Не сјећам се године  која то бјеше,  али сусрета са блаженопочившим владиком Атанасијем сјећам се веома живо. Такав сусрет се не може заборавити. И не смије.

Било је то на сајму књига у Београду. Нашао сам се на  штанду приштинског „Јединства“, гдје сам ћаскао са својим колегом и приjатељом Јорданом Ристићем, тадашњим директором „Јединства“. У неко доба на штанд дођоше Атанасије Јевтић и Добрица Ћосић. Ћосић се кратко задржа , а онда се обрати Атанасију: „Тасо, идем ја још мало да погледам књиге. Буди ти ту.“ Јордан, који се одраније познавао са Атанасијем, рече ми (док су Атанасије и Добрица прилазили штанду!): „Момо, хоћеш ли да се упознаш са Атанасијем?“ „Како да не; зар ме то треба питати!“

Наше упознавање је било помало необично. Кад рекох одакле сам, Атанасије  (мислим да тад још није био владика него само јеромонах!?) „загалами“: „Шта чекате ви Невесињци. Устаничко Невесиње, Невесињска пушка? Зар да вас претекну ове лале“. Не кажем да сам био уплашен, али затечен јесам. Није ми јасан био Атанасијев наступ. Примијетио сам, нпр. У Зрењанину, кроз који сам тих дана пролазио, да је на улицама било маса плаката; ваљда је био неки митинг. Да ли је мислио о таквим митинзима?

„Вјерујем – у неко доба се тргох- да ни ми не бисмо мировали да смо имали за владику једног Атанасија Јевтића.“  Додадох, на његову примједбу да имамо владику: „Имамо ми митроолита Владислава, али је он стар и лошег здравља“

  *   *   *

Прошло је неколико година кад дође Атанасије за епископа Захумско-херцеговачког. Дође у нашу Херцеговину у њеним најтежим тренуцима. Рат и погибије на сваком кораку. Владика се не савија у манастиру. Посјећује борце на ратишту, рањенике у болници, родитеље погинулих бораца. Тјеши и храбри. Зна у каквом смо времену живјели, зна да многи борци нијесу ни крштени. У Саборном храму у Невесињу организује групно крштење. Мислим да је тада крштено  седамдесетак дјеце и одраслих. Исправља „грешке“ прошлих времена. Причешћује војску и послије доручка и без поста. На тиху примједбу једног свештеника  о таквом причешћу, оштро одговара: „Синоћ си се наио месине, а јутрос си се причестио.  А очекујеш да он у рову пости.“ Диже морал код војске. Интересује га да ли неки од војника понесе гусле на фронт.  Пишу ли пјесме. Гусле и пјесма, епска пјесма дижу морал. „Шта мислиш- рече ми једном- да распишемо конкурс за  најбољу пјесму о Митровданској офанзиви. Ја ћу наградити најбоље.“ Учинисмо то. На конкурс приспје седамдесетак пјесама. Владика додијели три награде: тристо, двјесто и сто марака.

У Требињу покреће часопис „Видослов“. У једном броју часописа објавио је списак свих изгинулих бораца  Херцеговачке и Друге лаке бригаде, са прецизним подацима гдје је , кад и како погинуо. Прикупља податке о погибији невесињских дјевојака 14. Фебруара ’45. На дан „ослобођења“ Невесиња. (Нешто раније сам  ја писао о томе и објавио у „Видослову“, али ја сам навео само 14 дјевојака. Владика је пронашао још три). Недавно је подигао прекрасан споменик овим мученицама у порти Саборне цркве у Невесињу. Написао је и тропар за те  праведнице.

Често, веома често борави у Невесињу, јер је, како је знао казати, „Невесиње кров српства“.  И Невесињцима је пријенуо за срце. Свак се осјећао блаженим кад се нашао у његовом друштву. Какво задовољство је било сарађивати са њим у било каквом послу. У пријатном сјећању су ми организовани одласци наставника и ученика у Требиње на неку акцију (На Црквини смо, на самом почетку радова,  припремали земљу за касније радове, код Тврдоша смо помагали у винограду…)  Незаборавана је посјета наставног особља Гимназије Цетињу и митрополиту Амфилохију, коју нам је владика организовао.

Све то га не спречава да се интересује за историју Цркве у Херцеговини. Затражи да одемо на мјесто „подно Залома“, гдје је Свети Саво подигао манастир.  Посјетили смо то мјесто. Локалитет је у Ступима  испод села Сопота (заселак  Залома). Том приликом посјетисмо и Зенску груду, земљану главицу, о којој постоје бројне легенде, која се налази недалеко од познатог моста „Овчији брод“.

Е , све су то сада успомене. И сјећања на нашег драгог владику, сада блажено почившег.

Ових дана обиљежена је друга годишњица његовог пресељења из овоземне баште трулежи и распадања у рајску башту вјечног трајања. Како сам желио да се овом приликом поклоним његовим сјенима! Размишљало се и да проговорим неку ријеч о њему. Није се десило. Али, утјеха ми је што од преосвећеног владике Димитрија добих, уз друге дарове, и књигу о Атанасију Јевтићу, коју је  приредио владика Максим. Стручно, са наглашеном емпатијом према Блаженоочившем. Ето прилике да се сада данима дружим са тим сјенима.. Да наново „чујем“ његове бесједе, савјете, прекоре. А његови прекори су ми били дражи од нечијих похвала.

Почивај, драги владико, пред лицем Господњим, у друштву Анђела!

Мр Момчило  Голијанин