Извор: teologija.net
Исусово рођење – Матејева прича (Мт 1, 18–25)
А рођење Исуса Христа би овако: Кад је његова мајка Марија била верена за Јосифа, а пре него што се беху састали, нађе се да је затруднела од Светога Духа. А Јосиф, њен муж, будући праведан и не хотећи је јавно изобличити, намисли је отпустити тајно. Но, кад он тако помисли, гле, јави му се у сну анђео Господњи говорећи: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети жену своју Марију, јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога. Па ће родити сина и надени му име Исус, јер ће он спасити свој народ од његових грехова. А све се ово догодило да се испуни оно што је Господ казао преко пророка који говори: Ето, девица ће зачети и родиће сина и наденуће му име Емануил, што значи: Бог је с нама. Уставши од сна Јосиф учини како му је заповедио анђео Господњи и узе своју жену. И не знађаше за њу док не роди свог сина првенца, и надену му име Исус.
Марија је зачела ван брака. Но, то очигледно није обезвређивало Исусово законито синовство, као ни Јосифово законито очинство. Чињеница да у јеванђељским родословима Исусова линија укључује и нејевреје предосликава Божију намеру да јеванђеље буде објављено свим народима (а не само Јудејцима). То значи да права породица правог Месије није ни племенска ни етничка ни национална. Брат, сестра или мајка Месије, тј. Христа, нису они који су то по рођењу и крви, него, по његовим сопственим речима: „они који врше вољу мог небеског Оца“ (Мт 12, 48–50). Исус, дакле, јесте и Месија Израела, али је истовремено и Спаситељ целога света, чиме његова браћа и сестре припадају свим нацијама, свим културама и свим расама. Барем ако слушамо њега, а не наше ускогруде предрасуде. Јер није само Израел жудео за избавитељем, него и целокупан људски род.
Марија, дакле, бејаше заручена за Јосифа из Назарета. Јосифа праведног који је у Православној цркви тако неправедно запостављен. Који је ради оданости Исусу доживео прогон, изгнанство, сиромаштво и ко зна шта још и чија је једина награда била та што је тридесетак година био са Христом. Јосифа о коме и поред свега тога знамо изузетно мало, и од кога нам није остала ни једна једина реч. Он нам је, међутим, познат по својем ћутању и по својим делима која говоре више од многих речи. А готово све што знамо о њему везано је управо за причу о Божићу.
Марија јесте била његова вереница, но Јосиф није имао ништа са Исусовим зачећем. Међутим, то га није чинило оцем ништа мање него да је био Исусов биолошки отац. Наиме, заруке су у то доба код Јевреја биле нешто друго од оног што су оне данас. Трајале су од времена када би се склопио брачни савез па до времена када би супружници почели да живе заједно, тј. када би муж уз јавну свечаност одвео заручницу својој кући. Време од склапања зарука до времена када заручница напушта очеву и сели се у мужеву кућу трајало је око годину дана. Обавезујући уговор о свему томе могао је бити прекинут само смрћу (када би вереник постајао удовац или вереница удовица) или разводом као у случају пуноправног брака. Дакле и у том међувремену од годину дана они су били законити супружници. Према томе, Јосиф је био Маријин законити муж и законити отац Маријином сину. Он на основу тога користи право оца да сину да име. Он врши све очинске дужности, стара се и о детету и о Марији, штити их од опасности. Иако је практично усвојен, Исус, према јудејским обичајима, преко Јосифа прима право наследства. Дакле, и по јудејском и по римском као и по нашем савременом закону очух је био исто што и биолошки отац. Зна то и Марија која малом Исусу за Јосифа говори „твој отац“ (Лк 2, 48). Знају то и суседи који Исуса називају „Јосифовим сином“ (Лк 4, 22) или „дрводељиним сином“ (Мт 13, 55). Према томе, опште је прихваћена чињеница да је очинство више социјална и духовна него телесна категорија. Уосталом и Божије очинство је такво.
Како новозаветне стварности често имају свој наговештај у старозаветним, тако је изгледа било и са Јосифом. Он је био наговештен у историји патријараха, тако да је његов пралик постојао већ више од хиљаду година. Наиме, Јосиф, столар из Назарета, неодољиво подсећа на старозаветног Јосифа, сина Јаковљевог. Обојица имају исто име, а и очеви обојице имали су исто име – Јаков (Мт 1, 16 и Пост 30, 19–24). Обојици се Бог обраћа путем снова (Мт 1, 20–21; 2, 13–22 и Пост 37, 5–11). Обојица су били праведни и чисти (Мт 1, 19 и Пост 39, 7–18). Обојици су породице биле у животној опасности и обојица их спасавају тиме што их одводе у Египат (Мт 2, 13–14 и Пост 39, 7–18). Све ово показује да је старозаветни Јосиф праслика новозаветног „Маријиног мужа“. При том, у Матејевом родословљу Јосиф је такође „син Давидов“ (Мт 1, 1–16), што га чини носиоцем краљевског права по рођењу, које он преноси на свог сина и наследника Исуса.
Надаље, Јосифа Матеј назива „праведним“. За Јудејца тог доба не постоји већа похвала. Праведност је сматрана врхунском врлином, јер Бог је праведан. Јосиф дакле фигурира као образац непатворене људскости. Но, када је открио да је Марија трудна иако се још није била састала са њим, вероватно је помислио да је она извршила прељубу (мада постоје и друге хипотезе), а по законским прописима (Понз 22, 13–21) прељубница је морала бити каменована до смрти. Барем ако би успели да то изврше у тајности од Римљана који им изгледа то нису дозвољавали (Јн 18, 31). Да је, дакле, на месту Јосифа тада био Савле (будући апостол Павле) Марија би скончала каменована као првомученик Стефан. Да се то не би десило и да би сачувао живот и њој и њеном детету, Јосиф је одлучио да је не изобличи јавно, него да раскине заруке и да је отпусти тајно. Но, чим је он то помислио Бог му преко анђела поручи да се не плаши да Марију узме за закониту жену (тј. да је одведе својој кући склопивши с њом брак), јер њено зачеће не потиче од човека него од Бога, од Светога Духа. Да тако уради не плашећи се ни њега, анђела, ни мишљења његових суседа па чак ни захтева за казном о којем говори јудејски древни Закон. И сугерисао му је да детету да име Исус, што значи Спаситељ (што је у вези са именом Мојсијевог настављача). А Јосиф, будући праведан, послуша га. Ово јављање анђела Јосифу (прво од укупно три), о којем овде говори Матеј, Лука и не помиње И уопште Јосиф је код Луке скоро невидљив, док му Матеј даје значајнију улогу. У сва три јављања анђела у Јосифовом сну он му је послушан и без речи чини онако како му анђео каже да треба.
Овде треба мало застати и обратити пажњу на две ствари. 1) само име Исус је дошло с наднебеске висине, тј. Бог Отац је наложио анђелу да каже Јосифу да дете треба да се зове баш Исус (треба га назвати Исус = Спаситељ, вели му анђео). 2) разлог који анђео наводи Јосифу да се детету дâ баш то име, је тај што „ће он спасити свој народ од његових грехова“. Јевреји су столећима чекали Спаситеља, пророковали његов долазак и нагађали када би то могло да буде. У доба када се рађа Исус Јевреји живе под римском окупацијом и кад год се спомене Спаситељ они помишљају на неког војсковођу или стратега који ће их ослободити римске власти. Анђео сада Јосифу преноси сасвим друкчију Божију поруку. Исус ће бити Спаситељ, али не зато што ће народ ослободити страног окупатора, него зато што ће га ослободити сопствених грехова. Исус људе спасава од грехова, а не од других људи. А да би нас ослободио од греха предуслов је да нам тај грех смета. Да се не миримо са њим. Да смо се згадили на њега. Страни окупатор нам смета, а да ли нам смета и сопствени грех? Ако нам грех не смета, онда мислимо да нам Спаситељ није ни потребан. Зато Исуса прихватају само они који нису задовољни собом, који верују да могу бити бољи, који хоће да буду бољи, који од Исуса траже да им помогне да буду бољи, да заличе на онаквог човека какав Бог жели да они буду.
Цео тај несвакидашњи и сасвим јединствен догађај, вели Матеј, збио се да би се испунило прастаро пророчанство које гласи: „Ево девица ће зачети и родити сина“ (Ис 7, 14). А то рођење сина од девице требало је да у доба пророка Исаије буде знак краљу Ахазу да свемогући Бог неће напустити свој народ ако тај народ не напусти њега. Септуагинта, превод Старог Завета на грчки, настао више од сто година пре Исусовог рођења, јеврејску реч алмахпреводи грчком речју παρθένος (девица), док је познији, постхришћански јудејски преводи наводе као „млада жена“. Алмах, дакле, може означавати и девицу и младу жену. Међутим, да млада жена роди сина, и није неки догађај који може представљати чудесан знак. У време у које се брак склапао чак и у најранијој тинејџерској доби, од дванаест, тринаест година или пак коју годину касније, породити се у тим годинама штавише било је у оно доба и у оној култури нормално, те према томе није могло представљати никакав нарочити знак. Али да се породи девица, то би заиста био јединствено и пажње вредно знамење. А пророк Исаија је изгледа баш то тврдио. И то као одговор на Господње обраћање Ахазу да од Бога затражи знак који ће означавати да ће Бог избавити Израел из руку његових непријатеља (тада Асирије): „Ишти знак од Господа Бога својега, ишти одоздо из дубине [подземља] или одозго са висине“ (Ис 7, 11). Ахаз оклева да заиште тај знак претварајући се да не жели да искушава Бога, на шта Исаија пророкује: „Сам Господ ће вам дати знак: Ево, девица ће затруднети и родиће сина и наденуће му име Емануил“ (Ис, 7, 14). Јеванђелист Матеј сада трудноћу и порођај девице Марије тумачи као испуњење овог древног Исаијиног пророчанства од пре седам-осам векова. Испуњење пророчанства је Матеју толико важно да га он помиње чак једанаест пута. А употреба одређеног члана испред именице девица говори о томе да Бог има у виду одређену (а не било коју) девицу. При том Маријино девичанско мајчинство је знак, будући да је оно и девичанско идолази са наднебеских висина.
Њено девичанство често је потом, нарочито у монашким круговима, било тумачено као очигледан показатељ како је девственост виши облик хришћанског, па и људског, постојања од брака. Од неких је хришћана због тога брак у потпуности одбациван, мада је на крају преовладало гледиште да брак ипак треба допустити. Ако ни због чега, а оно због људске слабости. Тако да би став Цркве по овом питању могао да гласи: брак је добар, али је девственост далеко боља. И та идеологија влада монашким круговима (коју они онда шире кроз народ) од раних векова, такорећи од настанка монаштва, па све до данас.
Међутим, чини се да говорећи о девичанском зачећу ни Исаија ни Матеј нису имали ништа слично на уму. Маријину девственост они нису схватали као знак да је телесно општење у браку нешто лоше и за осуду, нешто што право на постојање добија само црквеном икономијом и снисхођењем људским страстима, него су хтели да кажу нешто сасвим друго и много важније. А то је да је једини могући Исусов (дакле – Спаситељев) отац само Бог, док је Марија схваћена као божанска сасуда, додуше словесна и слободна. Она је божанска сасуда само зато што на то слободно пристаје. Пристаје да њено тело у извесном смислу буде налик златним сасудима одређеним за храмовску службу Богу, а које сасуде је било и забрањено и неприкладно користити за било коју другу употребу, па чак и на царском двору. Није, дакле, реч о томе да су други златни сасуди мање златни, тј. мање вредни, него о томе да је сврха због које они постоје сасвим друкчија.
Такође, разлог Маријине девствености је био тај да се Исусово рођење сакрије од сатане. Господ није желео да тајна његовог оваплоћења дође до владара палог света, па је Маријину девичанску трудноћу замаскирао њеним браком са Јосифом. Још је св. Игњатије Антиохијски закључио да је долазак Христов „обликован у тишини“ и тако „био скривен од кнеза овога света“. Са њим се слаже и св. Атанасије Велики тврдећи да је све осмишљено тако „да би сама ствар била скривена од ђавола, тако да он не би сазнао на који ће начин Бог благоизволети боравити са људима“. И св. Василије Велики ово потврђује: „Веридба са Јосифом је извршена да би се од кнеза овога света, ђавола, сакрило оваплоћење Сина Божијег.“ А св. Јован Дамаскин је чак мало опширнији: „Јосиф се заручује Марији као муж, да би ђаво, не знајући о безмужном рођењу Христовом од Дјеве, одступио, то јест престао побуђивати Ирода и подстицати Јевреје на завист. Јер ђаво, још од времена када прорече Исаија: ‘ето, девојка ће затруднети и родити’, будно мотраше на све девојке, да која од њих не затрудни без мужа и не роди остајући девојка [тј. неудата]. Божји промисао устроји заручење Дјеве Марије Јосифу, да би се од кнеза таме сакрило и девство Пречисте Богородице и оваплоћење Бога Логоса“. Дакле, Маријино девичанство нема никакве везе са опсесијама монашких кругова о телесном блуду с једне и безбрачној чистоћи и узвишености с друге стране, него са тотално другим разлозима, много важнијим и много озбиљнијим од тога. Марија је девица не зато што је брачна веза (полу)блудна и нижег реда и вредности од стања девичанства. Јер и брак и безбрачност могу бити како целомудрени (= врлински) тако и (раз)блудни (= порочни). Линија раздвајања целомудрености и блуда не пролази између брака и девствености, него, у последњој анализи, између људскости и нељудскости. Зато треба послушати поменуте свете оце Цркве који нам скрећу пажњу на то да је Марија девица не зато што је брак нечист, него зато да би заварала траг да највећи непријатељ људског рода не би дознао да у свет долази његов Искупитељ и Спаситељ, онај коме он свим својим лажима и лукавством не може ништа и који ће му на крају пресудити.
Св. Теофилакт Охридски додаје још и то да су Јевреји, који су негирали ове догађаје, говорили: Ако је пророковано да ће се син девице звати Емануил, зашто се онда не зове тако, него Исус. И одговара да је то тако јер се „у божанском Писму имена дају по делима: на пример: ‘Надени му име: Брз-на-плен’ [Ис 8, 3]“. Тако је и овде: пошто је Господњим оваплоћењем ђавоља обмана побеђена, тако је и он добио име према делу које је учинио – победивши ђавола он је спасао човека, дакле с правом се назива Спаситељ (јеврејски Јехошуа, касније Јешуа, што значи Јахве (Господ Бог) је спасење). Емануил, пак, значи „Бог је с нама“, тј. с нама људима, с нашом људском природом коју је целокупну узео на себе управо зато да би је спасао. Да нешто од те природе Бог није узео на себе, то управо због тога не би могло бити спасено. Дакле, иако никада није носио то име Исус је de facto био Емануил, тј. онај који је човеку донео Божије присуство, онај који чини да је Бог са нама. Он је рођен само зато да би био с нама. Он нас тражи да би био с нама. Ако смо разочарани животом, он је с нама. Ако смо резигнирани, он је с нама. Ако смо обесхрабрени и немамо снаге да почнемо из почетка, он је с нама. Ако смо дотакли дно и сломљени смо животом, он је с нама. Исус је Спаситељ зато што је Емануил – Бог који је са нама.
Као човек праведан (што значи – веран старозаветном Закону) и руковођен анђеловом сигурном руком, Јосиф све ово разуме и прихвата. И узима Марију за своју закониту жену, али не општи са њом, вели Матеј, „док она не роди свог сина првенца“. Матеј каже „првенца“ (πρωτότοκος), што језички може сугерисати да их је касније било још, док Јован каже „јединца“ (μονογενής), чиме јасно ставља на знање да је Исус био њен једини син (јединац). Такође, ово двосмислено „док“ неки су схватали тако да Јосиф није општио са својом женом Маријом све док се она није породила и родила Исуса. А касније јесте, из којег општења онда потичу и Исусова браћа. Но, иако се везник „док“ језички сасвим исправно може схватити у овом смислу, може се, такође сасвим исправно, схватити и у потпуно супротном. И у хришћанској традицији је управо тако: везник „док“ ту не значи да Јосиф пре порођаја није познао Марију, a после јесте, већ да је он уопште никада није познао, тј. да је она остала девица довека. Теофилакт каже да је то зато што је „особина језика Светог Писма таква“, јер се нпр. „каже да се гавран није вратио ‘док не пресахну вода на земљи’, иако се није вратио ни после тога. Или опет [када Господ каже]: ‘Ја сам са вама у све дане до(к) свршетка века’. Зар после свршетка неће бити са нама? Како је то могуће? Управо тада ће бити још више [са нама].“ Сасвим убедљиво. Дакле, везник „док“ се језички гледано заиста може схватити у оба смисла, али га је хришћанска традиција у вези са Маријом схватили само у овом другом.
Према томе, Јосиф узима Марију за своју закониту жену, али ипак не општи са њом схватајући да је она својим слободним пристанком потпуно посвећена једном другом циљу. Истом оном којем ће се слободно подвргнути и сам Јосиф трудећи се да богонадахнутој Марији и богозачетом Исусу кроз све животне недаће, несигурности и опасности буде анђео чувар. А тиме и образац правога оца. Зато би требало да му поклонимо много више пажње и одамо му заслужену почаст. Амин.
Исусово рођење – Лукина прича (Лк 2, 1–19)
А у оне дане изађе заповест од цезара Августа да се попише сва васељена. ово је био први попис за време Киринијеве управе Сиријом. И иђаху сви да се попишу, свако у свој град. А тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зове Витлејем, јер он бијаше из Давидова дома и племена. Да се запише с Маријом, женом зарученом за њега, која бејаше трудна. А кад бијаху онде, испунише се дани да она роди. И роди сина свога првенца и пови га и положи га у јасле, јер у гостионици не бијаше места за њих. И бејаху у оном крају пастири боравећи у пољу и чувајући ноћу стражу код свога стада. И гле, анђео Господњи стаде међу њих, и слава Господња обасја их, и испунише се великим страхом. И рече им анђео: Не бојте се, јер вам, ево, јављам велику радост која ће бити свему народу. Јер вам се данас у Давидовом граду роди Спаситељ, који је Господ Христос [Месија]. А ово вам је знак: наћи ћете дете где повијено лежи у јаслама. И одједном се са анђелом појави мноштво небеске војске, који хваљаху Бога говорећи: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља. А када анђели одоше од њих на небо, људи пастири рекоше један другом: хајдемо, дакле, до Витлејема да видимо то што се догодило, што нам објави Господ. И похитавши дођоше и нађоше Марију и Јосифа и дете где лежи у јаслама. А кад видеше, објавише све што им је казано за то дете. И сви који чуше дивише се томе што им казаше пастири. А Марија чуваше све ове речи у слагаше их [размишљање о њима] у свом срцу.
Једини могући веродостојни сведок очевидац догађаја Исусовог зачећа и рођења је сама Богородица Марија, која би се, будући да је у њој Бог био скривено присутан, могла схватити као нови ковчег савеза између Бога и људи (као пандан оном старозаветном). Можда на ту везу Марије и ковчега указује и опис „жене одевене сунцем, са месецом под ногама, а на глави венцем од дванаест звезда“ (Отк 12, 1) будући да се помиње одмах по виђењу ковчега савеза (завета) на небу (Отк 11, 19). Марију, према предању, деценијама после Христовог васкрсења, налазимо са апостолом Јованом у Ефесу. У Ефес је у то доба путовао и апостол Лука који је, вероватно, тамо сусрео Марију и, пишући јеванђеље, а желећи да оно буде што веродостојније, по свој прилици се код ње распитивао о некадашњим догађајима на које је она успомене „брижљиво чувала и пребирала у свом срцу“ (Лк 2, 51). Те успомене које је она са собом носила поделила је са овим апостолом и тиме са целом црквом. И оне су у цркви остале као њена баштина. Дакле, главни сведок Божића је сама Богородица Марија, а главни писци о тим догађајима, које је посведочила Марија, су Лука и Матеј. Лука је писао на грчком за хришћане нејевреје и Јевреје којима је говорни језик био грчки, а Матеј изгледа изворно на јеврејском за хришћане из јудејства.
Почетним родословљем Лука прати Исусово свештеничко порекло, преко његове мајке Марије, и тиме посебно истиче његове претке свештенике, док Матеј прати његово порекло преко поочима Јосипа, чиме посебно истиче његово краљевско порекло. У свом родословљу Матеј је у Исусово порекло укључио и четири жене (што је било неуобичајено, пошто су родословља по правилу укључивала само мушке претке) па још све четири странкиње, тј. нејеврејке. Можда су управо имајући у виду важност и женских предака Исуса понекад звали и „Маријиним сином“ (Мк 6, 3), супротно јудејском обичају да га зову сином по оцу, осим у случају када се то очинство хтело довести у питање. Јосифова генеалошка линија води до краља Давида, али Маријина не води. Пошто Исус није Јосифов биолошки, него само усвојени син, он у себи нема краљевске (плаве) крви. И није то Бог устројио случајно, него зато да и на његовом примеру покаже да тело и крв неће наследити Царство Божије (1Кор 15, 50), него само духовна блискост са Оцем небеским.
Као што Матеј смешта догађај Исусовог рођења у ужи контекст Иродове владавине, тако га Лука смешта у шири контекст целокупног Римског царства. Зато и почиње помињањем цезара Августа који се прославио тиме што је у свет препун немира и рата донео мир. Зато се у римском свету појам „јеванђеље“ (радосна вест – о престанку ратова и владавини свеопштег мира) односио управо на цезара. Бог му је, дакле, наменио ту улогу па се Исус рађа усред његове владавине. Римљани су били четврти по реду пагански народ који је завладао Израелом (ако Вавилонце који су освојили Јерусалим 597. год. пре Хр. рачунамо као први). Римљани би се стога могли схватити као она четврта и последња неман из сна пророка Данила (Дан 2. 7) пре него што тај угњетени народ не ослободи дуго ишчекивани Месија. Анђео Гаврило се Данилу указује док се овај моли Богу у Храму у часу када се одвија храмско жртвовање и поручује му да је његова молитва услишена. Исту поруку у исто доба дана и при истим околностима исти анђео Гаврило доноси Захарију, а поред њега он Марији благовести и долазак Месије (помазаног цара). Зашто се Захарију и Марији од огромног мноштва анђела јавља баш Гаврило? Можда баш зато што је управо он пре скоро петсто година пророку Данилу објашњавао како прогонство Израела неће трајати само седамдесет, него седамдесет пута седам (дакле четиристо деведесет) година. Па кад је са четвртом немани илити Римским царством тај период приведен свом крају, требало је да онај исти који је најавио његов почетак најави и његов крај. Полумиленијумско раздобље прогонства се завршило и приближило се време дуго очекиваног Месије. Али назвати његово рођење јеванђељем (радосном вешћу) и поготову приписивати му називе Христа (Помазаника), Господа(ра) и Спаситеља, значило је рушити слике коју је римски цезар градио о себи. То ће бити један од главних разлога због којег се, услед неразборитог мешања овоземаљског и небеског ауторитета, на Исуса гледало са сумњичењем.
Због пописа становништва Јосиф одлази са Маријом из Назарета (Галилеја) у Витлејем (Јудеја), а то је пут од око 150 км. У то доба два су града словила као Давидова: Витлејем (његов родни град) и Јерусалим (који је он освојио и у којем је саградио царску палату). Пешке или на магарцу, за пут до Витлејема је свеједно требало неколико дана. За трудну жену пред самим порођајем то није било нимало лак подухват. Када су напокон стигли, већ су због пописа сва свратишта била заузета тако да су се морали сместити у неку шталу (која се, додуше, не помиње, али се то може закључити по јаслама у која је новорођени Исус смештен), мада св. Јустин говори о пећини (што такође није немогуће). И ту Марија рађа Исуса. Тако се он рађа у близини оних којима је и дошао да служи – сиромашних, маргинализованих, рањивих, потребитих. Исус се родио сиромашан, живео сиромашан и умро сиромашан. Родио се у веома оскудном окружењу. У гостионици је било топло, али је у штали (или пећини) било хладно. Оно што га је ту грејало била је само родитељска љубав. И радосна добродошлица пастира и звездознанаца који ће убрзо доћи. Тиме што је предодредио да се као сиромах роди у јаслама Син Божији нам јасно ставља до знања да се богатство не налази у новцу, него у људима и односима које они стварају. Право богатство те ноћи био је пре свега сам новорођени Исус. А Марија, Јосиф, пастири и звездознанци су те ноћи међусобном комуникацијом стварали односе прихватања, поверења и љубави (тј. стварали су право богатство) који су новорођенчету, упркос неусловности окружења, пружали шансу да преживи и опстане.
Догађају Божића присуствовали су поменути оближњи пастири (које додуше не спомиње Матеј, али спомиње Лука). Од самих својих почетака па кроз целокупну своју историју Јевреји су углавном били пастири. До те мере им је сточарство било природно да су нпр. стада оваца биле метафоре којима је овај народ схватао самога себе. Кад народ греши он лута (Пс 119, 67) попут оваца разасутих по горама као стадо без пастира (1 Цар 22, 17). А о својим вођама он по правилу говори као о добрим или лошим пастирима. Чак су и самог Бога представљали као пастира (Пс 23, 1; 28, 9; 80, 1). Зато Израел вековима чека да се појави Добри Пастир из Давидовог дома. Када је анђео стао међу пастире у близини Витлејема они се веома уплашише, јер за разлику од данашњих (поготово западних) представа анђела као малог детета или као нежног женског лика, тада се држало да анђео представља Божију силу и нешто моћно и застрашујуће. Зато кад се тако силан појавио одмах им је морао довикнути да се не боје јер је дошао да им јави веома радосну вест – рођење Спаситеља. Иначе, ово је једино место где се термин „Спаситељ“ јавља у свим синоптичким јеванђељима. Јавља се још само једном у Јовановом јеванђељу. Та са небеса људима пренесена вест о Спаситељу није била радосна само за Јудејце, због чега анђео и каже да ће она бити радосна за „све људе“. Тек када су чули да је анђео ту због радосне, а не неке страшне, вести – пастири одахнуше. И одлучише да одмах одјуре у Витлејем да виде Спаситеља који се управо родио. А препознаће га по знаку на који их је упутио анђео – јаслама у којима лежи повијен у пелене. Јер ако је у Витлејему те ноћи и било још које дете повијено у пелене, сигурно ниједно није било смештено у животињске јасле. Зато су јасле биле сигуран знак. Та радосна вест се очитовала и у томе што Бог није остао моћан али далек, него нам се приближио у свој својој скромности и смирености. Остављајући свој небески престо, допушта нам да га положимо у импровизовану колевку, јасле за стоку. И тиме нам даје прву лекцију из смирења. Творац и владар целокупног универзума долази нам у виду немоћне, рањиве и од људи зависне бебе, да би се одмах показало да за њу нема одговарајућег места, да „нема где главу склонити“. Већ су сами неуслови приликом Исусовог доласка на свет пророковали његово место међу људима и његову коначну људску судбину. Неприхватање од палог света осетио је од првог тренутка ступања у њега.
Није немогуће да су ти пастири чували стада намењена за жртвоприношење у јерусалимском Храму. Стада су се смела држати само у пустињи (Мишна), а једно рабинско правило говорило је да сваку животињу пронађену између Јерусалима и једног места недалеко од Витлејема ваља сматрати животињом за жртву (Мишна, Шекалим 7, 4). Ако је заиста тачно да су ови пастири чували јагњад намењену жртвовању, онда се не треба чудити да је Бог управо њима, такорећи храмовним пастирима, показао „јагње“ које ће на себе узети грехе целог света и бити жртвовано за све.
Пастири су иначе морали бити чврсти и постојани, јер су радили усамљенички и прљав посао, па их је целодневно присуство на пашњацима спречавало да присуствују молитвама у синагоги (ко ће им за то време чувати овце?) као и да извршавају стотине закона о обредној чистоћи које су фарисеји постепено нагомилали и наметали до те мере да је у Исусово време постојало мишљење да само богаташи могу себи приуштити луксуз да баш у свему поштују Закон и тиме буду спасени. При том, пастири су били на лошем гласу и будући сматрани за непоуздане није им било дозвољено да сведоче на суду. Све у свему припадали су презреној класи. Али упркос свему томе Бог објаву о рођењу свог Сина јединца није послао ни краљу ни првосвештеницима ни фарисејима, него управо скромним, сиромашним и од религиозних људи одбаченим пастирима. И то им није послао само једног гласоношу-анђела, него велико мноштво анђела, целу „војску анђела“ која, парадоксално, објављује мир поручујући песмом: „Слава на висинама Богу, а на земљи [нека буде] мир, а међу људима [нека влада] добра воља“ (Лк 2, 14). А могло би се ово превести и тако да значење буде да ће слава Божија донети на земљу мир оним људима који су добре воље. Можда није неважно приметити и то што се реч за благовољење или добру вољу (εὐδοκία) у Старом Завету или Септуагинти употребљава само у поезији, што би могло да значи да је благонаклоност сматрана узвишеним осећањем примереним само племенитим природама. Било како било, ту анђелску песму Црква никада није заборавила од како ју је у Божићну литургију увео папа Телесфор око 126. године.
Присуство анђела било је означено сијањем које је називано славом Господњом. За побожне Јудејце ово је означавало само једно – шекину: светли и блистави облак славе који је некада испуњавао Светињу над светињама у Пребивалишту или Шатору састанка, а касније у Храму (Излазак 40, 35). Шекина је била видљиви знак невидљивог Бога. Тај знак, та Божија слава, Исусовим рођењем није више била ограничена на Шатор састанка односно на јерусалимски храм, него се проширила и на Витлејем (= град хлеба), на пастире, па чак и на нејевреје, Персијанце (преко Мага) и Египћане (преко Свете породице која ће ускоро морати да од Ирода бежи у Египат, место склоништа и уточишта, у које су се Јевреји током историје често склањали спасавајући голи живот).
Када су пастири разгласили оно што су видели и оно што су им анђели рекли, сви су се томе дивили. А Марија све њихове речи у свом срцу и уму чуваше од заборава и непрестано размишљаше о њима упијајући их у дубину свога бића. Јер ни њој тада није било много јасније шта се тачно збива. Требало је о свему томе временом размишљати, што је она и чинила током Исусовог одрастања и сазревања, као и током трогодишњег периода његовог мисионарског деловања, али и током за њу најстрашнијих дана његовог мучења и смрти. Делови ове слагалице о космичкој авантури оваплоћеног Сина Божијег и њеног сина Исуса тек су се по његовом васкрсењу склопили у разазнатљиву и разумљиву слику. Тек се из краја могао схватити почетак. Без Исусовог васкрсења, његово рођење остало би несхватљиво. Као што је то важило за Марију, тако је важило за све чланове и тадашње и будуће Цркве, а тако важи и за нас данас. И не само што је оно несхватљиво, него је без васкрсења и наша вера у такво рођење и онога ко се тада родио јалова и испразна. О томе сведочи и апостол Павле: „Ако Христос није васкрсао, празна [бесадржајна] је [сва] вера ваша“ (1 Кор 15, 14). Али ако јесте васкрсао, онда можемо да схватимо и зашто се баш онако родио. И сви поменути детаљи Божића тиме добијају свој смисао. Управо зато, ако хоћемо да разумемо новозаветне реалности, Божић, тј. Исусово рођење, морамо протумачити његовим васкрсењем. Једино тако наша вера неће бити испразна и неће завршити у сујеверју. Амин!
Изабрани боготражитељи из неизабраног народа (Мт 2, 1–12)
А када се Исус роди у јудејском Витлејему у дане цара Ирода, гле дођоше мудраци од Истока у Јерусалим и рекоше: Где је јудејски цар који се роди? Јер видесмо његову звезду на Истоку и дођосмо да му се поклонимо. Када то чу цар Ирод, уплаши се, а са њим и сав Јерусалим. И сабравши све првосвештенике и народне тумаче закона, питаше их где ће се Христос [= Месија] родити. А они рекоше: у јудејском Витлејему, јер је тако написао пророк: И ти Витлејеме, земљо Јудина, ни по чему ниси најмањи међу Јудиним кнежевима, јер ће из тебе изаћи Вођа који ће напасати мој народ Израел. Онда Ирод, тајно дозвавши мудраце, сазнаде од њих када се појавила звезда. И пославши их у Витлејем рече: Идите и добро се распитајте за дете, па када га нађете јавите ми, да и ја дођем да му се поклоним. А они саслушавши краља пођоше, и гле, звезда коју су видели на Истоку [ или: како излази] иђаше пред њима док не дође и стаде одозго где беше дете. А кад видеше звезду, обрадоваше се веома великом радошћу. И ушавши у кућу видеше дете са Маријом његовом мајком, и падоше и поклонише му се, па отворивши своје ризнице принесоше му дарове: злато, тамјан и смирну. И примивши у сну заповест да се не враћају Ироду, одоше у своју земљу другим путем.
Исус се родио у време краља Ирода. Иако пореклом Идумејац (од идумејског оца и арапске мајке), Ирод je желеoда што више оправда назив „краља Јевреја“ те је оснивао нове градове и поново изградио још већи храм од некадашњег Соломоновог. Од показивања своје побожности правио је спектакл, не би ли се показао већим Јеврејином од Јевреја. Али чини се да све то није у потпуности уродило плодом, јер је у очима јеврејске елите он заувек остао паганин и сурогат јудејског владара. Био је свестан да га подносе само зато што им је обезбедио удобан живот. Но, колико год Ирода историчари називали Великим, што би се евентуално могло оправдати његовим градитељским подухватима, он је изгледа био озбиљно душевно поремећен. Тако је због сумње да му је престо у опасности организовао убиство једне своје жене (а женио се десет пута) и тројице својих синова, што је цара Августа навело да примети да је сигурније бити Иродова свиња (ὗς) него Иродов син (υἱός). Наредио је погубљење ко зна коликог броја људи. Само једном приликом је заповедио да се разапну стотине наводних завереника и оставио њихова тела да недељама поред пута труну на крстовима. Исус, дакле, долази на свет у време овог крвожедног владара.
Истовремено на Истоку, у тадашњој Персији, коју су подједнако презирали и Јевреји и Римљани, мада су и Персијанци презирали њих, постојали су тзв. маги (у старини је то био назив персијске свештеничке касте), које сада срећемо у библијској причи о Божићу, и које називамо још и мудрацима, а у ствари су то били звездознанци или нешто између астронома и астролога. У Старом Завету их срећемо као саветнике вавилонског краља (Дан 2, 48), а и иначе су били поштовани као они који су пратили покрете небеских тела и преко њих тумачили знаке земаљских догађаја. Као такви стекли су огроман утицај на двору а понекад би чак били и нека врста владара из сенке.
С друге стране, Ирода је, као несигурног Идумејца окруженог Јудејцима, параноја терала да у Светим списима (тј. у Старом Завету) тражи и најмање знаке претње својој моћи. Тако је вероватно наишао и на једно од најранијих пророчанстава о доласку Месије или Христа, оно пророка Валама: „Видим га, али не сада; гледам га, али не изблиза; звезда ће изаћи од Јакова; жезло се подиже од Израела“ (Бр 24, 16–17). Могуће је да су, због своје комуникације са Јеврејима у Персији, и Маги знали за ово пророчанство и чак га боље разумели од јудејских верских вођа, јер су тврдили да су на Истоку видели звезду јудејског краља који се управо родио. И желећи да му се поклоне дошли су у Јерусалим да се распитају где је он. Ови источњачки мудраци показују да је пут до Спаситеља понекад веома дуг. Али је најважније не одустати (као што они нису).
А кад је Ирод чуо да се ови источњачки мудраци распитују за будућег краља Јудејаца, уплаши се за свој престо те скупи првосвештенике и тумаче светих писама (тј. чланове Синедриона, дакле оне који ће Исусу бити противници целог његовог живота) да му кажу где ће се то „јудејски краљ“ родити. (Касније ће Пилат питати Исуса „Јеси ли ти јудејски краљ?“, а и војници ће му се ругати говорећи „Здраво краљу јудејски!“, а ту титулу ће му и Пилат написати као преступ и закачити на крст.) А са Иродом се, вели Матеј, уплашио и „сав Јерусалим“. Што може да значи да се за свој привилегован положај уплашила она малобројна елита (укључујући и првосвештенике) која је своју моћ дуговала Ироду, али се можда уплашио и цео народ стрепећи од тога какве би злочине Ирод могао учинити узнемирен овим новим поводом. На Иродово питање о месту рођења Месије јудејске старешине му одговорише да је пророк Михеј рекао да ће се рођење збити у јудејском Витлејему (чије је старо име било Ефрата и који не треба помешати са Витлејемом галилејским) а који се налазио осам километара јужно од Јерусалима, где се родио и највећи јудејски краљ Давид. Његово порекло је било такође скромно, радио је као пастир. Скромно порекло али славан крај. Управо као код Исуса. Сада ће тај скромни али славни град дати Израелу његовог Месију. Добивши тако објашњење, Ирод управи Маге у Витлејем јудејски и рече им да кад пронађу то дете јаве и њему где је да би му се и он поклонио. Наравно, прави разлог је био да то дете убије пошто је погрешно мислио да ће му оно угрозити престо.
А мудраци отишавши поново угледаше ону исту звезду коју су видели на Истоку (или у друкчијем преводу: коју су видели у њеном излажењу; коју су видели како излази) и видевши је „веома се обрадоваше“. Та је звезда сада ишла пред њима показујући им пут све док није дошла и стала изнад места где беше то дуго најављивано дете. И очигледно није то била нека обична звезда, јер се није понашала попут других. Већина звезда се (привидно) креће са Истока ка Западу, као и Сунце, али је ова звезда ишла са Севера на Југ, тј. из Персије у Палестину. Притом је сијала у сред дана што обичне звезде (као и месец) не могу. Такође, изгледа да је повремено нестајала па се опет појављивала. А кад се примакла свом циљу спустила се са небеских висина и лебдела над местом где беше дете. Очигледно је стотинама километара наводила ове мудраце ка њиховом циљу. Зато је св. Јован Златоусти закључио да то „уопште и није била права звезда, него некаква невидљива сила преображена у тај (об)лик“. Заправо он тврди да је витлејемска звезда у ствари био анђео. Дакле, мудраци су на Истоку видели светлост божићног анђела који их је привео оваплоћеном Богу, а то и јесте оно због чега анђели постоје – да буду Божији гласници и да људима јављају оно што им Бог поручује, што је увек нешто од изузетне важности. Као што је нпр. рибара Симона (потоњег Петра) Бог задивио и привукао огромним уловом рибе из мора у којем је тада није било, тако је и сада звездознанце задивио новом звездом коју су они одушевљено следили. Бог, дакле, сваком човеку прилази на начин који је њему примерен (рибарима уз помоћ рибе, звездознанцима уз помоћ звезде).
У јеванђељу не пише колико је ових мудраца било. Али древно предање говори о тројици (што се можда могло закључити по броју дарова). У неким предањима (чији је најстарији запис у Равени у цркви из шестог века) помињу се чак и њихова имена: Гаспар, Балтазар и Мелкиор. Чињеница да се о томе не говори у Светом Писму не значи да то није истинито. У сваком случају, верске старешине и тумачи Писма, дакле сви „инсајдери“ Иродовог краљевства, пропустили су Божић, али су зато пагански „аутсајдери“ дошли из далеке Персије да би небоземном цару одали почаст (јер „поклонити се“ означавало је управо одати почаст). Дошли су из далека као незнабошци, на срамоту и на осуду правоверним Јудејцима. Презрени странци, пагански и, према јеврејским стандардима, нечисти Маги, пристигли су из далека да би се придружили слављу скромних пастира, кад већ ту нису били минуциозни познаваоци Светог Писма, одржаваоци прехрамбене чистоте и сваковрсних верских обичаја од којих су учинили дрвеће од којег се није могла сагледати шума. Они су нпр. водили рачуна о томе да ли треба прво везати леву или десну пертлу, или да ли се сме појести ово или оно, али никако заједно са оним или овим, a притом им је промакло рођење Спаситеља целога света, укључујући и њих несрећнике.
Ушавши у просторију где је била Марија са новорођенчетом, Маги му се поклонише и дароваше га златом, тамјаном и смирном. У најмању руку неочекивани дарови за једну бебу. Постојала су разна тумачења шта све ови дарови значе, али нам је објашњење великог Оригена Исповедника сасвим довољно. Он каже да је „злато за цара, смирна за смртника, а тамјан за Бога“. Јер, то дете, оваплоћени Син Божији, било је истовремено и цар и човек и Бог. Иначе, сва ова три скупоцена елемента била су уобичајена средства слављења Бога и у јерусалимском храму. Од злата су биле израђене све посуде које су коришћене у богослужењу. Тамјан се уздизао ка небу заједно са молитвама свештеника. А смирна (поред тога што је у Старом Завету била симбол радости и свечаности јер се употребљавала за лекове и парфеме) користила се у уљима за помазивање преминулих и за балсамовање (како би се успорило распадање и прикрио задах смрти). Све ове за богослужење неопходне елементе донели су као дарове мудраци са Истока. Али поврх њих донели су и нешто још драгоценије – донели су пре свега саме себе као представнике свих нејевреја чиме су предозначили спасење целога света и објавили, и то не само по својој памети него руковођени анђелом као Божијим гласником, да овај Спаситељ неће спасити само Јевреје него и целокупно човечанство.
На крају Маги, примивши у сну поруку да се не враћају Ироду (што значи да им је то јавио анђео – Божији гласник) одоше својој кући другим путем и тако малом Исусу спасише живот, јер би иначе онај крволок Ирод од њих сазнао где се налази новорођени Спаситељ и одмах наредио да га убију уверен да би тиме сачувао свој трон. Оно што није знао је то да трон овог новорођенчета није од овога света, као што ни спасење које он собом доноси није од људи него од греха. Исусово спасење од греха је чисти чин милосрдне љубави, јер је грех у суштини преступ против Бога. Бог нам опрашта оно што смо урадили против њега радећи нешто против неког од наших ближњих. Јер, кад њима учинисмо добро – у ствари Богу учинисмо добро. A кад њима учинисмо зло – у ствари Богу учинисмо зло. Управо од тог зла учињеног другим људима, и самим тим Богу, Исус нас ослобађа. И спасава нас тиме што нас чини Божијом децом. А деца личе на свог родитеља. Зато бити спасен значи бити попут Бога и волети попут Бога. Није, дакле, Исус дошао да нас избави од лоших људи (попут Ирода), него од наших сопствених грехова и промашаја, тј. свега онога што нас чини нечовечнима и да нам покаже пут ка истинској људскости деце Божије, без које нам није могуће ступити пред Бога. Амин!
Уточиште код идолопоклоника (Мт 2, 13–23)
А кад они одоше, анђео Господњи јави се Јосифу у сну и рече: Устани, узми дете и његову мајку па бежи у Египат и буди онде док ти не кажем. Јер ће Ирод тражити дете да га погуби. И он уставши ноћу узе дете и његову мајку и оде у Египат. И би тамо до Иродове смрти – да се испуни што је рекао Господ преко пророка који говори: Из Египта дозвах свога сина. Тада Ирод, видевши да су га мудраци преварили, веома се разгневи и посла те погуби сву децу по Витлејему и по свој његовој околини, од две године па наниже, по времену које је тачно дознао од мудраца. Тада се испуни оно што је говорио пророк Јеремија говорећи: Чу се глас у Рами, плач и ридање и нарицање много, Рахиља оплакује своју децу и неће [не жели] да се утеши, јер их нема. А по Иродовој смрти, гле анђео Господњи јави се у сну Јосифу у Египту. И рече: Устани, узми дете и његову мајку и иди у Израелову земљу, јер су они који су тражили душу детета помрли. А он уставши узе дете и његову мајку и дође у Израелову земљу. Али чувши да у Јудеји уместо Ирода, свога оца, краљује Архелај, побоја се ићи онамо, него примивши заповест у сну оде у крајеве галилејске. И дошавши настани се у граду званом Назарет, да се испуни оно што су рекли пророци да ће се назвати Назарећанином.
Јеванђелист Матеј, који је Јеврејин и пише за јеврејске читаоце, заинтересован је пре свега да направи мост између Старог и Новог Завета. Зато се он труди да покаже да се у Исусу испуњавају старозаветна пророчанства (он их у свом јеванђељу набраја шеснаест, дупло више него што их има у сва три остала заједно). Својим честим указивањем на пророке он нам јасно показује да се Исус можда појавио неочекивано али не и ненајављено. Све време је Бог припремао стазу за појаву Месије. Све време је Бог говорио свом народу да очекује Месијин долазак. Изненађење није у томе што је Месија сада дошао у лику Исуса, него у томе што је дошао на тако скроман начин.
Постоје значајне разлике између Божијег поступања у Старом и Новом Завету. Када фараон одбије да пусти Израелце да оду из Египта, Бог убија египатске прворођенце, а онда и египатске војнике у Црвеном мору. Бог ту влада силом. Код Матеја Бог не убија ни Ирода ни његове војнике. Напротив, Ирод убија јудејску малу децу, а неки други људи ће три деценије касније убити и самог Исуса. У Старом Завету Бог влада својом моћи и силом, а у Новом, парадоксално, својом немоћи и рањивошћу.
Кад се маги нису вратили Ироду да му кажу где се налази новорођени краљ, према његовој извитопереној памети – претендент на његов престо, овај је полудео од беса и послао војску да побије све дечаке по Витлејему и околини млађе од две године (у нади да ће међу њима бити и Исус; да ли је то значило да је Исус у доба доласка мага са истока могао имати чак две године?). Да ће се будући Месија родити у Витлејему (чије име значи „Кућа хлеба“) рекли су му јудејски првосвештеници. То пророчанство су нашли код пророка Михеја. И вероватно није случајно да је „Хлеб живота“ који долази са небеса требало да се роди баш у „Кући хлеба“ (= у Витлејему). Али где ће се то тачно збити, то нико није знао. Открили су то пагански Маги, вођени самим Богом, тј. његовим гласником-анђелом у виду јаке светлости коју су ови држали за неку необичну звезду. Али ни јудејски архијереји, ни сам краљ Ирод нису знали тачно место рођења, и зато он шаље своје убице у цео крај око Витлејема.
О том покољу витлејемске деце говори само Библија. О њему нема сведочанства код других аутора тог доба. Због тога су многи закључили да тако нечега није ни било. Међутим, може бити да постоје други разлози због којих нико други о томе не сведочи. Највероватније је да је то због тога што је Ирод био толико суров и што је наредио толико убистава и смакнућа да се ово витлејемско није сматрало довољно значајним помена. Јер Витлејем је у то доба био омања варош са можда триста до највише хиљаду становника и могуће је да је у њему том приликом страдало десетак до највише двадесетак беба и то из породица које нису биле високо на друштвеној лествици (мада се у Цркви често претеривало са тим бројем). Уосталом, шта је десеторо деце човеку који је побио троје сопствене? Да не помињемо стотине и стотине других људи. Међу Иродовим чисткама ова се онда морала сматрати такорећи занемарљивом, и зато није привукла пажњу историчара. За њих она није била битна. Али за хришћанску причу о Исусу и Божићу јесте. И то је прави разлог због чега је налазимо само у јеванђељу. Матеј, цитирајући пророка Јеремију (31, 15), као аналогију овом покољу описује тугу Рахиље, Јаковљеве жене, за својом децом које више нема. Њена туга је толика да она одбија да буде утешена. То је једна од најпотреснијих сцена целокупне Библије.
У контексту овог покоља невине деце, Матеј представља Исусово спасавање врло драматично. Оно захтева интервенцију анђела (тј. самога Бога, јер анђели су ту да преносе Божије заповести) као и тренутно деловање. Опет анђео Господњи говори Јосифу, и опет у сну: „Устани [сместа], узми дете и његову мајку и бежи у Египат“. И Јосиф одмах тако и чини. До Египта су морали прећи око 250 километара. Дакле путовали су данима. Није Јосиф имао времена да се враћа у Назарет по новац и свој алат, него су морати бежати што пре. Ко зна, можда су морали продавати скупоцене дарове добијене од персијских мудраца да би преживели. Барем док Јосиф није почео да ради као столар. Не тако давно био је поштован грађанин средње класе, кога је убрзо очекивала женидба. Само неколико недеља касније постаће бегунац од крволочног краља и његових сурових војника. У међувремену се оженио, добио дете, доживео посету персијских Мага са њиховим чудним даровима, а и још чуднију посету анђела. Мора да су му те недеље протекле као у неком магновењу. О Јосифу иначе не знамо много, али чини се да је од његове спремности да сместа послуша Божију заповест зависио цео Божији план. Иако није знао чему који корак води, он га је с пуним поверењем спремно чинио само ако је Бог (преко свог анђела) био онај који му је говорио да га учини.
Иначе, Египат је током историје био место где су се Јевреји често склањали од опасности. За време глади патријарх Аврам тамо одводи своју породицу да преживи (Пост 12, 10). У време Јакова када је завладала глад, у Египат се ишло по жито. Када је Соломон хтео да убије Јеровоама, овај је побегао у Египат, а исто тако и пророк Урија, као и многи други. У Египту су колоније Јевреја доживљавале и просперитет. Јевреја је, према Филону, у Египту било око милион, тако да наши бегунци нису морали живети у језичкој и културној изолацији, него са својим саплеменицима. Повремено је Египат Јудејцима био гостољубив, па су се неки Египћани чак и дивили јудејском начину живота. Тако нпр. први превод Јеврејских светих списа (= Старог Завета) на грчки наручио је египатски владар Птоломеј Други. Зато је Бог хтео да свог Сина склони у сигурност Египта, као што је некада давно учинио са својим народом. Но, постојала је и друга, мрачнија, страна медаље. За време присилног рада у Египту многи су Израелци пали у идолопоклонство и почели поштовати египатске богове. И када су се ослободили египатске власти, идолопоклонство им се често враћало, тако да се сâмо име Египта почело међу Јудејцима користити као синоним за идолопоклонство, угњетавање и грех.
Из Египта је Израелце од ропства избавио Мојсије. Сада Матеј представља Исуса као новог и већег Мојсија који свој народ избавља такође од ропства, али овог пута од ропства греху. Тиме Мојсије постаје праслика Исуса. И он је као и Исус у раном детињству био у животној опасности. И он је као и Исус спасен интервенцијом једног члана породице. И он је као и Исус уточиште нашао у Египту. И он је као и Исус, после периода скривања, позван натраг у своју земљу. И он је као и Исус провео постећи у пустињи четрдесет дана и ноћи. И њега је као и Исуса Бог одредио да буде законодавац. Набројане сличности су сасвим довољне да Мојсије буде старозаветна праслика новорођеног Месије.
Кад је Ирод најзад умро (Исус је тада имао 2-3 године), анђео се и по трећи пут јавио Јосифу у сну и поручио му да се сада може, са дететом и његовом мајком, вратити у земљу Израела, јер су „они који су тражили дететову душу [= живот] помрли“. Множина „они“ упућује на то да није био у питању само Ирод, него више њих. Можда главни свештеници и тумачи Писма. И опет Јосиф без роптања и икаквог питања, узима своју породицу и са њима се враћа где им је анђео рекао.
Кад је Ирод умро његово краљевство су поделили његова три сина. Ирод Архелај је постао етнарх (то је титула нижа од краљевске) и владао је тако сурово и произвео толико проблема да су га Римљани после десетак година свргли са власти и протерали у област која данас припада Француској), а од тада је Јудејом владао римски прокуратор (осим касније за време Ирода Агрипе). Јосиф је био чуо за Архелајеву суровост и није хтео да своју породицу изложи могућој опасности па није ни отишао у Јудеју, него се уместо тога запутио у Галилеју којом је владао Архелајев брат Ирод Антипа, такође неморалан и насилан, али ипак не колико и Архелај. То је онај Ирод чију ће везу са Иродијадом, женом његовог полубрата Филипа, јавно осуђивати Јован Крститељ и код кога ће на саслушање Пилат послати Исуса. Тако се Јосифова породица, изабравши мање зло, скрасила у Назарету (практично вративши се тамо, јер се арханђел Гаврило Марији јавио управо у Назарету: Лк 1, 16). То њихово настањење у Назарету Матеј тумачи још једним испуњењем пророчанства: „да ће се назвати Назарећанином“. Међутим, проблем са овим наводним пророчанством је тај што се у Старом Завету нигде не помиње никакав Назарећанин. Чије је то онда пророчанство?
Можда би се решење зато могло тражити на другој страни. „Назарећанин“ би могла бити игра речи, јер звучи попут две старозаветне речи: „Назарит“ и „несер“. „Назарит“ је особа издвојена као света, која се заветовала да неће сећи своју косу и браду, да се неће дотицати мртвог тела и да неће пити вино и уопше алкохол, као нпр. Самсон (Бројеви 6; Судије 13, 3–7). Исус јесте издвојен као свет, али он ће додиривати мртва тела (Мт 9, 18–25) и пити вина (Мт 26, 26–29; Лк 7, 34), тако да он не би могао бити верни Назарит. А реч „несер“ се јавља у месијанском тексту код Исаије: „Изаћи ће младица из Јесејева пања и изникнуће Изданак [несер] из његовог корена“ (11, 1). Јасно је да Исус више одговара овом другом примеру – он сасвим лепо може бити ова младица или изданак који је изникао из тих корена.
С друге стране, многи истраживачи су приметили да је Матеј рекао: „да се испуни што је рекао Господ преко пророка“ (у једнини, ст. 15), и: „да се испуни оно што је говорио пророк Јеремија“ (такође у једнини, ст. 17), али и: „да се испуни оно што су рекли пророци“ (множина, ст. 23). Тако да када Матеј помиње Назарећанина он не говори о конкретном пророштву једног пророка, него пре о општијем низу пророштава која говоре о скромним околностима које ће искусити Месија када једном дође у овај свет. Тако нпр. пророк Исаија говори о „ономе кога презиру, кога народ одбацује, слуги господарâ“ (49, 7) и о оном ко „леђа своја подметаше онима који га удараху, и образе своје онима који му [браду] чупаху и лица свога не заклањаше од ругања [увреда] и од пљувања“ (50, 6). Исаија такође говори о ономе ко „беше презрен и одбачен од људи, човеку боли, вичном патњама“ (53, 3), а пророк Данило говори о „Помазанику [Христу] који ће бити погубљен и[ако] неће имати ничега [= суда = греха].“ Псалмист нам, опет, казује о ономе ко је „подсмех [ругло] људима и [за] презир народу“ (22, 6) и ко је искусио „поругу, стид и срамоту“ (69, 19). Сви ови старозаветни описи заиста одговарају Исусу.
А што се тиче места у коме ће одрастати – Назарет је био веома мали градић, вероватно са неколико стотина становника, што Јевреја што пагана, довољно безначајан да га Јосиф Флавије чак ни не помиње набрајајући тамошње градове. Скроман статус Назарета можемо назрети из Натанаиловог питања Филипу који му одушевљено приповеда да су пронашли онога о коме су говорили Мојсије и пророци, на шта га Натанаило пита: „Може ли ишта добро доћи из Назарета?“ (Јн 1, 46) Толико је то место било мало и безначајно.
Наравно, Исус се родио у Витлејему (= Кући хлеба), који је био сматран Давидовим градом (Лк 2, 4; 11), веома повољним местом за рођење. Међутим, одрастао је у Назарету и зато је касније био познат као Исус из Назарета, а не као Исус из Витлејема. Матеј је у безначајности Назарета видео испуњење старозаветних наговештаја о униженом и одбаченом Месији. Отуда завршне речи данашње перикопе: „да ће се назвати Назарећанином“ могу у ствари значити да ће угледници овога света „њега сматрати безначајним“, тј. да ће многи држати да је он у ствари „нико и ништа“. И заиста је колико неочекивано толико и величанствено Божије дело то што дела кроз оне који свету изгледају безначајнима не би ли онима који свету изгледају значајнима показао колико су у ствари безначајни (како то објашњава апостол Павле у 1Кор 1). Јер Божији путеви нису и наши путеви. Божански критеријуми нису и наши критеријуми. Зато, цитирајући Псалам (22, 23), Исус подсећа архијереје и тумаче Писма да је давно речено да „Камен који одбацише зидари постаде крајеугаони [= главни] камен“ грађевине (Мт, 21, 42). И заиста, он кога одбацише и тумачи Писма и поготово охоли, уображени и арогантни архијереји, постаде главни крајеугаони камен, а то је онај који обједињује грађевину повезујући је у једну чврсту целину, грађевину која је у овом случају Црква састављена од Јудејаца и незнабожаца када и једни и други Духом Светим схвате да је Исус у ствари Христос [Месија] и када пођу за њим. И охоли архијереји су прихватали да Месија треба да дође, али нису прихватали да он буде безначајни дрводеља из безначајног Назарета.
Не представља ли све ово довољан подстрек да се запитамо нисмо ли и ми у Цркви данас, као некада јудејски архијереји, оптерећени својим друштвеним и верским предрасудама о томе ко је значајан а ко безначајан. Зар не би било много боље да коначно схватимо да те наше предрасуде Бога нити обавезују нити га ограничавају? Он дела слободан од таквих предубеђења, неоптерећен богатством и друштвеним титулама, загледан у дубине људских срца и у унутрашње просторе њихове душе. Њега искључиво то интересује. А требало би и нас. Амин!
