Поштовани градоначелниче, домаћине ове академије и прославе, хвала на указаној прилици и части да произнесем ово скромно слово у част нашег светитеља оца Саве.

Митрополит Амфилохије је рекао за Светог Саву, оснивача наше помјесне цркве и првог архиепископа свих српских и приморских земаља следеће:

Постоје личности значајне за своје вријеме и за свој крај, за народ у коме су рођене. Постоје и оне које су значајне за своје мјесто и за свој народ, не само у времену у коме живе него и за сва времена. Постоје, међутим, и личности значајне за свој народ, за своје вријеме и за сва времена, али и за све народе, без обзира на расу и класу. Они су као хљеб којим се сви хране, као сунчева топлота којом се сви грију,као вода коју сви пију.“

И ево нас данас у граду Билећи, основаном на извору Требишњице, гдје схватамо да нема ништа природније од тога да овај дивни и поносни град слави Светог Саву. Наиме, његова светитељска личност и следствена духовна заоставштина је, као што рече блажене успомене наш Ђед, духовна „вода коју сви пију“а, нека би дао Бог, да и ова Слава буде извор и инспирација свима који данас славе нашег српског и свеправославног и свехришћанског просветитеља. Да као што је овај град на извору природне и вештаствене живе воде која пролази и оживљава велики дио наше Херцеговине, тако да и ова Слава и прослављање светитеља Саве у овом граду, буде духовни извор живе воде благодатног светодуховског и светосавског препорода не само Херцеговине, већ и читавог нашег народа.

Са велики даровима, међутим, увијек иде и велика одговорност. Тако би се данас, могло рећи, драга браћо и сестре и драга дјецо, драги Билећани и драги гости,  да ви прослављате Светог Саву у име читаве Херцеговине и да не би били само они који се држе спољашње форме и обичаја, требали би да се, сви овдје сабрани, потрудимо да разумијемо и заживимо оним духом и етосом, оним предањем, којим је живио наш свети отац Сава. Неко је лијепо примјетио да се традиција не наслеђује пасивно, већ активно стиче. Композитор Густав Малер је рекао да: „Традиција није обожавање пепела, већ преношење ватре.“

Дакле, традиција или како ми више волимо да кажемо – предање, има везе са живим животом, са креативношћу али и вјерношћу, са поштовањем једном предатих и непромјенљивих истина вјере, које се живе увијек на нов начин и у свако вријеме се, не издајући своју суштину и аутентичност, оваплоћују на уникатан начин, због историјски промјенљивих друштвених, социјалних, политичких и културних образаца. У такво предање православаног Истока, Свете Земље и Свете Горе и свих ранохришћанских малоазијских светиња, предање вјере у Христа Господа који је исти „јуче, данас и у вијекове“(Јевр. 13, 8), уронио је и њиме се обликовао дјечак и принц Растко Немањић.

Неко би могао рећи, зашто толико причати о вјери Светог Саве када је он био и миротворац, значајна оновремена политичка личност, законодавац, писац, оснивач школа и болница, истински хуманиста, човјек који је ове наше просторе спојио са, за то вријеме најмодернијим и најнапреднијим културним достигнућима тадашњег просвећеног Истока. Разлог је једноставан. Наиме, вјера у Христа, је у то доба била саставни дио свега горепоменутог. У центру цјелокупног личног и друштвеног живота налазио се лик Богочовјека Христа. Не просто и само Бога, као у неким другим религијама, не само човјека, као у данашњој себичној глобалној стварности у којој живимо, већ лик очовјеченог Бога откривеног у јеванђељу, којим живи слободни облагодаћени човјек и кроз Њега бива Духом Светим усиновљен Богу Оцу. За предање којим је живио Свети Сава, истина, очовјечења Бога, коју смо прослављали ових дана празнујући богојављенске празнике Божића и Крштења Господњег на Јордану, значи да је пред сваким од нас само један циљ, обожење наше људскости, обожење човјека у Христу. У овој визији и богочовјечанској реалности нема мјеста ни за тоталитарног Бога ни за аутономног и себичног човјека јер у њој, по ријечима владике Атанасија: Све људско знање и све људске способности, на челу са умном способношћу, функционишу природно, нормално и здраво када се слободни човјек вјером, надом и љубављу сједини са Богом, те онда милошћу Божијом бива испуњен Духом Светим, животворним и просвећујућим Духом Божјим који не уништава, не укида, нити умањује природне способности ума људског, бића људског  него их, напротив, рехабилитује и оздрављује, препорађа и испуњује, даје им њихову богодану аутентичност и пуноћу.

Овдје лежи тајна личности Светог Саве и светосавског православног предања. Зато га је толико тешко одвојити од бића српског народа и свих православних народа, пошто је оно суштински афирмативно и за Бога и за човјека. Све што је херцеговачки принц Растко, принио Богу, а принио му је читав свој живот, вратило му се умногостручено, тј. вратило се свима нама као један никад касније превазиђен егзистенцијални, социјални и културни образац. У његовој личности обистиниле су се ријечи Христове: Ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остаје, ако ли умре, многи род доноси(Јн. 12, 24).

Зато, када данас чујемо констатације да је вјера у супротоности са науком, демократијом, правом и правдом, једнакошћу међу људима, економским бољитком, знајмо да је у питању неистина и манипулација настала из незнања или, нажалост, много чешће, из зле намјере. Сјетимо се само чудесних и благодатних светосавских литија у Црној Гори. Оне, међутим, нису биле само, како би данас рекли, религиозни покрет, разумијеван на начин који раздваја духовно и материјално, Царство Небеско и одговорност за људски живот на земљи и у историји. Оне су биле јавни час директне демократије, вратиле су грађанима суштинску улогу носилаца суверенитета једне државе, у великој мјери превазишле националне, страначке и идеолошке подјеле које су раздирале тамошње друштво. Масовно и суштински подржане из Херцеговине оне су имале троструку помиритељску светосавску димензију. На црногорском микроплану успјеле су да уједине све поштене и честите људе жељне живота без корупције и политиканстских манипулација, без обзира на националну, страначку или вјерску припадност. На нешто ширем плану наново су утврдиле и повезале Херцеговину и Црну Гору у јединствени духовни и културни простор, као и све слободомислеће људе из српских и приморских земаља (како је гласила пеменута архиепископска титула Светог Саве). И, коначно, на глобалном плану, литије су биле подржане од читавог, нажалост, данас, не у потпуности јединственог и сложног православаног свијета, и барем у тој подршци помириле и ујединиле све помјесне Православне цркве. Такође, литијски покрет је био препознат и подржан и од свих хришћана и свих људи којима је правда и слобода на првом мјесту, без обзира на вјероисповиједање или политичко опредјељење.

Заиста, ово дјело је достојно васељенског утицаја и значаја  помиритељске личности Светог Саве који је био измиритељ завађене браће у младој српској држави, који је ту државу мирио са граничећи  се хришћанским државама, источним и западним, и који је својим просвјетитељским дјелом и путовањима спајао и мирио Европу и Азију, знајући да и са исламским свијетом нађе заједнички језик, бивајући приман и код Багдадског калифа и поштован као човјек Божији.

Помолимо се зато Богу да ови Божији и зато и светосавски дарови, даровани нама у овом времену, запечаћени жртвом и свеживотним свједочењем митрополита Амфилохија и нашег владике Атанасија, остану сачувани и у Црној Гори (упркос свим манипулацијама са изборном вољом грађана којој смо ових дана свједоци), да се прелију и умноже и код нас у Рапублици Српској и Босни и Херцеговини, и да нам они буду почетак пута који води у живот вјечни, којег пута је, како му пјевамо у тропару, наставник и првопрестолник  и учитељ наш Свети отац Сава.