На Велики петак, у Саборном храму у Требињу, Владика Димитрије предстојао је на Вечерењем богослужењу на којем се – изношењем Плаштанице – прославља Христово страдање и погребење. Преосвећеном Владици саслуживало је братство Саборног храма.

Бесједећи по Отпусту, Владика Димитрије појаснио је да Бог своју славу показује разодјенувши се од славе и обукавши се у људско смртно тијело, откривајући тако ко је Бог у којег хришћани вјерују. Христос је дошао у свијет да би човјека пробудио из сна и да би људи видјели нову тајну – живи Бог и извор живота уселио се у мали и ограничени гроб. Када је нешто тако неисказиво – када је право поклоњење једино да заћути свако тијело човјечије – тада се из човјека изливају бујице ријечи. Будући неухватљиво и неизрециво за људски ум, ово се прима вјером у живога и откривенога Бога. Та вјера живи ријечју Божијом, свим словесима и заповијестима које је Он оставио да се испуњавају. Сјећајући се ријечи отаца, Владика је појаснио да је једна капљица крви Спаситељеве довољна да читав свијет пресазда. То, што је Спаситељ урадио, више је од онога што је учинио када је стварао човјека – тада му је дао биће, а овим сада – што је започео својом смрћу, а наставио својим Васкрсењем – дао му је вјечно биће, вјечни живот.

У наставку вечери, на јутрењу Велике суботе, Владика Димитрије служио је Плач Мајке Божије и Опијело Христово – статије са опходом око храма. Обраћајући се сабраним вјерницима, Владика је пожелио да миомириси из Христовог гроба замиришу у њиховим животима, срцима и у односима са ближњима. Говорећи о животворном гробу, Владика је нагласио да је човјек позван да прослави Бога и призна своју палост, како би га Бог приближио себи извукавши га из ада одступања од Бога. Човјеку је потребан Бог и ближњи – потребан му је однос. Таквим га је створио Бог, који је тајанствена заједница Оца, Сина и Светога Духа. Када се каже да је Бог љубав, мисли се да је Бог вјечити однос и заједница љубави која се прелива до човјека. Човјекова потреба за другим је радост, јер се ту показује да човјек, будући икона Христова, узраста ка подобију Божијем, ка слици и прилици Божијој – постаје жива, ходећа икона. Људи су Христов миомир Богу. Иако су од једне исте Свјетлости, према ријечима апостола Павла – Једни пожању живот, а други смрт, јер њихова дјела бијаху зла. Владика је нагласио да дјела, срца и душе сабраних у ноћи Великог петка не могу никако бити зла јер су се сусрели са живим Богом који је у људском тијелу примио смрт и уништио је.