Царство Небеско није нешто далеко, већ је већ присутно међу нама – у Христу и у нашем односу према Њему

У Недјељу четврту Великог и Часног Поста – Средопосну, када савршавамо спомен на Преподобног и богоносног оца нашег Јована Лествичника, у Саборном храму Преображења Господњег у Требињу одслужена је Света Литургија, којом је предстојао јереј Душко Орашанин. Оцу Душку саслуживало је братство овога Светога храма, као и уз присуство вјерног народа.

Триодска химнографија Преподобног Јована Лествичника велича као премудрог учитеља подвижништва, као примјер испосника и анђела у тијелу. Величамо га као онога који је процвјетао као крин, а својим смирењем себе испунио благодаћу Духа Светога.

По прочитаним зачалима из Светог Јеванђеља свима сабранима надахнутим празничним словом обратио се началствујући јереј Душко, који је у уводном обраћању нагласио да се живот у Христу не доказује великим ријечима или изузетним подвизима, него тихим, свакодневним добром, смирењем и љубављу, кроз које се већ сада приближавамо Царству Небеском:

„Чули смо овдје најаву да ће Христос бити предан и да ће трећи дан васкрснути, и доживјели смо ту најаву искуствено, крстивши се и ушавши у Цркву, и поставши дијелови Тијела Христовог. И као дијелови Тијела Христовог позвани смо да будемо неизмјењиви, као што је апостол Павле поменуо да је неизмјењиво обећање које је Господ упутио овоме свијету. Јован Лествичник позива да човјек, ако се не одлучује на пустињу и подвиг, буде у суштини добар сапутник људима око себе: да не мрзи, да не оговара, да не украде туђе, да не пожели туђе, да чини добро другоме и да буде милостив, да би се тако приближио Царству Небескоме; и да ћемо већ тиме постати блиски Царству Небескоме, и то јесте смисао обећања које нам је Бог дао. То Царство Небеско налази се и пред овим људима из ове приче, јер Христос је међу њима, и то Преображени Христос који блиста као на овој фресци у куполи храма. Али то блистање, та сила Божија, ни на Мојсију ни на Христу, није сила која намеће вјеру и љубав према Богу човјеку, већ је израз слободе коју човјек може да примијети, а и не мора. И то се и дешава: ова маса из које овај човјек иступа није у ништа бољем стању него он; и они су од праха земаљског, као и ми, као и он, као и његово дијете. И тај прах земаљски нас чини рањивим ако нема благодати Божије. И Петар, који је свједочио прије овога догађаја Преображењу Христовом, једнако је подложан слабости, и зато и пожели да господари над оним што је видио, па тражи од Христа да се задрже тамо гдје јесу.”

У свом даљем обраћању о. Душко је казао да и када сумњамо, најважније је да се обратимо Христу ријечима: „Помози моме невјерју“ — јер управо кроз то смирење и отварање срца Бог дјелује, чини чуда у нама и води нас ка Васкрсењу:

„Овај човјек, иако има потребу да приђе Христу, у својој сумњи жели да ограничи Бога, и то све јесте и корист и опасност наше слободе: наша жеља да ми чврсто нешто држимо у рукама и господаримо тиме, без обзира да ли је то наш живот или живот људи око нас, или домострој спасења. А на почетку овог поста били смо позвани да пазимо гдје смјештамо срце своје, да бисмо на крају могли тамо да се нађемо са Христом. И овдје опет оснажујемо то осјећање, будимо вјеру да је Господ тај који све држи у постојању, и надамо се да ћемо ми доћи у близину са Њим. Наша измјењивост, наше промјене у дневним кретањима, и у годишњим токовима, и у времену овога поста, чине нас рањивим у тој нади за сусрет са Господом; а начин да останемо сабрани јесте да изградимо у себи ово што говори Јован Лествичник: да суштински будемо добри, да то буде наша природа, да смо благи, добри и корисни људима око себе. И онда, као и овај човјек, моћи ћемо у тренутку када сумњамо, када нисмо сигурни шта се дешава, да завапимо: „Помози моме невјерју“, и самим тиме да позовемо Господа, да отворимо своју слободу ка Господу; и онда Бог може да чини чуда, и та чуда воде ка Васкрсењу Христовом”, закључио је на крају о. Душко.

Милош Бјелица

Фотографије: Владан Ђукић