Прошло је тридесет година од храброг чина отаца окупљених око Митрополита, да јеванђеоској ријечи врате мјесто у васпитању и изградњи младих људи. Вјеронаука је, након дужег прекида, враћена у школски систем и постала равноправан школски предмет. Уједињени и одлучни, свако је поднио дио терета да се изгради наставни план и програм, који ће свеобухватно, а пажљиво формулисано, донијети радост хришћанства у сваку дјечију душу. Уклопљена у редовни школски систем, вјеронаука је морала да одговори вишеструким изазовима савремене школе – наставним средствима и методици учења и поучавања, а чиме је нашла своје мјесто у оном што називамо холистички, цјеловити одгој.
Како тада, тако и данас – вјеронаука је пред изазовом хуманизације човјека и друштва, тачније, евангелизације у специфичном школском окружењу. Однос који вјеронаука остварује према школи и према ученику изражен је у уџбенику, а то значи да своју хришћанску поуку и истине вјере треба да усклади са развојно – психолошким карактеристикама ученика, њиховим темељним и граничним питањима, друштвеним изазовима у којима живе, а са стране школског система да своју грађу обликује по дидактичким и методичким оквирима. Можемо се сложити да форма катихизиса ( набрајања чињеница, догми, правила) не може да задовољи овакве захтјеве, јер су ти непромјењиви дијелови и стубови наше вјере у сталном изазову корелације са промјенама у свијету у којем живимо и способности читања стварности и знакова времена. Конкретније, то што школска вјеронаука допуњава сакраментални живот Цркве не значи да треба да врше мисију идентичним методама, већ да свака има своје специфичности зависно од простора и окружења у којем се одвија.
Када кажемо да је циљ школе усредсређен на развој личности, онда допринос који религија може дати томе оправдава њено присуство у школи. Вјеронаука је богатсво оних најдубљих и најважнијих питања, она је пут, тражење властитог смисла у свијетлу Јеванђеља, а образац идеалног вјероучитеља је Христос, Архиучитељ. Она не нуди готова и коначна рјешења, већ као њен Архиучитељ позива да се „ дође и види“. Христос позива да се пође за Њим, да се осјети искуство заједништва са Њим и са онима који чине Божију породицу, да се осјети искуство крста – супротстављању злу и гријеху, искуство послања – да мијењамо себе и свијет око себе, али све у искуству наде да је Он са нама у све дане до свршетка свијета. То су теме које задиру дубоко у срце, тамо гдје се налазе наше жеље, снови, потребе, патње, одлуке, будућност и послије њих, као ни послије сусрета оних библијских ликова са Исусом, више нико није исти.[1] Христов позив је позив на избор и одлуку, на Његов стил живота. Када побројимо ове основе хришћанске катихезе, онда можемо закључити да вјеронаука има своје мјесто у духовној димензији развоја личности, усвајању непролазних вриједности љубави, солидарности, наде, изградњи међуљудских односа, тумачењу добрих и лоших „ знакова времена“, проблема живљења…
Уџбеници и наставна средства траже примјерен језик да би се остварила плодна комуникација и овакви специфични циљеви вјерског образовања. Његове дидактичке функције – да тематски и структурално обликује грађу, да је уклопи у когнитивно, афективно и оперативно подручје, да предочи задатке и активности који ће поштовати компетенције ученика, да буде извор мотивације, усмјерава пажњу и подстиче мишљење ученика, омогућава самосталан и групни рад, креативност и самоевалуацију, треба да воде ка основном циљу, а то је откривање Лица Бога љубави, остваривања односа вјере и повјерења у Њега и проналажење властитог смисла и циља живота.
Савремени захтјеви наставе, да се учениници оспособљавају за рјешавање проблема, да се укључује многа чула и способности у процесу учења, да се задовоље различити нивои исхода учења, да се комбинује више различитих углова сагледавања неког појма, на крају –да се стекну трајна и употребљива знања, изазов је и за обликовање вјеронаучних садржаја. Они треба да пронађу пут до учениковог стварног животног искуства. На примјеру, рецимо, Блумове таксономије, безпоговорно усвајање садржаја и догми налази се на најнижем нивоу сложености учења. То значи да би учење приче у којој Исус Навин треба да уведе народ у Обећану земљу и набрајање етапа освајања Ханана остало ускраћено за више когнитивне процесе, а чији би исход био усвајање вјештина за сопствено узрастање у вјери ( порука приче о Исусу Навину требало би да буду : Буди јак и храбар; Бог је уз тебе; Не стиди се да тражиш помоћ; Ради за добро своје заједнице.) Смисао је у томе да ученик повеже научено градиво са свакодневним животом, унаприједи своје личне компетенције и осмисли свој односа са Богом. Вјероучитељ је водитељ, мотиватор и сарадник и ту је да осмисли више извора из којих ученици могу да уче, да осмисли што више дидактичких метода, да омогући реакције својих ученика и оно што је најбитније, да уважава њихову слободу, баш као што је то и Христос радио са својим ученицима и слушаоцима. Да закључимо тему са још којим приједлогом како допријенијети захтијевима вјеронаучне наставе у оквиру школског система: градиво прилагодити кроз 4 К вјештине, а то су комуникација, критичко мишљење, колаборација и креативност; омогућити активно учење; примијенити метод интеграције, како би ученици видјели везу и близак однос између појмова; искористити предности пројектне наставе, како би ученици имали прилику да рјешавају стварне и смислене проблеме и доносе креативна рјешења; да кроз искуствену наставу своја претходна искуства повежу са новим и на основу њих се орентишу у будућности.
Уџбеник као основно средство поучавања, наравно, не може да испуни сва очекивања и потребе наставе, не може да замијени вјероучитеља који је организатор и мотиватор, али би требало да заједничким снагама, у консултацији са колегама из педагошко – психолошког рада, осмислимо његов садржај тако да понуди материјал и смјернице за већи дио директне наставе. Тиме настављамо пут оних који су се храбро ухватили у коштац са свим приликама и неприликама свог времена.
[1] Isus odgajatelj, Cesare Bissoli ; Università Pontificia Salesiana, Rim, Kateheza : časopis za vjeronauk u školi, katehezu i pastoral mladih, Vol. 33 No. 4, 2011., преузето са hrcak.srce.hr
