Митрополит Дабробосански Хризостом

Нека је покој души нашем драгом и добром владици Атанасију којега смо познавали још од 1970. године, са којим смо се дуги низ година дружили и били истински пријатељ, као и он нама.

Кад год бисмо стигли у Београд, а путовали смо увече возом од Книна до Београда, прво бисмо свратили до владике Атанасија у старој згради Богословског факултета у улици Краља Петра бр. 2. Он би се увијек обрадовао нашем доласку, послужио чајем или кафом са бисквитом, а потом рекао: „Ја одох да радим, а ти лези ту и спавај, одмори се”. Дакле, он је нама уступао свој кревет да би се мало одморили од свеноћног путовања. То никад не можемо заборавити.

Кад смо 1976. године у јануару мјесецу кренули у Солун на учење грчког језика, а потом на редовне студије теологије, покојни владика Атанасије дао нам је таква упутства и писма за одређене људе да нам је то много значило за наш смјештај у Солуну, боравак и све остало. Кад год је долазио у Солун трудили смо се колико смо могли, а могли смо, да му узвратимо на његову љубав и доброту, а он би увијек реаговао говорећи: „Остави то, немој сад да то помињеш”. Многе је људе који су кретали за Свету Гору упућивао на нашу адресу у Солуну са кратким писамцетом: „Оче Хризостоме… помози овим људима. Ти знаш и како и што”. Лично нам је много помогао око уписа на Теолошки факултет у Солуну и остајемо му вјечно захвални.

На истом Сабору смо изабрани за епархијске архијереје 1991. године. Он на епархију Банатску, а ми на новоосновану епархију Бихаћко-петровачку. Није био срећан што је изабран за епископа банатског, али то је прихватио на захтјев блажене успомене митрополита Амфилохија. Прије хиротоније његове на Ивандан 1991. и наше на Петровдан 1991. године он нам је једном приликом у манастиру Глоговцу пришао и казао: „Слушај Хризостоме, ’ајмо Ти и ја код патријарха Павла и да му кажемо да ти идеш у Банатску епархију а ја у Бихаћко-петровачку”. Ми смо се изненадили тим и таквим приједлогом и одговорили му: „Не можемо тако нешто урадити. То је све евидентирано и записано у протоколима Светог архијерејског сабора”. И поред тога он је опет инсистирао, али на крају од тих замјена епархија није било ништа. Размишљајући о томе зашто је он то предложио извукли смо два закључка и то:

  1. Он је желио Крст, тежак Крст, који је видио управо у новокреираној епархији Бихаћко-петровачкој. За њега је Банатска епархија била сређена епархија и он је био свјестан да ту не може да креира све оно што је планирао и није себе видио у Банату. Из тог разлога он је одмах 1992. године прихватио изазов, а то је била Захумско-херцеговачка епархија, која је у то вријеме била као и Бихаћко-петровачка, ако не и гора. На крају „нашао је” Крст и достојно га носио.
  2. Други разлог његове овакве понуде је била љубав према нама. Њему је било жао да ми још млади и неискусни идемо на ледину, без игдје ичега. Процијенили смо да му је можда овај мотив и први разлог, али код њега је све било комплексно. Управо сву ту своју комплексност је показао у Захумско-херцеговачкој епархији у ратна и поратна времена.

Ово су само неке и мале цртице из његовог живота, а које су везане за нас, које треба да остану незаборављене.