Према Житију Светог Василија Острошког у Мркоњићима, од побожних и благочестивих родитеља Петра и Ане (Анастасије), родио се Стојан Јовановић, 28. децембра 1610. године.[1] Поједини аутори не наводе тачну годину рођења Светитеља, попут свештеника проф. Васа Ивошевића који у Житију каже да се не зна поуздано година рођења.[2] То је вјероватно из разлога што је по тадашњим прописима архијереј могао бити само неко са навршених тридесет година живота, а с обзиром да је Свети Василије архијерејем постао на Преображење 1638. године.

Како нам предање казује, Ана Јовановић је у кући, на свом имању, родила сина јединца, потоњег Светог Василија Острошког, у селу Поповске нахије које се тада према турским дефтерима звало Косићани (у пописима за: од 1475. до 1477, 1585. и 1701. годину).[3]

За њено име Ана од значаја је напоменути дијалекатску специфичност говора подручја Требињске шуме и Попова поља, гдје се номинатив именице Ана изговара као Ане − дакле, са наставком -е. Исто тако, име Анастасија се не среће међу становништвом поповског краја и сматра се црквеним именом (према грчком језику и семантички представља васкрсење).

Није забиљежено да су Јовановићи старосједиоци у Мркоњићима, осим што се помињу у њима у контексту Светитеља. За Светитељевог оца Петра се каже, према предању, да је поријеклом из поповског села Пољице, затим Талеже, као и да је из села Хум у Шуми требињској, гдје су старосједиоци и славе Јовањдан. За мајку Светог Василија је и данас живо предање које се преноси са кољена на кољено, а које каже да је од Матића из сусједног села Туље, али и од Милутиновића из Мркоњића. Постоје и друге варијанте казивања, попут оних да је од Ђурица, презимена које се веже за дабарски крај. Можда могу да посвједоче и чињенице да су парцеле земљишта гдје се налазила Светитељева родна кућа у власништву Милутиновића и Лучића. На том мјесту је данас манастирски комплекс са чувеном кошћелом за коју се вјерује да је никла оног дана када се Светитељ родио.[4] Дакле, на темељима Светитељеве родне куће данас је Црква њему посвећена.

Мркоњићи су мјесто гдје је живјела Ана, као и њен син Стојан док није отишао, још као дјечак, у оближњи Манастир Завалу. У том поповском мјесту је Ана и сахрањена. Не постоје подаци који би поближе дали информације о њеном животу, осим што сазнајемо понешто у предању или житију њеног сина Светог Василија Острошког. Вријеме нам ипак нуди одређена сазнања и кроз чуда живога Бога даје откровења.

Треба обратити пажњу и на то да је управо Милутиновић имао виђење о мјесту гдје се налази гроб мајке Светог Василија Острошког, што не бива случајно. Свједочанство о виђењу старине Тривка Милутиновића забиљежено је и међу чудима Светитеља.[5]                         

Београдско издање листа „Време“, број 5629, у суботу 18. септембра 1937. године објавило је текст из Требиња под насловом „Један сељак подиже споменик на гробу мајке Св. Василија Острошког у Мркоњићу“. Према тексту, чудесно виђење се десило 13. маја 1936. године. Предање се након 86 година показало исправним, док је ипак остало нејасно зашто је наведена процјена да је дјечаку било осам година.

Текст објављен на страни број 7. у листу „Време“, број 5629, 18. септембра 1937. године

Цитат тог текста из листа „Време“: Требиње, 18. септембра – Ових дана у Требињу се догодио јединствен случај, који је главни предмет разговора у целом крају.

Осамдесетодишњи старац Трипко Милутиновић, угледни домаћин из села Мркоњића, подиже у близини православне цркве велики камени споменик мајци Светог Василија Острошког, која је, како је познато, умрла у селу Мркоњићу. Међутим за њен гроб се све до скора није знало. Тај гроб пронашао је стари Милутиновић.

– Прошле године, прича старац, одмах после Светог Василија, пошао сам рано у свој виноград који се налази у близини цркве, с намером да га оградим каменом. Када сам био поред цркве, сусрео ме један стари калуђер кога никада до тада нисам видео. Поред њега је стајао и један дечак од осам година. Када сам дошао близу, калуђер ми је назвао „добро јутро“ неким чудним гласом, а затим ме упитао да ли је то село Мркоњић и да ли је то стара православна црква. Ја сам потврдио и он ме је тада позвао да ми покаже гроб мајке Светог Василија Острошког. Без речи сам пошао. Када смо стигли до цркве он ми је рекао: „Ево ово је, запамти, гроб мајке Светог Оца Василија“. Док сам разгледао гроб и крст калуђера је нестало…

И други сељаци виђали су тога калуђера, како обилази око гробља и цркве. Финансиски потпрегледник г. Петар Милошевић такође тврди да га је и он сусрео.

После овога старац Милутиновић је одлучио да на гробу мајке Св. Василија Острошког подигне споменик.[6]

Првобитни надгробни споменик на гробу мајке Светог Василија, Ане Јовановић

Споменик након Тривковог виђења израђује његов син Симо Милутиновић, али га није довршио и поставио на обиљежено гробно мјесто. Симо је страдао од усташке руке 23. јуна 1941. године у јами Ржани До, а Тривко је умро 1942. године. Касније, 1992. године, тај крст је пренешен и постављен на улазу у порту цркве Светог Василија Острошког у Мркоњићима.

Иначе, тај првобитни надгробни споменик (крст) је висине 84 цм, а ширине 45 цм (у хоризонталном дијелу крста).

У архиви Црквене општине Љубиње, свештеник Велимир Брењо 1963. године налази лист „Време“ који говори о виђењу Тривка Милутиновића о мјесту гдје је сахрањена мајка Светог Василија Острошког. Тај текст доставља Новаку Турањанину, поријеклом Љубињцу, који је био службеник у Патријаршији, да објави под својим именом у листу „Православни мисионар“ како би се поново актуелизовало у народу чудесно виђење о гробу мајке Светог Василија Острошког. По објављеном тексту јавила се Анђа Полић из Лос Анђелеса, предсједница Кола српских сестара у Америци, иначе поријеклом Љубињка, са понудом да помогне подизање споменика, али се то из неких разлога није реализовало. Када је Анђа послала прилог 1964. године, исти је искориштен за изливање новог звона цркве на Мишљену у којој је, према предању, служио као монах Свети Василије Острошки. Наведено су реализовали, уз благослов надлежног свештеника, Мишо и Васо Будинчић.

Исто тако, подстакнута текстом, администратору „Гласника“ се јавила Велинка Лукач из Америке  (Velinka Lukach, 4503 N. 126th Street, Butler, Wis. USA) и послала прилог од 5 долара у сврху подизања споменика, о чему је сачињена и потврда и достављена надлежном свештенику. Сигурно да је вриједност тадашњих долара и валута уопште била другачија него данас, али важније је нагласити тај осјећај према Светитељу у даривању прилога за намјену подизања споменика његовој мајци.[7]

У подлистку Гласника Српске православне цркве „Православни мисионар“, број 1. из 1964. године, налази се исти текст као у листу „Време“ из 1937. године, али под насловом „Подизање споменика мајци Св. Василија Острошког у Поповом пољу“ потписан од Новака Турањанина. На почетку, а прије навода текста, сазнајемо да је исти након објаве у листу „Време“ прештампао и крагујевачки „Мисионар“ у децембарском броју 1938. године. Послије навода текста, на крају стоји: „Народ села Мркоњића и околине са својим свештеником, као и други побожни људи, покренули су сада поново племениту акцију покојног Трипка Милутиновића да се доврши започето дело – подизање споменика Светитељевој мајци. Ову акцију треба поздравити.“[8]

Надгробни споменик Ани, мајци Светог Василија Острошког у селу Мркоњићи, подигнут је 1966. године. Споменик је дјело клесара Илије Вулића из поповопољског села Струјића.[9]

На споменику је уклесано да је освећен 1966. године, што се није десило, иако је то година његовог подизања. Споменик је освећен на дан Светог Пантелејмона, 9. августа 1968. године. Освећење је извршио Митрополит дабро-босански Владислав (Митровић) који је био и администратор Епархије захумско-херцеговачке.

Према подацима из архиве свештеника Велимира Брења, освећење је било планирано за трећи дан Васкрса 1967. године, али је актом број 123. од 29. априла 1967. године Митрополит Владислав отказао канонску посјету и освећење споменика, због прилика које су владале у народу тог краја, а под утицајем тадашње власти.

Иначе, Мркоњићи су припадали парохији драчевској, коју је опслуживао парох љубињски. O том времену довољно говори податак из Шематизма за 1966. годину да је у цијелој Захумско – херцеговачкој епархији било 17 активних свештеника, 3 монаха и 12 монахиња.[10]

На дан освећења споменика Ани Јовановић, 9. августа 1968. године, поред цркве Светог Николе у мјесном гробљу у Мркоњићима

У „Православном мисионару“ из 1969. године је објављена фотографија са освећења уз пропратни текст: „Надгробни споменик Ани, мајци св. Василија Острошког у селу Мркоњићу (Попово поље). Споменик је подигнут 1966. г. а осветио га је на св. Пантелејмона (9. VIII) 1968. Митрополит дабро-босански г. Владислав. (Видети: „Прав. мисионар“, бр. 1/64).“[11]

Мјесто гдје је подигнут споменик мајци Светог Василија је удаљено око 7 метара од ивице цркве посвећене Светом Николи, што је по предању из времена Тривковог виђења и забиљежено. Непознато је када је црква саграђена, али је по предању Стојан Јовановић, потоњи Свети Василије Острошки, у њој крштен. Исто тако, претпоставља се да је мали крст који се налази поред споменика Ани Јовановић, управо надгробни споменик Светитељевог оца Петра.[12]

Приложници за подизање споменика Ани Јовановић, мајци Светог Василија Острошког, били су вјерни народ Попова Поља и околине (углавном Љубиња), што је евидентно кроз списак настао у рукопису из тог времена.

Списак приложника за подизање споменика Ани Јовановић, мајци Светог Василија, први дио

Списак приложника за подизање споменика Ани Јовановић, мајци Светог Василија, други дио

Списак приложника за подизање споменика Ани Јовановић, мајци Светог Василија, трећи дио

Споменик Ани Јовановић, подигнут 1966. године, фотографисано: 22. фебруара 2026. године

Споменик Ани Јовановић и Црква Светог Николе у гробљу у Мркоњићима, фотографисано: 22. фебруара 2026. године

Период пријератних деведесетих година двадесетог вијека донио је околности повратка народа вјери и Цркви. На сеоском збору села Мркоњићи 1990. године донешена је одлука да се гради спомен Црква на темељима родне куће Светог Василија Острошког. Први радови су почели 1991. године. Храм се градио добровољним радом вјерника Попова Поља и њиховим прилозима, али и прилозима вјерујућих из цијелог свијета. За благослов се Митрополиту дабро-босанском Владиславу обратио јеромонах хаџи Сава Чанчаревић из Манастира Завала. Такође, Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију за благослов и подршку у пројекту обратио се одбор за изградњу Цркве. Пројектант Цркве је био Растимир Поповић из Требиња, иначе унук проте Владимира Поповића, док је кум манастира у изградњи био Растимиров син Јован Поповић. На темељима Светитељеве родне куће, 12. маја 1998. године, освећен је њему посвећен Храм.

Двије године прије освећења храма, односно у мају 1996. године, по благослову тадашњег Патријарха српског Павла, митрополита црногорско-приморског Амфилохија и епископа захумско-херцеговачког Атанасија, кивот са моштима Светог Василија Острошког походио је Херцеговину, тиме и родне Мркоњиће, а на гробу његове мајке је положен кивот и одслужен парастос.[13] Тада је епископ Атанасије у бесједи, између осталог, рекао: „Ако Бог да, ускоро да откопамо њене кости које су родиле овакве свете кости као што је Свети Василије“.[14]​

Храм Светог Василија Тврдошког и Острошког у Мркоњићима, фотографисано: 22. фебруара 2026. године

Том приликом, 11. маја 1996. године у тада недовршеној цркви, обављено је и прво крштење. Троје Бошковића су примили Свету тајну крштења: Василије, син Рада Бошковића, предсједника црквеног одбора Мркоњића, као и Сања и Радмила.[15]

Дана 8. маја 2023. године, на празник Светог Апостола и јеванђелисте Марка, благословом Епископа захумско-херцеговачког и приморског Димитрија, откопан је Анин гроб и десила се потврда предања да се налази тачно девет корака од ивице зида цркве посвећене Светом Николи. Скидање првог слоја земље открило је кости које по свему судећи припадају неколицини различитих људи. Међу овим костима пронађен је и аустроугарски новчић из 1900. године, што указује на то да су кости новијег датума, очигледно накнадно положене преко већ постојећег гроба. Даље копање је открило веома стари споменик од клесаног камена из једног комада, са дуборезаним крстом са обје стране. Наставак копања, на дубини од око једног метра и двадесет центиметара, тачно испред поменутог клесаног каменог споменика открива танке надгробне плоче које оивичавају и наткривају још један гроб. Уклањањем плоча откривен је необично добро очуван женски скелет, у правилном анатомском положају, руку скрштених на грудима и дивне, златно-жуте боје.[16]

Откривени надгробни крст унутар гроба Ане Јовановић

Откривени надгробни споменик (висина 50 цм, ширина 34 цм, дебљина 25 цм) на коме је исклесан крст, данас је постављен на гробно мјесто споменика Ани Јовановић, у мјесном гробљу, гдје је почивала до обретења њених моштију.

Свете мошти Ане Јовановић, која је обретењем потврдила предање да је била висока жена јер је имала око 185 центиметара, смјештене су у дрвени кивот и налазе се у мркоњићкој манастирској цркви, која је метох Петропавловог манастира.

Мајка Светог Василија је помагала потребитим који су тражили од ње помоћ још док је почивала у мјесном гробљу. Мјештани поповског села Мркоњића су казивали да би сваке године, једног дана, на мјесто гдје је почивала мајка Светог Василија Острошког, падала  једна зрака свјетлости. То је посвједочио и Владика Атанасије да су му људи причали, додајући да је то знак њене светости попут мајке Светог Саве.[17]

Кивот са моштима Свете Ане у манастирском храму у Мркоњићима фотографисано: 22. фебруара 2026. године

Постоје свједочанства, записана и она која ће се записати. Једно од таквих је и оно које нам објашњава њену представу на икони са бијелим цвијетом у руци. И многи вјерујући носе на дар Светитељевој мајци бијели љиљан.

Свети Василије Острошки је објавио чудо везано за мајку Ану, потребно у датом времену по Божијој промисли. Мастер теолог Миланка Тешовић је посвједочила догађај који се десио у њеној породици. Свједочанство је дала тада умировљеном Епископу захумско-херцеговачком Атанасију писмом послатим о Никољдану 2019. године. Наиме, њена бака С.М. (76) из села Требесин код Херцег Новог је била у веома тешком здравственом, а због тога и у тешком психичком стању. У том стању није придавала значај вјери и Светим тајнама, све док једне ноћи није уснила Светог Василија Острошког који јој је казао да оде у Мркоњиће, поклони се његовој мајци Ани и понесе са собом бијело цвијеће. Бака С.М. је тако и учинила, те су све њене муке престале, а уједно је доживјела покајање, преумљење и захвалност Светом Василију и његовој мајци.[18]

Много нам говоре и изјаве игумана острошког архимандрита Сергија и сабрата острошког о. Романа, које дадоше у прилог канонизације мајке Светог Василија Острошког, у прољеће 2025. године.

Игуман Сергије (Ракић) је доста пута слушао од владике Атанасија о плану вађења Аниних светих моштију. Исто тако, игуман је редовно, свака два до три мјесеца, углавном ноћу одлазио на гроб мајке Светог Василија, Свете Ане, да се помоли. Више пута је имао осјећај и унутрашњи доживљај да ће молитве Светој Ани, као мајци Светог Василија, прије стићи до њега и бити услишене. То се и дешавало, јер оне на корист биле су услишене. Игуман Сергије је имао велику помоћ од мајке Ане, нарочито приликом старања о повјереном му Манастиру Острогу. Притиснут многим обавезама био је у стању да моли за благослов да пређе у неки други, мањи манастир. Међутим, како је у повратку обично свраћао са братијом до Манастира Тврдоша, дешавало би се, чудом Божијим, да Владика исприча баш ону причу која је давала одговор − да повлачење није опција, већ да у борби за благодат долазе и разни притисци и искушења.

За чин вађења моштију игуман је, између осталог, оставио свједочанство да су испрва наишли на скелет за који је имао осјећај да није Света Ана. Испод, нешто дубље, био је још један скелет за који такође није осјећао да је Света Ана. Ипак, настављају даље да копају, све док нису дошли до вертикално постављених камених плоча које су се налазиле са десне и лијеве стране, а међу којима је било тијело. Оба претходна су лежала према истоку, док је тијело Свете Ане било окренуто мало укосо према цркви Светог Николе, тачно како је „речено“, девет корака од сјеверног, лијевог ћошка цркве. Те кости су биле жуте као восак и осјетио се мирис који се свуда около проширио. Игуман је нагласио податак која су стручна лица уочила − да су кости испод очне јабучице, а које су веома танке и прве пропадну послије смрти, биле савршено очуване. Још једно дешавање је остало чудесно: у тренутку када су дошли до моштију, док је стајао поред цркве, видио је како горњим путем наилази неки човјек који долази до њега и пита да ли то ваде мошти Свете Ане. Пролазник је тада нагласио да му је Владика Атанасије говорио више пута да су мошти Свете Ане жуте као восак и да, када се исте буду вадиле, оне које буду жуте као восак, као свијећа, то су мошти свете Ане. Тако се човјек појавио ниоткуда, али од Бога наведен у том тренутку, да потврди ријечи владике Атанасија и разријеши дилему да се не одустаје од копања док се не нађу оне цјеловите мошти и жуте као восак.[19]

Јеромонах Роман (Виларет), сабрат манастира Острог, такође је дао казивање како је слушао од Владике Атанасија да је једна докторка из Подгорице била болесна од тешког облика карцинома и молила се Светом Василију Острошком за исцјељење. Светитељ јој се јавио у сну и упутио да ће исцјељење учинити његова света мајка, да пође до њеног гроба, понесе јој бијели љиљан и помоли се, па ће бити све како Бог хоће. Сјутрадан је жена купила цвијеће, однијела на гроб Свете Ане и помолила јој се. Након неколико недјеља, редовна контрола и снимци показали су да се у потпуности исцијелила и да нема трага од опаке болести.

Поред наведеног казивања, отац Роман је посвједочио и своје чудесно исцјељење од проблема са желуцем, будући да је имао враћање хране и неконтролисано штуцање. Дан  након сахране владике Атанасија, марта 2021. године, купио је бијели љиљан и понио на гроб Свете мајке Анастасије, како би се захвалио за духовна исцјељења и утјехе. Када је био код гроба да положи цвијет, ухватило га је такво неконтролисано штуцање да је рекао: „Света Анастасија, помози ако ћеш икад, уби ме овај желудац“. Тада је појео лист чуваркуће са њеног гроба, десило се исцјељење и никада више није имао проблем са желуцем.

Пошто је и о. Роман био на обретењу Аниних моштију, потврђујући наведено свједочанство игумана Сергија, запазио је како су њене рамене кости биле избраздане, на што је присутна докторка објаснила да је то због тога што је она много у животу терета носила.[20]

Свештеник Милош Мандић из Требиња дао је свједочанство које му је познато о двије жене нероткиње  из Требиња. Једна је била у толико лошем здравственом стању да је и пола године крвоточила, али након што је обављен молитвени чин на гробу Ане Јовановић, још док је почивала у мркоњићком гробљу, стање се тако промијенило да је убрзо затруднила и родила дијете. Друга жена је, послије више покушаја вантјелесне оплодње и чак медицинског налаза да не може имати дјецу, послије молитве на Анином гробу затруднила. У оба случаја су њихови мужеви, поучени казивањем Владике Атанасија да је све свето на том гробу, појели мало земље са њенога гроба и на тај начин били дио чуда Божијега.[21]

Чудеса су се дешавала, дешавају и сигурни смо да ће се дешавати. Сестре мркоњићког манастира марљиво записују чуда Свете Ане за будућа времена. Јер, као што је записано у Житију преподобне матере наше Марије Египћанке „тајну цареву добро је чувати, а дјела Божја славно је објављивати“, тако је и овдје потребно − не прелазити ћутке преко славних дјела Божијих.

На велику радост и благодат православног народа Херцеговине, али и васколиког православља, на редовном засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве одржаног у Београду 13-17. маја 2025. године, канонизована је Света блажена Ана – мајка Светог Василија Острошког и Тврдошког. У црквеном календару 13. мај/30. април  је одређен као дан њеног празновања.

            Молитвама Свете блажене Ане, мајке Светог Василија Тврдошког и Острошког, Господе Исусе Христе, Сине Божији помилуј нас!

Библиографија

Литература на ћирилици:

  1. Васо Ивошевић, Свети Василије Острошки, житије и акатист, друго издање, Српски православни манастир Острог, Цетиње, 1984.
  2. Велибор Шиповац, Епархија захумско-херцеговачка у вријеме Светог Василија Острошког, Видослов и Архив СПЦ, Требиње/Београд, 2025.
  3. Време, дневни лист, београдско издање, субота, 18. септембар 1937. године
  4. Захумско-херцеговачка епархија Мостар, Прилог XII, Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске, Мостар-Требиње, 2021.
  5. Јустин Поповић, Житије Светог и Богоносног оца нашег Василија Острошког чудотворца, Житија Светих, Издање Манастира Св. Ћелије код Ваљева, Београд, 1973.
  6. Метох Мркоњићи, Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске, Мостар-Требиње, 2021.
  7. Православни мисионар, подлистак гласника Српске православне цркве, број 1, 1964.
  8. Православни мисионар, подлистак гласника Српске православне цркве, број 6, 1969.
  9. Свети Василије Острошки чудотворац и исцјелитељ, уредник протојереј Радомир Никчевић, Митрополија црногорско-приморска и ИИУ Светигора, Цетиње-Београд, 2009.
  10. Чудесна исцјељења и јављања Светога Василија Острошкога, књига прва, приредила Весна Никчевић, Манастир Острог и Светигора, Цетиње, 2001.

Литература на латиници:

  1. Ahmed Aličić, Poimenični popis Sandžaka vilajeta Hercegovina, serija II, defteri, knjiga 3, Orijentalni institut u Sarajevu, Sarajevo, 1985.
  2. Ahmed Aličić, Opširni katastarski popis za oblast Hercegovu iz 1585. godine, sveska II, Dobra knjiga, Sarajevo, 2014.
  3. Fazileta Hafizović, Popis sela i zemlјe Sandžaka Krka, Klis i Hercegovina, oslobođenih od Mletačke republike 1701. godine, BOA TTD 861, Prijevod katastarskog deftera, Srpsko kulturno društvo Prosvjeta; Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu; Orijentalni institut u Sarajevu, Zagreb-Sarajevo, 2016.

Изјаве, аудио записи и приватна архива:

  1. Аудио запис игумана острошког архимандрита Сергија у прилог канонизацији Свете Ане, дат 1. маја 2025. године
  2. Аудио запис сабрата манастира Острог, о. Романа, у прилог канонизацији Свете Ане, дат 1. маја 2025. године
  3. Приватна архива свештеника Велимира Брења; Податке о изградњи и освећењу споменика Ане Јовановић доставио његов син Драган Брењо
  4. Усмена изјава Миланке Тешовић, дата августа 2024. године и писмо датирано о Никољдану 2019. године
  5. Усмена изјава Рада Бошковића, дата 19.02.2026. и 22.02.2026. године
  6. Усмена изјава свештеника Милоша Мандића, дата 17.02.2026. године
  7. Фотографије из Мркоњића, приватна архива аутора, 22.02.2026. године

Интернет извори:

  1. Видео запис на YouTube: Говор Владике Атанасија на гробу Светитељеве мајке Ане у Мркоњићима 1996; Приступљено: 12.02.2026. г.
  2. Епархија ЗХиП, Мркоњићи – Празник пре празника, https://eparhija-zahumskohercegovacka.org/mrkonjici-praznik-pre-praznika/; Приступљено: 12.02.2026. г.

[1] Јустин Поповић, Житије Светог и Богоносног оца нашег Василија Острошког чудотворца, Житија Светих, Издање Манастира Св. Ћелије код Ваљева, Београд, 1973, 446.

[2] Васо Ивошевић, Свети Василије Острошки, житије и акатист, друго издање, Српски православни манастир Острог, Цетиње, 1984, 3.

[3] Ahmed Aličić, Poimenični popis Sandžaka vilajeta Hercegovina, serija II, defteri, knjiga 3, Orijentalni institut u Sarajevu, Sarajevo, 1985, 23; Ahmed Aličić, Opširni katastarski popis za oblast Hercegovu iz 1585. godine, sveska II, Dobra knjiga, Sarajevo, 2014, 266; Fazileta Hafizović, Popis sela i zemlјe Sandžaka Krka, Klis i Hercegovina, oslobođenih od Mletačke republike 1701. godine, BOA TTD 861, Prijevod katastarskog deftera, Srpsko kulturno društvo Prosvjeta; Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu; Orijentalni institut u Sarajevu, Zagreb-Sarajevo, 2016, 304.

[4] Велибор Шиповац, Епархија захумско-херцеговачка у вријеме Светог Василија Острошког, Видослов и Архив СПЦ, Требиње/Београд, 2025, 65-67.

[5] Чудесна исцјељења и јављања Светога Василија Острошкога, књига прва, приредила Весна Никчевић, Манастир Острог и Светигора, Цетиње, 2001, 21.

[6] Време, дневни лист, београдско издање, субота, 18. септембар 1937. године, 7.

[7] Приватна архива свештеника Велимира Брења; Податке о изградњи и освећењу споменика Ане Јовановић доставио његов син Драган Брењо

[8] Православни мисионар, подлистак Гласника Српске православне цркве, број 1, 1964, 19-20.

Објаве из „Православног мисионара“ за потребе овог рада доставио презвитер др Ненад Идризовић, хиперборејац савјетник и начелник Одјељења за чување и приступ фондовима у Народној библиотеци Србије

[9] Свети Василије Острошки чудотворац и исцјелитељ, уредник протојереј Радомир Никчевић, Митрополија црногорско-приморска и ИИУ Светигора, Цетиње-Београд, 2009, 54.

[10] Захумско-херцеговачка епархија Мостар, Прилог XII, Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске, Мостар-Требиње, 2021, 682.

[11] Православни мисионар, подлистак гласника Српске православне цркве, број 6, 1969, 273.

[12] Предања казао Раде Бошковић, предсједник Црквеног одбора Мркоњића, дана 22.02.2026. године

[13] Метох Мркоњићи, Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске, Мостар-Требиње, 2021, 90-91.

[14] Видео запис на YouTube: Говор Владике Атанасија на гробу Светитељеве мајке Ане у Мркоњићима 1996; Приступљено: 12.02.2026. г.

[15] Усмена изјава Рада Бошковића, дата 19.02.2026. године

[16] Епархија ЗХиП, Мркоњићи- Празник пре празника, https://eparhija-zahumskohercegovacka.org/mrkonjici-praznik-pre-praznika/; Приступљено: 12.02.2026. г.

[17] Свети Василије Острошки чудотворац и исцјелитељ, уредник протојереј Радомир Никчевић, Митрополија црногорско-приморска и ИИУ Светигора, Цетиње-Београд, 2009, 54; Видео запис на YouTube: Говор Владике Атанасија на гробу Светитељеве мајке Ане у Мркоњићима 1996; Приступљено: 12.02.2026. г.

[18] Усмена изјава Миланке Тешовић, дата августа 2024. године и писмо датирано о Никољдану 2019. године

[19] Аудио запис игумана острошког архимандрита Сергија у прилог канонизацији Свете Ане, дат 1. маја 2025. године

[20] Аудио запис сабрата манастира Острог, о. Романа, у прилог канонизацији Свете Ане, дат 1. маја 2025. године

[21] Усмена изјава свештеника Милоша Мандића, дата 17.02.2026. године