Владика Димитрије началствовао је Светом Литургијом у храму Вазнесења Господњег у Брадини код Коњица. Преосвећеном Владици саслуживали су јеромонах Антоније из Тврдоша и свештеници: Радивоје Круљ, Небојша Радић, Милан Бужанин, Дејан Грчић, Младен Чалија, Милан Миланковић, Бранко Калаба и ђакон Александар Црногорац.

Храм Вазнесења Господњег подигнут је 1938. године, а након рушења у Грађанском рату освећен је на данашњи дан 2010. године. Несрећа која је задесила овај крај деведесетих година учинила га је пустим. Срби поријеклом из Брадине и околине сабирају се сваке године 25. маја како би се молитвено присјетили Брадинских жртава, чија су имена исписана на споменику, подигнутом на мјесту масовне гробнице, испред храма.

Бесједећи по Јеванђељу, Владика Димитрије објаснио је како је Литургија сјећање на све што је Господ учино за човјека од Крста до Другог и славног доласка. Литургијско сјећање не искључује тугу и бол због пострадалих ближњих за које вјерници данас приносе молитве. Владика је нагласио да јеванђељска перикопа о умножењу хљебова поучава како све што се приноси Христу бива чудесно умножено, али када се приносе туга и молитва за покојне, онда Господ по мјери човјекове вјере даје утјеху у срцу, у души и у разуму, како би човјек могао да осјети радост Царства које долази. Владика је подсјетио на чудесну тајну живота, у којем човјек може да узрасте својом слободом до светости, до мјере Светог Василија слава му и милост, али може и да падне тако ниско да чини злочине. Владика је пожелио да сабрани хришћани увијек буду на страни оних који чине добро, чак и ако би страдали неправедно, јер се тако поставља добар и постојан темељ за наслеђе вјечног живота и Царства, али и за било какво лично или породично или народно дјело и прегнуће.

Након Отпуста Владика је подсјетио како је хришћанска туга праћена надом у Васкрсење Христово и надом да нико ко је био поштен, ко је био честит, ко је био слуга Божији није изгубљен за Бога. Такав однос према страдању већ у овом свијету постаје добар темељ на којем се изграђујемо као људи, као породице, и  стасавамо у један зрео хришћански народ који се сјећа својих покојних и настрадалих, али који не мрзи никога.