Током школовања на свакога од нас посебан утицај изврше поједини наставници или предмети и, сходно првим утисцима, личним афинитетима или усљед динамике која се остварује у току наставног процеса, човјек већ у основној школи почиње да се усмјерава и на неки начин бира своје будуће занимање. Вјерујем да је за немали број ученика и вјеронаука била предмет који је одредио њихов живот и усмјерио их ка свештеничкој или вјероучитељској улози, а, иако лично не припадам поменутој групи, ипак и сам имам снажан доживљај да ме тај предмет и даље прати и наставља да утиче на мој свакодневни живот.
Моје школовање, као и учење вјеронауке, отпочело је ратне 94. те године, када смо, иако мали, били свјесни ратних страхота и животних услова који су далеко од идеалних за седмогодишњаке. Колико је читаво то окружење било интензивно и упечатљиво показује и чињеница да су два моја најснажнија сјећања на вјеронауку управо из тог периода. Прво – анегдота која ће ме и данас насмијати: На питање „Зашто се крстимо са три прста?”, једна дјевојчица је одговорила „Зато што се српски војници тако поздрављају”. Друго сјећање тиче се догађаја о коме и данас, када у свијету друштвени догађаји кључају до преливања, често размишљам: Годину дана прије мог поласка у школу, на часу вjеронауке мој брат је добио иконицу Светог Саве. Ноћ прије него што ће напустити свој вољени дом, једна комшиница, муслиманка, узела је ову иконицу, плакала и молила се пред њом.
У таквом једном амбијенту, чини се да је вјеронаука заиста правила разлику у односу на остале предмете. Памтим једноставан и благ приступ вјероучитеља, занимљиве библијске приче које смо обрађивали из часа у час, сада ми се чини – без нарочитог плана и програма – будући да смо на једном часу причали о о Адаму и Еви, на другом о Божићу, опет се враћали на Стари Завјет и „ману” која је падала с неба, а већ на наредном часу причали о великом апостолском улову рибе. Било је ту и много анегдота и, наравно, велики број вицева о зецу. Потом, одласком у цркву увиђали смо да исте приче и шале приповједа и један други човјек, за кога су нам објаснили да је Владика Атанасије, додајући да је много строг. Ми дјеца нисмо примјећивали ништа што би га чинило строгим, већ само то да је он извор свих занимљивих прича које нам прича наш вјероучитељ.
Од тог првог разреда, када је вјеронаука у нашим животима отпочела као нека занимљива прича или као прва ријеч о Богу, приступ њој полако се мијењао, како код нас ученика, тако и код вјероучитеља. Био је то наш постепени улазак у једну по једну тајну вјере, при чему смо полако спознавали једну нову реалност, ону која је онострана, а опет ту крај нас, доступна да се окуси и искуси. Упечатљиво ми је остало и сјећање на то да смо сваке нове школске године добијали новог вјероучитеља, те да се, вјерујем управо Божијом промишљу, дешавало да баш тај вјероучитељ са својим приступом, било да је строг или благ, буде управо оно што нам је у том тренутку нашег одрастања било потребно. Сваки час је започињао и завршавао молитвом, што није било пука формалност, већ истински позив да молитву уведемо у своје животе, који је врхунио у позиву да истински искусимо тајну евхаристије. Мало по мало, заиста смо кренули да учествујемо у литургијском животу.
Иако је незахвално издвајати име било ког вјерочитеља, ипак ћу из дубоке захвалности споменути блаженопочившег проту Ратка Шиповца, који је истовремено био и ауторитативно строг и очински благ, као и вјероучитељицу Даницу Станковић која ми је поклонила издање Новог Завјета, које се отада до данас, гдје год да сам се по свијету селио, налази на полици међу мојим књигама, као симбол вјечне наде и уточиште од свих проблема.
Часови вјеронауке били су они на које се радо иде, часови на којима не мораш да будеш „спреман“, гдје градиво не може да буде тешко. Ту смо прије сматрали за срамоту ако нешто не знамо, него за нормалну појаву да нам неки предмет „не лежи”. Вјерочитељ се увек трудио да нам помогне да дођемо до одговора на постављено питање, али и да нас константно усмјерава на „питање свих питања“, на које свако од нас тражи одговор у неком тренутку живота. Чињеница да моја генерација није имала часове вјеронауке у току средњошколског образовања била је и остала моја велика жал, јер ми се чини да би нам она могла бити од велика користе у том веома важном, формативном периоду у животу младог човека, када се много тога у њему и око њега „ломи“. Ипак ми је представљало велику радост то да су у том периоду многи свештеници увијек били спремни да разговарају са нама, мањом заинтересованом групицом ђака која се и даље суочавала са питањима, сумњама или колебањима. Тада је и владика Григорије, вјероватно свјестан чињенице да нам ти часови недостају, долазио у средње школе, обично око Васкрса, и држао предавања којим нас је опет враћао на пут који води ка Цркви и литургијском животу.
Касније, када сам отишао из Требиња и црквеног амбијента на чији сам ритам навикнут и који сам подразумјевао, те почео да учествујем у црквеном животу других парохија, схватио сам колики је благослов био имати катихизис на вријеме и суочити се са питањима вјере и разумјети основна учења и истине Цркве већ у детињству. То нас је заштитило од опасности да у зрелом или чак старом добу не упадамо у искушења тзв. „неофитске фазе“ из којих се у тим годинама, постало ми је јасније, теже излази. Потом су, наравно, дошли и додири са људима који не вјерују, када су многе ствари научене на часовима вјеронауке служиле као први штит наше, да се тако изразим, апологетике. И, можда ће звучати необично, али ти разговори, колико год да су саговорници имали за циљ да ми пољуљају вјеру, као да су је још више јачали. У њима је редовно цитирана и чувена опаска Стева Жигона, које се многи сјећају – да не може истовремено бити вјера и наука, јер једно у својој суштини има сумњу, а друго одсуство сумње. Односно, многи су имали потребу да ми кажу да би можда исправнији назив био вјероучење. Иако сам се стручно бавио техничким наукама, па ми је ова опаска блиска и прихватљива, мој утисак је да је код оба појма (вјеронаука и вјероучење) акценат на заједничкој им ријечи вјера. Притом не мислим на вјеру као увјерење у истинитост неких ставова, већ на вјеру као дар и залог наде будућег Царства, као увод у литургијску тајну љубави.
Управо то је свеобухватни и заједнички садржитељ свих мојих поменутих и непоменутих сјећања на вјеронауку – да је негдје дубоко у нама на тим часовима у нама пробуђена вјера и, било да се ради о вјеронауци или вјероучењу, ми смо они који су, тада као и сада, ученици вјере – тј. позвани да имамо љубав међусобну и нелицемјерну, како је Господ заповједио, не бисмо ли били препознати као његови ученици.
др техничких наука Здравко Зубац,
Антверпен – Белгија
