу коју можемо осјетити шетајући поред ових гробова.
Зато смо се покренули да пробудимо свијест код људи о важности овог велељепног споменика да је важна пажња и брига о мјесту кроз које ћемо сви проћи чекајући васкрсење и живот вјечни.
Велику подршку и помоћ смо добили од наше омладине из Невесиња који су заједно са ђаконом Дејаном Ивановићем дошли да дају свој допринос у сређивању овог веома ријетког националног споменика и можемо слободно рећи музеја на отвореном гдје почивају наши преци.
Велику захвалност дугујемо гђи. Миранди Будалић која је својом несебичном пажњом и љубављу помогла реализацију овог пројекта.
Поред њих захвалност нашој дјеци и наставницима из Просвјетине школе, те женама Српске заједнице у Мостару и свим добрим људима Долине Неретве.
После прочитаног Јеванђеља о. Марко Гојачић се обратио ријечима подсјећања о важности овог гробља у коме су сахрањени многи угладни мостарци из Славног доба Мостара, времена културног и духовног уздизања, те се захвалио свима који су се одазвали и дошли да помогну.
После Свете литургије у гостопримници је уприличен доручак, а по завршетку радова послужен је ручак за све присутне.
Надамо се више оваквих акција, ово гробље за нас је бастион наше нације и културе, сазријевања наше свијести и одговорности пред нашим прецима и нада да ће оваква дешавања бити учесталија.
Текст: Марко Вучинић
Погреб – Алекса Шантић
Повија се жито. Мирно, у дну села,
Уском старом стазом, што на гробље води,
За убогим одром мала пратња ходи –
Препланула лица и снуждена чела.
Негдје шева пјава при заходном зраку,
И сиједи отац игуман, пун бриге,
Полагано чита из дебеле књиге
Опраштајна слова сироту тежаку.
И чуј! Земља пада… Врх дрветâ руди…
У пољу се чује дозивање људи
И виде се стада мрљава и сива.
Прашина гдје лети… Тихо, у сутону,
Вјетар селом носи елегију бону,
И покривен драчом гроб убоги снива.
Фото: Марко Вучинић
