Извор: Теологија.нет
„Ако Христос није васкрсао, узалудни су и наша проповед и ваша вера“ (1Кор 15, 14). У овом исказу апостол Павле је сажео оно са чиме стоји или пада целокупно хришћанство – Христово васкрсење. Само уколико је заиста васкрсао, Исус је показао да није само смртни човек (иако је по сопственом избору и по „договору“ Свете Тројице и то), него Син Божији и тиме Бог. Од тренутка васкрсења, гледано уназад, његове речи и поступања током целог његовог живота више се не дају мерити ничим људским, него обратно, од сада он постаје мерило свега људског, а његове рече и дела постају разумљиве тек из перспективе васкрсења. Зашто је то тако?
Зато што се Исус није само вратио из мртвих. Он је васкрсао. А то је нешто потпуно другачије. Незамисливо другачије. За свог земаљског живота Исус је оживео три мртваца: младића из Наина (Лк 7, 11–17), Јаирову кћи (Мк 5, 22–24, 35–43) и Лазара (Јн 11, 1–44). Свe троје су заиста били мртви и свe троје је Исус поново вратио у живот. Али у овај биолошки живот у којем су и били: живот ограничен простором, временом, материјом и што је најважније смрћу. Све троје ће додуше још неко време поживети, али ће после тога неминовно умрети. Као уосталом и свако људско биће.
Исусов повратак из мртвих није такав. То није повратак у овај живот. Он је из мртвих прешао у сасвим другачији живот. Из живота којим влада пропадљивост и смрт он је отишао у живот заједништва са Богом, заувек напустивши домен смрти. Од тада је изван њеног досега. То је живот толико другачији да га готово не можемо ни замислити. Свето Писмо нам даје неколико натукница које нам помажу тек толико да не помислимо како ту врсту живота можемо помешати или изједначити са животом који сада живимо. А основна је у томе што живот по васкрсењу није повратак у овај живот, него одлазак у једну сасвим нову, сасвим другачију димензију постојања. Ону коју сви ми прижељкујемо и којој се надамо. Постојања у Божијој близини. Штавише, постојања прожетог божанством. У царству или царевању Божијем.
Исус, дакле, није оживљени мртвац који свој биолошки живот наставља да живи у свету, него онај ко свој радикално нов начин постојања живи у Богу. Зато оживљавање Лазара (које се често погрешно назива Лазарево васкрсење) није најбоља слика Исусовог васкрсења. Додуше нешто мало од тога је присутно: Лазар више није мртав. Али ту се свака сличност завршава. Тако нпр. Лазара су по изласку из гроба одмах сви препознали, а Исуса нису. Лазар је поново умро, а Исус више никад не умире. Од васкрсења па надаље Исус више не припада нашем свету, него је прешао у сасвим нову димензију стварности. Нама незамисливу. Ако наша стварност има три димензије, он је прешао у четврту. Ако има десет, он је прешао у једанаесту. Дакле у ону нама потпуно непознату. То је разлог што описа Исусовог васкрсења нема ни код једног јеванђелисте. Природа онога што се тада догодило (као и онога што се стално догађа) између Оца и Сина таква је да измиче сваком људском искуству. И зато се васкрсење не да приказати. Јеванђелисти то ни не покушавају.
Но, ако нам је потребна нека, ма колико несавршена, аналогија из нашег емпиријског живота, можда се можемо послужити (јер свакако је боља од оне са Лазаром) аналогијом са лептиром. Наиме, лептир настаје од гусенице. Онај ко добро познаје гусенице, а није видео лептира, никада не би ни помислио да су у некој вези. А лептир ипак настаје од гусенице. И упркос томе је тотално другачији. Тело им је сасвим друкчије. Гусеница пузи по земљи, а лептир слободно лети са цвета на цвет. Па и сам настанак лептира из гусенице, то ишчауривање, неодољиво подсећа на „ослобађање“ од стегâ – као да се будући лептир ослобађа од ограничења гравитације која га неумољиво, у виду гусенице, држи прибијеног при земљи. Ослобађа се да би могао слободно да полети.
Уз то, Исус није ни утвара (авет, сабласт, дух) која припада свету мртвих али се некако може призвати у свет живих. Попут нпр. Самуиловог духа кога призивачица духова у Ен Дору на Саулову молбу накратко призива из света мртвих (1Сам 28, 7–20). Тај дух је у ствари мртвац који као утвара пребива у подземном свету и кога је могуће привремено призвати, али који се опет мора вратити у свет мртвих. Насупрот томе, васкрсли Исус је и жив и телесан. Додуше и жив на нов начин и телесан на нов начин. Али свакако није утвара.
После васкрсења Исус се ученицима приказује у људском телу, али га они зачудо уопште не препознају. И то не само они који су га видели можда два-три пута, него ни они који су до јуче били непрестано с њим месецима или чак годинама – после три дана га више не препознају. Тако нпр. на путу за Емаус, који је трајао сатима, Исус разговара са своја два ученика и тумачи им Стари Завет. Ни једног тренутка они не знају да је то он. Исто тако не препознаје га ни верна ученица Марија Магдалина. А ни ученици на Генисаретском језеру. Ово су непобитна сведочанства о томе да његово тело по васкрсењу није нужно исто као оно пре, иначе би га, барем они најближи, ученици сасвим сигурно одмах препознали. С друге стране, они други ученици у затвореној соби, кад се Исус у тренутку појавио усред њих а убрзо потом и ишчезао, препознају га. Како сад то? Једни га никако не препознају, други га одмах препознају. Није неразумно претпоставити да је то отуда што је ово ново „духовно“ тело (како га зове Павле да би га разликовао од онога које сада имамо) под влашћу духа. А то значи да га не препознају они којима Исус тог часа и из неких њему знаних разлога не допушта га препознају, а да га препознају они којима он допусти да га препознају. Јер од сада па надаље више се не пита тело него дух. Васкрсли јесте телесан, али припада новом, другачијем реду постојања, па отуда и другачијој, божанством прожетој, телесности. Није, дакле, ни свака телесност иста. Поред осталог, васкрсење нам открива и нове могућности саме материјалне телесности. Примера ради, човеково садашње тело не може проћи кроз врата или зид, али васкрсло може. Ова чињеница ни савременој физици не изгледа толико немогућом колико је изгледала обичном човеку пре два миленијума.
По вазнесењу, пак, Исус се Савлу-Павлу јавља само као светлост и глас (неке особе), али не и у виду саме те особе. Савле је заслепљен блиставом светлошћу а притом чује и Исусов глас којим се он поистовећује са прогоњеном Црквом. Његови пратиоци, међутим, чују само глас, али не виде никог (Дап 9, 7) или обратно, виде светлост, али не чују глас (22, 9) – сведочанства су несагласна. У сваком случају (само) онај коме се обраћа, и види светлост и чује глас у исто време.
Исус на крсту јесте умро, али по васкрсењу он ученицима не долази из света мртвих. Он је тај свет заувек оставио за собом и са својим новим телом прешао у вечни Очев свет чистог живота. Из света Бога као самог извора живота он се повремено јавља својим ученицима дајући им по нахођењу последња објашњења и упутства за њихову будућу мисију (која њима тада делује безнадежно и потпуно неоствариво) а којом они треба да наставе његову. Можда је важно истаћи да се до свог вазнесења он њима јавља објективно, емпиријски реално, а не у њиховим субјективним мистичким искуствима. Није да се Исус не може јављати и на тај начин. У таквим унутрашњим искуствима јављаће се и њима (нпр. Павлу, 2Кор 12, 1–4) и многима до данас. Али непосредно по васкрсењу јавља им се споља, и са њима општи као јединка реалног света.
Може изгледати неочекивано, али ове необичности снажно сведоче у прилог тезе да се васкрсење заиста збило. Јер да је измишљено, онда би се по свој прилици инсистирало управо на томе да је васкрсли аутоматски препознатљив, тј. да није могуће да смо са њим били месецима и годинама скоро свакодневно, а да га сада после три дана не можемо препознати. А такође и на томе да му је тело исто онакво какво је и било (на чему данас, нажалост, инсистирају многи хришћани). У том случају би потпуна овоземаљска телесност била потпуно сведочанство васкрсења. Јер, коме би и зашто пало на памет да измишља да овакви описи који се такорећи намећу (препознатљивост на први поглед и потпуно иста телесност) у ствари не одговарају стварности васкрслог? И зашто би се измишљали другачији описи када се тиме само ослабљују најприроднији аргументи у прилог васкрсењу? Само се један одговор намеће: такве prima facie нелогичности се васкрсењу придају само зато што је васкрсло тело неуобичајено телесно, јединствено телесно, телесно на небивали начин, па отуда и непрепознатљиво, осим уколико онај чије је жели да буде препознат. Те неочекиване и необичне особине васкрслог тела, баш зато што су и неочекиване и необичне снажно сведоче у прилог тезе да се васкрсење заиста збило. Јеванђелистима је остало само да (у мери своје људски ограничене објективности) опишу свој доживљај са оним са којим су се сусрели.
Напокон, остаје једно незаобилазно питање: какве везе има Исусово са нашим васкрсењем? Нека је Исус и васкрсао, какве то везе има са нама? Он је засебна индивидуа. Свако од нас је нека друга. Заиста, чини се нелогичним и немогућим да се оно што се десило једном човеку аутоматски тиче и осталих. Међутим, уколико верујемо апостолу Павлу, Исусово и наше васкрсење су не само повезани него и неразлучиви. Он каже: „Ако мртви не васкрсавају, онда ни Христос није васкрсао“. Шта ово значи? Ништа друго него да Исус није васкрсао само за себе, као индивидуа која са другим индивидуама нема ништа. Он је васкрсао управо зато да бисмо и ми могли васкрснути. Он је васкрсао први и тиме отворио врата васкрсења свима нама. Јер ако ми нисмо неразлучиво повезани са њим и он са нама, онда није тачно то што каже Павле. Тада мртви могу и да не васкрсавају, а Исус сасвим лепо може да буде васкрсао. Али ако важи то што каже Павле, онда није могуће да је Исус васкрсао, а да остали мртви то не могу. Управо због тога Христово васкрсење није индивидуалан него универзалан догађај који се тиче свих. Он је зато и постао човек, јер је желео да се као васкрсли поистовети са сваким од нас и прихватити нас као ћелије свог, сада не више индивидуалног, него корпоративног, саборног тела – Цркве. А то је било могуће управо зато што васкрсење није (само) историјски догађај попут распећа. Оно се пробија ван историје ломећи и силу смрти, али и ограничења простора, времена и материје. Зато је и могло свима нама отворити врата у нову димензију постојања – у вечни суживот са самим Богом.
И на крају, оно што је у свему овоме најнеобичније није само то што је васкрсење показало да постоји нови свет и нови начин живота, него и то што је тај нови свет, макар и у ограниченом виду, већ ушао у овај стари који још увек живимо. Што је, дакле, тај нови начин живота почео да постоји не тек после старог, него већ паралелно са старим. Барем у неким сегментима. Макар колико ретким и малим. Испреплетен са њим. Тихо и ненаметљиво. Не приморавајући него призивајући и привољавајући. Не узурпирајући ничију слободу него привлачећи својом неодољивошћу. Као зрно горушичино које, иако најмање од свих, у себи носи бескрајне могућности. Или, можда тачније, могућности бескраја. Амин!
Звучни запис бесједе:
