Ви сте со земљи. Ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе. Ви сте светлост свету. Не може се град сакрити кад стоји на гори. Нити се светиљка пали и ставља испод посуде, него [се ставља] на свећњак, те светли свима који су у кући. Тако да се светли ваша светлост пред људима, да виде ваша добра дела и да прославе вашега Оца који је на небесима. Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке. Нисам дошао да [их] укинем, него да [их] испуним. Јер, заиста вам кажем: Док не прође небо и земља, неће нестати ни најмањега словца или једне црте из Закона док се све не збуде. Ако, дакле, неко укине једну од ових најмањих заповести и тако научи људе, назваће се најмањим у Царству небескоме. А ко изврши [ове заповести] и [друге њима] научи, тај ће се назвати великим у Царству небескоме.

Врло је вероватно да су речи које Исус изговара у овој перикопи други део тзв. Беседе на гори, јер се настављају континуирано на њу без икакве паузе. Штавише, оне подразумевају оно што је речено у тзв. Блаженствима: ако поседују атрибуте поменуте у Блаженствима (кротост, чистоту срца, милосрђе итд., следбеници Исусови би заиста могли бити „со земљи“ и „светлост свету“. Зар и римска пословица не каже: Nil sole et sale utilus(Ништа није тако корисно као сунце=светлост и со)?

„Ви сте со земљи“, каже Исус. Ви, моји ученици и следбеници. Не писмознанци и фарисеји. Приметимо да Исус не каже: Ви ћете бити со свету, или: Ви имате потенцијала да постанете со свету. Он каже: Ви већ сада јесте со свету, што значи да је, Божијом благодаћу, чудо нашег преображаја већ започело. А како изгледају они који су со свету? Управо онако како их Исус описује у тзв. Блаженствима чије набрајање непосредно претходи овој перикопи. Дакле, он прво набраја кротке, милостиве, чисте срцем, миротворце итд. а онда их назива изразима „со земље“ и „светлост свету“. Послање таквих (и само таквих) ученика састојало се у томе да саопштавају божанску истину како би се њоме супротставили духовној искварености и немоћи палог света, тј. како би га осолили.

Со је у антици била врло вредна. Понекад су римски војници били плаћани сољу (отуда изрека за доброг војника да је „вредан своје соли“). Дакле, со је вредност. Но, со нема никаквог ефекта ако само стоји у сланику. Али ако је помешана са храном она ту храну преображава. Чини је укусном, привлачном и употребљивом. Тако и хришћани, уколико седе сами у својим домовима неће имати никаквог утицаја на оне напољу, оне којима је потребан Исусов благи лик. Али, ако са њима ступе у однос, тада имају прилику да им пренесу укус живота у Христу. Со чини храну укусном (Јов 6, 6 или св. Кирило Александријски: „Без соли су и хлеб и риба нејестиви“), али је и одржава (Барух 6, 27).

Одржавање хране, у доба без фрижидера, била је вероватно примарна функција соли. Зато је со преносно означавала и трајност неке погодбе или уговора кроз израз „осољен савез“ (Бр 18, 19 и 2 Дн 13, 5). Истински хришћани, такође, чине свет привлачним, али га и одржавају онаквим каквим би га његов Творац хтео. Ми као хришћани имамо не само богомдану могућност, него и обавезу да своју животну средину преображавамо онако као што со преображава јело. И уопште не мари ако нас је мало. Јер је и само мало соли довољно да направи велику разлику у јелу. Исто тако и само мало хришћана, само ако су заиста хришћани, довољно је да направи велику разлику у свету. Уосталом, хришћани нису позвани да буду већина, него да испуне своју функцију соли. Да би онда могли друге позвати да „окусе и виде како је Господ добар“ (Пс 24, 8).

Али, ако со обљутави, чиме ће опет постати слана, реторички пита Исус. Овде Матеј, очигледно намерно, користи реч која истовремено значи и ‘обљутавити’ и ‘заглупавити’. И грчка реч (μωρανθῇ од μωραίνω) и арамејска реч (tapel) имају оба ова значења. Рабини су обично користили реч со да би, у преносном смислу, означили мудрост, па тако чини и Исус. Чиме ће се, дакле, хришћани осолити, тј. просвет(л)ити ако и сами заглупаве? Чиме ће постати со ако изгубе небеску сланоћу? Јер ако со изгуби укус, постаје безвредна. (Строго говорећи, чиста со не може изгубити своју сланоћу, јер је натријум хлорид од кога се она углавном састоји веома постојан, али нечиста, попут оне која је у то доба у тим крајевима била често у употреби, а то је она са обала Мртвог мора, која поред натријум хлорида има и доста других састојака, може мало по мало постати неслана, јер се разграђује.)

Со без сланоће, човек без разума, хришћанин без „ума Христовог“ – нису низашта. И заиста, ако хришћани изгубе моћ да просвећују, тј. да људе изводе из таме њихових промашаја у светлост радости Божије, постају безвредни, достојни да буду одбачени и погажени, без обзира на то коју службу у цркви вршили (лаикâ, презвитерâ, епископâ, патријараха или папâ – сасвим свеједно). (Овде их Исус изгледа пореди са поквареном сољу која се у оно доба по влажном времену бацала по степеништу храма и његовим спољашњим подовима са нагибом, како би свештеници газили по њој да се не би оклизнули, али и по путевима како би их сачувала од корова и трња и где ће је, наравно, људи који тим путевима иду такође газити.)

„Ви сте светлост свету“, додаје Исус својим следбеницима. Светлост је у антици, а и касније, посвуда била симбол оштроумности и доброте. А израз „светлост свету“ су ондашњи Јевреји понекад приписивали својим најеминентнијим рабинима због њихове учености и мудрости (познати су примери Јуде, Меира, Акибе и Јоханана). Овај изузетан комплимент, који није припао чак ни св. Јовану Крститељу, „највећем од свих који су рођени од жене“ (Мт 11, 11; Лк 7, 28), Исус, парадоксално, сада даје својим ученицима. Но, он са собом повлачи исто толико изузетну одговорност. И мисију. Јер светлост служи да обасјава, да ствари чини видљивима и схватљивима. Да их јасно издваја од оног што се као нејасно и недефинисано крије у тами.

Светлост је потребна јер је свет у тами. А „свет“ овде не означава материјалну творевину (небо и земљу) коју већ милијардама година обасјава такође материјална светлост, него људски свет, тј. појединце и друштво. И то људски свет у целини. Јер, објашњава св. Јован Златоусти, не шаље Исус своје апостоле у два града или у десет или у двадесет или само једном народу (Јудејцима), као што је (пре оваплоћења) слао пророке, него их шаље свим народима, тј. целом свету. Зато они нису само светлост Јудејцима или Грцима, него васцелом свету, тј. свим народима. И зато они одговарају не само за саме себе, него и за све којима их Исус шаље широм света.

А послани су „светлост свету“ не зато што су за то посебно обдарени, него зато што их је Исус одредио да то буду. И дао им је своју светлост не да би у самоћи уживали у њој, него да би просветљивали друге. Оставио им је као задатак да у мрак света уносе светлост, а да би ту свету дужност могли испунити дао им је своју светлост(Јн 8, 12: „Ја сам светлост свету“). Јер он је тај, вели св. Бид Пречасни, који је светиљку која ће просвет(л)ити свет упалио тако што је земљани сасуд људске природе испунио огњем свог божанства који није хтео сакрити од оних који верују, нити га ставити под посуду затворену под мером Закона. Него је тај огањ ставио на чирак који обасјава цео дом, тј. поверио га је Цркви како би обасјао цео свет.

А Исус додаје: светлост сам свету „док сам у свету“, јер зна да је његово време ограничено, на шта често опомиње своје ученике. А када више не буде у свету, мрак из света ће одгонити његови следбеници његовом светлошћу коју ће им он предати. Јер они немају своју светлост којом би то могли чинити. Али зато имају Исусову којом су и сами просветљени. И то само уколико су заиста Исусови. Јер Исус је светлост principaliter (Јн 1, 4; 8, 12), а ученици свету (само) посредују његову светлост (тј. истину). Зато св. Теофилакт Охридски вели да им је Исус рекао: Ја сам тај који је у вама упалио светлост, али на вама је да се ревносно трудите да не угасите ту благодат јер ће само на тај начин светлост вашег живота просвет(л)ити и друге.

И као што није добро да се Исусови следбеници шепуре и парадирају истичући сопствену врлину, тако није добро ни да буду скривени и невидљиви. Исус им није саветовао да напусте свет и настане се у пустињи. И да подучавају некакву езотеријску веру. Него им експлицитно саветује да буду видљиви свима. Наравно, оно што је између Бога и нашег најдубљег сопства треба да задржимо за себе. Али оно што је по својој природи људима видљиво (а то су наши поступци), треба да чинимо без истицања себе, него у славу Божију.

Можда најдубљи утисак на људе оставља светост живота. Зато је управо светост та светиљка о којој Исус говори. А она се, вели Исус, ставља на узвишено место како би обасјала целу просторију (у оно доба кућа обичног човека на Истоку састојала се само од једне просторије у којој се и јело и спавало). А на узвишено место Исусови следбеници стижу својим добрим делима. Кад остали људи виде њихова добра дела, а то су она која су учињена несебично, у славу Божију, а не своју, одаће хвалу Господу у чије име и чијом инспирацијом их и чине. Запитаће се: У каквог Бога ови људи верују кад са другима поступају тако племенито? Јер, вели св. Теофилакт, није Исус рекао: Треба да показујете своју врлину, пошто то и није баш похвално за онога ко је показује. Него је рекао само: „Нека се светли“, како би и непријатељи били задивљени и славили не вас него вашег Оца небеског. Како би прославили светлост (= Бога), а не светиљку (= хришћане).

Сигурно се могу наћи и боља поређења, али нпр. светионик не труби на све стране дозивајући да буде виђен. Он само сија. Другим речима, ако упражњавамо врлину то морамо чинити не тако да пажњу привлачимо на себе, него на онога ко је инспиратор сваке врлине. Само тако ћемо „добра дела“ чинити у славу Божију, а не своју. А добра дела којима врлину упражњавамо чинимо када поступамо у складу са начелом хришћанске љубави. Јер кад се међусобно волимо, та љубав се показује у чиновима емпатије и  милосрђа, који не могу а да не сведоче о Божијој слави. Зато, опомиње св. Амброзије Милански, „нека нико не затвори [зароби] своју веру у меру [старозаветног] Закона“. Јер она је неупоредиво више од тога.

„Нисам дошао да укинем Закон и Пророке“, наставља Исус. Закон је Тора, првих пет књига Старог Завета. Пророци су све пророчке књиге Старог Завета. „Закон и Пророци“ (уобичајени израз Јудејаца за Стари Завет) узети заједно представљају целину Божије воље изражене у Писму, које ако се људи држе живеће под Божијим благословом. Није немогуће да су га они међу Јудејцима који су били више легалистички настројени, саблажњени Исусовим радикалним ставом према поштовању суботе или закона о онечишћењу и сл, оптуживали да хоће да укине Закон и Пророке. И заиста, иако често брани своје ученике зато што беру класје жита суботом (Мт 12, 1–6), или он сам лечи болеснике суботом (Мт 12, 10–13), или брани ученике када ритуално не оперу руке (Мт 15, 1–9), сада говори као да не жели да укине Писмо, него заступа придржавање сваке ситнице у њему.

Да бисмо ово боље разумели треба да знамо да се у Исусово време Јевреји нису придржавали само Торе, него и онога што ће се касније уобличити као Мишна (тумачења Торе) и као Гемара (тумачења Мишне). Мишна и Гемара чине Талмуд. Та су тумачења садржала на хиљаде правила којима су писмознанци покушавали да раздвоје прихватљиво од неприхватљивог понашања које прописује Тора. Примера ради, требало је неким правилима одредити шта је то рад. Рецимо да смо у рад убројали и ношење терета, али колико тешког? Колико терет мора бити тежак да би се његово ношење могло назвати радом –10 гр, 100 гр, 1 кг, 10 кг итд. Иако је Исус поштовао Закон, имао је мало разумевања за оваква цепидлачења писмознанаца. У томе је обично и био извор сукоба између њега и тумача Писма.

Он надаље изјављује да није дошао да укине ни Закон ни Пророке, него да их испуни. Можемо то замислити тако као да су Закон и Пророци ликовна скица коју потом, током процеса сликања, сликар не поништава, не укида, него је допуњује и усавршава све док не добије потпуно завршену слику. Дакле, Исус старозаветни Закон не жели само да оствари, него и да га доведе до савршенства. А како ће га испунити ако га се у свему не придржава? Само тако што ће се држати духа а не слова Закона. И древна тумачења Торе, касније сабрана у Талмуд, трагали су за духом Закона, али им је он, према Исусовим сведочанствима, најчешће измицао. И зато су се губили у мноштву детаља и ситница, тако да од толиког дрвећа нису могли сагледати шуму. Њима насупрот, Исус је ишао директно у срж ствари и слово је мерио духом, а не обратно. А то је могао зато што је имао Духа Светога, истог оног који је надахнуо писца Закона да га срочи.

По правилу оно написано никада у потпуности не изражава намеравано (и зато су тумачења и потребна), али је само онај чија је намера (у написаном) била у питању овлашћен да веродостојно саопшти у чему је она у ствари. Уосталом, Јевреји су очекивали да ће Месијина улога, између осталог, бити и коначно објашњење Закона (Исаија 2, 3). А прави, најдубљи, духовни смисао Закона нису могли саопштити (ма колико минуциозни) писмознанци, него једино његов аутор – Бог лично. Једном давно је кроз својег Сина (а преко Мојсија) дао Закон, а сада га кроз тог истог Сина испуњава („Довршетак Закона је Христос“, Рим 10, 4). И иако је Мојсије био највећи од пророка („у Израелу не појави више пророк раван Мојсију“, Понз 34, 10), ипак када је Мојсије Бога молио да му покаже своју славу (Изл 33, 18), Бог му одговара да то није могуће: „Моје лице не можеш видети“ (Изл 33, 20).

Међутим, у књизи Поновљеног закона налазимо на једну реткост, на Божије обећање људима различито од свих оних у другим књигама Старог Завета. Јер ту се не обећава долазак новог краља или новог Давида, него новог Мојсија. Овом новом Мојсију биће даровано оно што је првом било ускраћено – да гледа Бога лицем к лицу и да на основу тога (а не само на основу гледања Божијих леђа) може говорити људима. Тај нови Мојсије, који живи у најдубљем јединству са Богом Оцем, управо је Исус. И зато је сасвим природно да он Закон Божији разуме боље од било кога, па и од великог Мојсија. Јер ипак, Мојсије је Бога могао видети само с леђа, а Син Божији га види лицем к лицу.

Мојсијев Закон он испуњава тако што нам својим понашањем и својим речима крчи пут кроз џунглу прописа канонизованих потоњим Талмудом, па и оних Ториним, сводећи све на само један принцип – љубав. Љубав према Богу и љубав према човеку. Два лица исте медаље. Две љубави које се изговарају у истом даху. Закон своје испуњење налази у љубави. Ако не води љубави Закон је јалов. Љубав пак не заобилази закон, не негира га, него га испуњавајући превазилази. Јер она испуњава то што тражи закон, али и још много више. Или прецизније, испуњавајући то више, она (такорећи успут) испуњава и Закон.

„Заиста (или: уистину) вам кажем“, наставља даље Исус. Овде по први пут, а потом ће то чинити више пута, користи реч ‘амин’ као неку врсту заштитног знака (у Јовановом Откривењу је то чак његово лично име, Отк 3, 14). Није познато да је иједан други учитељ користио ову реч на овакав начин. Код њега она (поготово са редупликацијом ради нагласка) служи као нека врста свечане изјаве или чак заклетве, да би истакла као изузетно важно оно што ће уследити, или оно после чега она следи. Слично пророцима који су у исту сврху користили израз „Тако рече Господ“. Дакле, заиста имам да вам кажем нешто важно, а то је да ће све заповести Закона остати неокрњене „док не прође небо и земља“ и „док се све не збуде“ (види и Јак 2, 10).

И пре Исуса било је оних који су, марљиво истражујући свако словце Закона, тврдили да ће Закон остати заувек. И Исусов готово савременик, Акиба бен Јосиф, поштовао је ову традицију говорећи: „Када би се сви народи света окупили ‘да искорене једну једину реч из Закона’ то не би могли да учине, што можете научити од Соломона који је настојао да искорени једно слово из Закона, слово ‘јод’ [најмање словце у јудејском писму], али је свети благословени Бог рекао да ће Соломон проћи, а и стотину [у Талмуду већ хиљаду] таквих као што је он, док вам ‘јод’ неће проћи [престати да постоји] никада“. Дакле, Исус се наслања на већ постојећа уверења јудејских писмознанаца, али их, по обичају, ипак суверено претумачује.

Код њега синтагма „небо и земља“ означава тоталитет створеног, свеукупност творевине. А израз „док не прође“, може да означава временски период, а може да се односи и на нешто несхватљиво. У том би случају значење било: непојмљиво је да се изгуби ма и најмања заповест Божија изражена у Закону. А реч ‘све’ у изразу „док се све не збуде“ може означавати све што су богонадахнути пророци рекли да ће се у будућности збити. Али можда још пре може означавати велике чињенице Исусовог живота, смрти, васкрсења и наговештаја Царства небеског у свакодневном животу људи.

А ко сам поступа као да су макар и најмање заповести укинуте и друге томе подучава, разграђује тиме Божији труд уложен у подизање палог људског света, па ће због тога бити ‘најмањи’ у Царству небеском, док ће онај ко ове заповести извршава и друге томе подучава, тамо бити ‘велик’ (види и Лк 12, 47 и 48). Августин, Лутер, Калвин и многи други сматрају да се они први уопште неће ни наћи у Царству небеском, али Исус то не каже. Можда зато што држи да такви нису против Божијег закона као таквог, него само против неких конкретних прописа које сматрају неважнима, али чију важност за целину Закона они не увиђају. У оба случаја, међутим, јединство речи и дела се сматра круцијалним. Зато је једним од највећих грехова фарисеја Исус сматрао то што они једно подучавају народ а сасвим друго чине (Мт 23, 3). Зато су код њега заслужили назив – лицемери. А за Исуса горе квалификације нема.

Дакле, све заповести остају, али питање је шта то тачно значи и шта оне тачно значе. Управо на том месту на сцену ступа Исус. Он ће својим делом јасно показати да очување заповести не значи да свака појединост сваког старозаветног прописа вреди заувек. Тако је са његовим доласком требало да престане мноштво верских церемонија и жртвоприношења, па чак и обрезање (без обзира на то што је он сам био обрезан). Неки прописи су у одређеном историјском периоду испунили своју улогу и надаље више нису примењиви. Такав је нпр. и закон о нечистоћи (Мк 7, 19) или онај о обредима (Посланица Римљанима). (Не би било наодмет да и хришћани поразмисле о ‘вечној’ вредности баш свих црквених канона.) Према томе, неки закони су од сада па надаље непримењиви, а неки ће бити изнова протумачени („Чули сте да је речено… А ја вам кажем…“).

Исус нам у ствари каже: „Ни најмањега словца или једне цртице из Закона неће нестати“ док свака од њих не изврши своје дело (малтене – своју мисију). До тада неће, али тада сасвим лепо може, и чак треба, да прође. Ово је добро схватио апостол Павле кад је рекао да је Нови Завет учинио застарелим (превазиђеним, не погрешним) Стари, „а оно што застарева и стари близу је ишчезнућа“ (Јев 8, 13). Но, у Божијој икономији сви они остају као делови једне динамичне и такорећи живе структуре која се одмотава у историји. И која не би била у потпуности схватљива када би јој недостајали неки делови. Јер цела истина није само завршетак, није само тачка на и (иако је то њено испуњење). Истинa у себи садржи и почетак и средину и крај, тј. цео икономијско-историјски развој. Али ниједан елемент тог развоја не садржи целу истину, него само њен мање или више важан аспект. Зато је пуна истина само у целини.

И на крају не би требало а да се не запитамо – да ли смо ми заиста „со земљи“ и „светлост свету“? Рекао бих: Ако мислимо да јесмо, нисмо; а ако мислимо да нисмо, могли бисмо бити. Испуњавање стародревних заповести могло би послужити као почетак. Али кад једном оно старо ипак прође, шта ће остати? На то је одговорио велики Павле – остаће вера, нада и љубав, од којих је љубав највећа (1Кор 13, 13). Јер, не треба се уморити понављајући да – ако неко нема љубави, онда он узалуд верује и узалуд се нада. А то је зато што је љубав круна или довршење кардиналних врлина: истинољубивости, самилости, доброте, милосрђа… Све их садржи и све их (надумно) надилази. Она осољава свет и светли кроз таму („и тама је не обузе“). Зато само они који имају делатне љубави могу заиста бити „со земљи“ и „светлост свету“. Амин!

Извор: teologija.net