АНИКИНА ХЕРЦЕГОВАЧКА ВРЕМЕНА – сјећање на Анику Сковран у Новинама Српске Патријаршије

 

Приредио ђакон Бранислав Рајковић за Новине Српске Патријаршије Православље

 

Овим ријечима, изреченим у мостарској Саборној цркви, Патријарх српски Порфирије, недавно нас је подсјетио на дивно сјећање Анике Сковран, историчарке умјетности, византолога, консерватора, сараднице УНЕСКО-а на заштити културне баштине са простора некадашње Југославије, истраживача и чувара и мостарске баштине.., а која је по мајци потицала од чувене мостарске породице Давидовић – Докић, Јелачића, Милетић – Шаина… Упознао сам је прије десетак година, када је неуморно радила и на уређењу тек обновљеног мостарског Владичанског двора и на рестаурацији икона Црквене општине у Мостару… Гласно се обрадовала што је ту међу свештенством срела и једног Мостарца, а што нисам баш одмах разумио, као ни негодовања, која је нешто тише изговарала, све док нисам прочитао баш ово њено свједочење, под насловом Сепет трешања, по којима је, између осталог, познат мостарски крај. Упокојила се крајем прошле године, а након четрдесет дана, у београдској Цркви Светог Марка саслуживао сам приликом њеног помена, указујући нарочито поштовање и захвалност у име Црквене општине у Мостару и цјелокупне наше Епископије захумско-херцеговачке и приморске. Ово је њен Сепет трешања, прича о некадашњем Мостару и Мостарцима, великој и малој цркви, уређењу старог градског језгра шездесетих година прошлог вијека, али и о Невесињу и пландовању у тамошњим кућама, које су је подсјећале на енглескe, те на оне из филма Прохујало с вихором.

 

Аника Сковран

(Књига о Мостару, Свет књиге, 1998.)

 

Кад год се, у сећању, вратим у мој завичајни град Мостар, у коме сам провела једва три прве године живота, довољне да се заувек осетим Медитеранцем, били су то сусрети са прошлошћу, коју сам откривала кроз посете рођацима и гробљу лети, идући са родитељима преко Мостара на море, а касније, као конзерватор учествујући у обнови његовог старог урбаног језгра.

 

Већ у најранијим годинама сам схватила битност породичне традиције у фамилији моје маме Ксеније Давидовић – Докић и блиске јој родбине Јелачића, Милетића – Шаина, као и кумова и пријатеља Ћоровића, Пешка, Шантића, Мандића и других, од којих су многи живели у Београду, Загребу, Бечу, Трсту и другде, расејани по свету али су се увек враћали драгом им граду. Све су то биле старе мостарске трговачке породице, са већ давно стеченим иметком и угледом, у којима се трећа, високо образована генерација бавила добротворним радом у српском певачком друштву Гусле, основаном 1888, часопису Зори, Соколу, Колу српских сестара и Црвеном крсту.

 

Памтим Бранковац, велику дедину кућу са огромних десет соба, бело степениште са црвеним тепихом и усијаним месинганим шипкама, које је спајало тајанствени, увек закључани таван и сутерен у коме је била велика кухиња са бакарном стрехом над шпоретом, сва у белим плочицама које су покривале и свод. Велика трпезарија у приземљу за двадесет четири особе, отварала се о празницима и Светом Сави, Докића слави, када је за столом био и владика, а Гусле певале распоређене по салонима.

 

Мој деда Шпира, достојанствени усамљеник, велетрговац и добротвор, председник Црквено-школске општине и угледни грађанин, поштован од хришћана као и од муслимана и Јевреја чија је синагога била у близини, имао је дивног црног хрта Сокола, домаћицу и слугу. Са дедом је становао и мој ујак Милан, судија, једини му син који је још живео у Мостару и био после Љубомира Шаина, најмлађи и последњи председник Гусала (до 1941). Његовим залагањем издата је Споменица педесетогодишњице Гусала (1888-1938), која исцрпном документацијом сведочи о културном животу и националним осећањима Срба у Мостару. Ујак је дириговао хором Гусала, а био је и начелник у Соколу, те се због друштвених послова до женидбе ретко виђао у кући. Када се за Милана удала, ујна Мира није била ни свесна да се удаје за институцију!

 

На зидовима соба, у полумраку спуштених ролетни, назирали су се породични портрети, већином Боцарићеви радови, међу којима су ме највише привлачила два портрета моје баке Анике, сликане у природној величини. Она је умрла млада, са тридесет шест година, почетком Првог светског рата, остављајући за собом седморо деце, две кћери и пет синова. Племенити деда Шпира, поред своје, прихватио се и одгоја петоро сирочади, која су остала иза смрти брата му Луке и снахе Љубице, умрлих током рата од шпанске грознице. Доживео је деда још један тежак ударац смрћу најстаријег сина Боже, апсолвента медицине у Берлину, где је умро од баналне инфекције по операцији слепог црева.

 

Строг и праведан, Шпира као да је слутио каква времена долазе, од све деце је захтевао да заврше студије и дођу до свога хлеба, не рачунајући на имања и наслеђе. Васпитао их је у скромности и духу милосрђа.

 

У дединој кући је владала тишина и сета, коју ни ми, његови унуци, Данина и Ксенијина деца – Павле, Ђорђе-Додо, Василије, најмлађи мој брат, још скоро беба, сестра Мира и ја, најстарија, са дванаест година, тих пар дана до одласка на море, нисмо успели да одагнамо. Када сам хтела пред дедом да одсвирам пар етида, пошто ми је деда поклонио пијанино, сећам се да је мама рекла да је боље да то покажем ујаку. А ујак је једини имао храбрости да отвори клавир, чак употреби и педал свирајући нам валцер. Он је у кући уживао пуну слободу, свакако због својих заслуга за „национ“ до кога је деда много држао.

 

Атмосфера валцера, смеха и шала, владала је у другој кући, Шаинових, код дивне тета Милеве, сестре моје баке Анике. Кућа је била близу, такође у Бранковцу, велика и лепо намештена, са високим чемпресима у врту пуном шимшира. Кажу да је Ристо Шаин, заљубљен у лепу Милеву Јелачићеву, коју није успео из прве да испроси, изградио велелепну кућу у суседству знаменитих старих Јелачића, како би показао да им је достојан зет. За свадбени ручак, сервиран у тунелу од ружа, постављеном у врту између Јелачића и Шаина куће, украси су били поручени из Беча, као и хаљине за младу и Докића децу. Милева и Ристо су били сретни са шесторо деце, три кћери и три сина. Уочи Другог светског рата дочекали су првог унука Бориса, рођеног у браку њихове кћерке Зорке и Милка Подреке, официра Југословенске војске. Шаини су све чинили да деци приреде радост. Најмлађа Вера, имала је свој прави мали шпорет, на коме смо, играјући се, пекли палачинке и јели их са Анушком, Милесом, Слободаном, Ацом и Драгом, чији се врт прелепе куће браће Шаина, наслањао на тета Милевин. Када смо, понекад, спавали код тета Милеве (у ствари, била нам је у рангу баке), уживали смо у купатилу облика базена у коме смо ми деца могли и да пливамо. Шаини су имали и великог вучјака, Ролфа, са којим смо смели да се играмо, за разлику од деда Шпириног Сокола који је био затворен у стакленом холу. 1941. се и Шаинова породица расула на све стране света, од Африке и Аустралије до Северне и Јужне Америке.

 

На Видовдан 1940. већ смо, на путу за море, били у Мостару. Обучене у беле хаљине одвели су нас у цркву, где се на служби окупио цео православни Мостар. Хор је дивно певао. Црква је била пуна свечано одевеног света. После службе, на платоу и монументалном степеништу мостарске велике цркве, стајали су сунцем обасјани млади и стари Мостарци, расан и леп, насмејан свет са изразитим смислом за шалу. Високе и витке девојке, плавокосе и црнке, са по којом риђом, међу којима лепе Шаинке, поред тета Милевиних Милесе, Анушке, прелепа Тања Пешкина и Ксенија. Беба Њуњићева, Јелачићке, анђеоски плава Мира Шантићева и многе лепотице чија имена не знам, али сам им упамтила лица и отмен изглед. Била би неправда не поменути и мостарске госпође у свечаном руху са скупоценим старим накитом, као статусним симболом. Сви су били тако срдачни и присни, да сам веровала да су ми сви рођаци.

 

Код куће нас је чекало дивно изненађење. У холу је стајао сепет крупних румених трешања, који је газда Шпири донео добри стари Мехо са Буне, где су Докићи имали посед.

 

Пре одласка на море тета Дана и мама су начиниле обавезне посете у које би повеле и мене. Обишле би пре свега своју баку, а моју прабаку Савку, коју су звали Докуша. Она је живела на Луци са најмлађим сином Гојком, у дивној старој кући са вртом поплочаним мозаиком од облутака. Имала је преко деведесет година и била веома свежа и позната по справљању лековитих мелема од само њој знаних трава, које је хришћански делила у жељи да људима помогне.

 

Посета ујна Зори Јелачић, даиници, како су је тета и мама по мостарском обичају звале, расној Требињки, синовици митрополита Серафима, из породице Перовића, чији је део породице живео у Загребу, увек је била пуна загребачких прича и сећања, јер су тета и мама младост провеле у Загребу. Брижни Шпира их је као девојчице сместио у Брохов завод, приватни колеџ, где су лепо одгајане и чуване. Пошто су биле једине православке, префекта их је недељом пратила у цркву. Потом су у Загребу и студирале. Дана је завршила Природословни, а Ксенија Филозофски факултет. Дружиле су се са породицом Виктора Новака код које су као студенткиње и становале, сестром и братом ујне Зоре, Перовића Десом и Драгишом, анатомом светскога гласа, који је својевремено као најбољи студент Бечког универзитета добио диплому и прстен од цара Фрање Јосифа. Поред других, ту је био и доктор Младен Стојановић, несрећно заљубљен у лепу Дану Докићеву, који би се, када год би Докићке дошле на Шалату, појавио са гитаром испод црне пелерине. Тета Дана ми је једном, много касније у Београду, показала Младенову слику из тих дана, коју је ипак сачувала.

 

Јелачића кућа је била велика и отмена, али као и дедина, помало тужна, јер су многи умрли. Највећа атракција су биле спортске реквизите у соби Уроша, брата баке Анике и Милеве, рафинованог нежење, чији су тлоцрти и маске од мачевања, рекети за тенис и други предмети и трофеји висили по зидовима.

 

Обишле смо и преку страну, Рондо са високим платанима, где сам се ја и родила у вили доктора Нарделија, у којој смо својевремено становали. Посетили смо и „мостарске Чехе“, пријатеље мога оца, рударског инжењера који је у Мостар на рудник дошао из Прага, где је провео двадесет пет година на школовању и студијама. У Мостару је тада био и татин рођак, авијатичар Петар Вукчевић, командант аеродрома, потом наш војни аташе у Риму, ожењен Мостарком из породице Аничића. Леп, паметан и племенит. Петар је био татин најдражи сродник до краја живота, који је завршио у Швајцарској, где се настанио после заробљеништва, сматрајући да, када официр једном положи заклетву, не може да је погази… Обојица су радили тежак посао, један у ваздуху, други под земљом, где су стално вребале несреће, а они су притом били ведри и насмејани, веома омиљени, од свих поштовани.

 

* * *

 

Месец дана на мору у пријатном, малом летовалишту инжињера рудара код Градца, близу Макарске, брзо је прошло. Често смо ишли на излете до Трпња и Макарске, где је летовало много пријатеља. Макарска је била традиционално летовалиште Докића и Шаина још из доба Аустрије. Овде се присећам деда Шпирине приче, како су након Сарајевског атентата, Срби који су се затекли на летовању у Макарској, морали одмах да је напусте, у зору, првим паробродом, ружно испраћени. Тада је путовање било дуго и сложено. Ишло се возом до Метковића, а потом бродом до Макарске. Како је породица била бројна, са много деце, изнајмљивали би засебан вагон, који би добре, одане девојке, третиране као чланови породице, Стана Велика и Стана Мала прекривале белим плахтама. На примусу су припремале чај и храну током пута, који је трајао читав дан. По изгону из Макарске, мостарске српске породице, па и дедина, биле су исељене и из Мостара, у Загреб, Бањалуку и другде, да не би биле у близини црногорске границе… Деда Шпира, обично не много говорљив, веома сликовито је описао ове догађаје једном о Светом Сави у Београду, за време избеглиштва ‹41, када је на слави међу гостима био и Иво Андрић, који је уживао у дедином приповедању. Светог Саву смо веома свечано прослављали окупљени у пространој кући тета Дане и теча Секуле у Крунској, јер су ту, на мансарди рат провели из Мостара избегли деда Шпира и Гојко са послугом, заједно са новосадским избеглицама Душаном, Секулиним братом и Жарком, Даниним братом, једним од мојих ујака. Светосавска окупљања су ми дала прилику да боље упознам рођаке који су сви долазили елегантно обучени и пуни ведрине иако им живот није био лак. Осећала се међусобна приврженост. Ујка Миле и сам избегао, радио је у Комесаријату за избеглице, предано помажући Томи Максимовићу, а основао је и избеглички хор, којим је дириговао. Певали су у Вознесењској цркви, подржани од Патријаршије уз свесрдно залагање Риста Грђића, Херцеговца, тадашњег управитеља црквених добара.

 

* * *

 

У Градцу, малом рибарском градићу испод Биокова, живела је Динка, моја дојиља, коју смо увек са захвалношћу и љубављу обилазили. Динкини су имали рибарске бродице а и лепо урађене моделе једрењака, од којих су нам један поклонили, па је Павле, који му се највише обрадовао, био пресрећан као капетан.

 

Из Београда су пристигли ујка Срета са вереницом Даном, млади маштовити сликари, па је наш сто за ручавање на тераси био највећи и највеселији. Ту као да смо сви давали одушке отменом ћутању за трпезом деда Шпире, где су за време обеда могли да говоре само одрасли и то „по нотама“. Ујка Срета је са бесконачним стрпљењем причао згоде морнара Попаја, док би наш Паја прогутао који залогај. Нико тада не би веровао да ће тај „мали жути штиглић» дотерати касније до сто килограма. Духовит и каприциозан, јурио је у воду и певао сиренама „да их привуче», при чему је редовно изгорео на сунцу поред све бриге немачке гувернанте која је имала задужење да га укроти. Штета, превише су га укротили, а био је веома оригиналан и велики маштар. У Београду смо, Мира и ја, имале такође немачку гувернанту коју нисмо водили на летовање. Сви смо ми строгим грађанским одгојем постали превише смерни и тиме онемогућени у времену које је долазило.

 

Додо и Цуле, како смо због дуге коврџаве косе звали малог брата, били су анђеоски лепи и умиљати, љубимци летовалишта. Међу гостима је било доста симпатичног света, мени најдража и најлепша девојка у летовалишту била је Пупица, Олга, кћи чика Симе Милошевића, касније удата за Иву Вејводу. Ни слутили нисмо да нам је то било последње летовање у Градцу. Следеће године је избио рат, а после рата смо летовали на Јужном Јадрану или у Истри.

 

* * *

 

Другу половину лета проводили смо на планини, у Невесињу. То је исто био део породичне традиције. Поред Златибора, крај кога смо пролазили и где су многи пријатељи летовали, ишли смо у Невесиње.

 

У тај здрави планински градић пресељавао се за време врелог августа добар део Мостара, чак и војска, која је ту логоровала. Долазиле су читаве породице, које су изнајмљивале куће за летовање, јер није било довољно хотела, осим једног Милсиног, у центру града, у ком се увече вечерало и плесало.

 

Моја породица је изнајмила Сјеранову вилу, ван града у мирисним гајевима Бојишта. Кућа је личила на Тару из филма Прохујало са вихором. Тета Милевини Шаини су изнајмљивали кућу беговице на врх Невесиња, са сјајним погледом на град.

 

Наше маме су чиниле праве подвиге ради здравља своје деце, на море па на планину, а зими у Београду кварцање… Компликовано је било путовање са силним коферима, пуно ствари и хаљина, па послуга, примање гостију, одлазак у госте… Невесињски лугар, Чех, господин Берн са женом, били су нам од велике помоћи. Имали су и дивне керове са којима смо се играли, а и чували су нас, јер је кућа била на осами.

 

У Невесињу смо уживали на неки начин и посебан углед захваљујући теча Секули Зечевићу, знаменитом Невесињцу и народном посланику Невесиња, који је и као угледни „Привредниковац“ много учинио за своје херцеговачке земљаке. Он није долазио на летовање као ни мој отац, били су заузети послом, Секула Велаутом, а Радоје рудницима и Ротари клубом.

 

У Невесињу је теча Секула имао велику породичну кућу на три нивоа у центру града. Била је лепо опремљена, са дрвеним степеништем, као у енглеским кућама. На свим прекривачима и постељини, свакако настојањем тета Дане, били су извезени Секулини монограми. Иако је кућа била празна, ту нисмо одседали јер је требало да дишемо шумски ваздух из прве руке! Мислим да је и тета Дана више волела да будемо даље од града, јер у својој скромности није уживала у улози госпође народне посланиковице.

 

У град смо долазили понекад на пијацу, која је епски изгледала. Кршни херцеговачки горштаци, чисти и уредни, достојанствено и са извесним поносом нудили су своје производе. Памтим огрлице од нанизаних лешника, украшене разнобојним вуненим кићанкама, које смо добијали када бисмо ишли на пазар. Тада нисам знала да ове огрлице симболизују плодност.

 

Недељом смо ишли у цркву и у посету код Секулине, већ доста старе тетке Симане. Она је била посебна личност. Као каква стара енглеска лејди, примала је у заказано време. Имала је дружбеницу, младу стрпљиву девојку лепог одгоја, која јој је испуњавала жеље. Симана би се појављивала у њеној скромној, беспрекорно чистој примаћој соби када су гости већ били смештени, па устајала да јој приђу руци. На глави, која се већ мало тресла, имала је црвену перику кокетно подвезану марамом, а у ушима дукате. Продоран поглед оловноплавих очију, пратио је њена врло одређена питања и изјаве пуне мудрости. Ћутљива тета Дана смерно је седела и слушала, немајући храбрости да уз кафу запали неопходну јој цигарету, док је Ксенија, Симанин фаворит, причала о ономе што је тетку занимало. Видело се да је сасвим обавештена о збивању у свету. Најзад, очевидно задовољна нашом посетом, узвратила нам је поклоне и визита је била завршена.

 

Невесињски гајеви су били прекрасни по сунцу, али све је живело за свеже вечери када су се људи лепо одмарали и забављали. Млади, брижљиво дотерани, из вечери у вече би преплавили простор за плес Милсиног хотела. Било је много младих официра, те су девојке обиловале удварачима. Дучић је, пишући о реду код Немаца, негде забележио да тамо над децом бдију анђели, а над женама официри. Тако је било и лети у Невесињу.

 

Ми смо у Бојишту били извесно под заштитом анђела, али морам признати да сам, када би се у ноћној тишини из даљине чула музика и песма оних који су ишли да у гајевима дочекају зору, помислила како би било лепо да сам мало старија и да треба причекати на шетњу гајевима још које лето…

 

Ту романтичну слику Невесиња, врло брзо је, кроз само седам месеци, сменио жалостан призор који сам, опет ту, пред Милсиним хотелом доживела 22. априла 1941. У истој архитектонској кулиси, као на каквој ротационој бини, сада је слика приказивала као госте нас, избегле од бомбардовања из Београда и наше мостарске рођаке и пријатеље који су, што од страха од бомбардовања и још више од већ почињених злодела усташа, побегли из Мостара. Са нама је био и Марко, Секулин најстарији син (из првог брака), студент нежног здравља, који је дошао из Енглеске, где се већ увелико водио рат. Сви су веровали у отпор и релативну сигурност ових крајева. Седели смо на априлском сунцу испред хотела обучени у капуте, са путним несесерима, спремни за покрет и у неизвесности резигнирано ишчекивали превоз, да се вратимо кућама. Испред нас су пролазиле, гацајући по блату растопљеног снега, колоне војске која се распадала, а у даљини се видело како се развлаче вреће са брашном из државних магацина. Те ноћи је кроз Невесиње прошао и Краљ. Схватила сам са тугом у срцу, да је то крај наше државе.

 

Тада се однекуд појавио и Миша – Ђорђе Јелачић, ујна Зорин јединац, матурант у униформи добровољца. Једва се докопао Невесиња у жељи да брани земљу! За столом је поред Дане и Ксеније седела тиха, отмена Смиљка Шаинова, рођена Деспић, мама Милесе и Слободана. Била је некако одсутних мисли, као да је осећала да свога Љубомира више неће видети. А он је, као и доктор Вељко Јелачић, међу првима, са многим Србима у Мостару тих дана заувек нестао.

 

22. априла 1941. је за Србе широм земље био несрећан дан. Много година касније сазнала сам да је истога тога дана у стравичној одмазди Немаца у Панчеву, као таоц обешен и тридесетдеветогодишњи професор Мирко Сковран, отац мога Душка.

 

* * * 

 

Двадесет година касније, шездесетих, као конзерватор Југословенског института за заштиту и изучавање споменика културе, долазила сам у Мостар ради консултација о уређењу старог урбаног језгра града, као и истраживања фресака у херцеговачким манастирима Завали и Добрићеву.

 

Сећам се са колико одушевљења смо са Мирком Кујачићем, Анђелком Зелеником, Момом Митровићем, Ранком Финдриком, Манојлом Меданом и другима припремали Мостар, посебно Кујунџилук за Конгрес конзерватора Југославије који се ту одржао.

 

Мостар је имао срећу да је тада на челу Завода за заштиту споменика имао једног широко образованог сликара, као сто је био Мирко Кујачић, који је поред историјских и градитељских вредности града поимао и битност његове изузетне питорескности. Прекреченим фасадама зграда Кујунџилука враћене су некадашње боје: кобалтно плава, окер, сепија и друге, које су нађене у сондама ранијих слојева малтера. На старом каменом мосту помоћу сонди је откривен првобитни плочник са избочинама уклесаних прагова који су некада спречавали клизање копита по углачаном камену. По уклањању накнадних пешчаних наноса, ходање по излизаним плочама моста, преко којих су вековима газили каравани, изазивало је не мање узбуђење од поноћне шетње испражњеним дубровачким Страдуном. Осећали су се протекли векови.

 

Када сам се ту затекла на Велики петак, била је скоро празна црква, само понеко од Мостараца и која забрађена сељанка из Подвележа тихо су се молили. Није било ни свећа. Опојни мирис цвећа око златом везене драгоцене Плаштанице, надилазио је мирис тамјана. Попела сам се до цркве по мраморима великог степеништа на коме су се сунчали гуштери, а између плоча ницала трава. Стара црква у гробљу са знаменитим грчким иконама била је закључана. У велелепном здању нове Митрополије, усамљени владика Владислав жалио ми се на паству које нема. У лепој, старој кући Даринке Шаинове, са доксатима и миндерлуцима, окруженој вртом мирисног медитеранског зеленила, у атмосфери Шантићеве Претпразничке вечери, сестре Анка, Мара и Драгиња, пријатељице и исписнице моје маме и тете, као последње весталке Бранковца, одржавале су нежни пламен кандила. Камено старо гробље, чије саркофаге су временом испреплеле вреже бршљана и даље сведочи о некадашњим отменим и знаменитим житељима овога града, песницима, књижевницима и трговцима. Из моје породице, после прогона Срба ‹41, поред Милеве и Ристе Шаина, у Мостар се вратио, да ту умре и буде сахрањен поред своје Анике, једино деда Шпира. Своје задње дане је провео у старој Докића кући на Луци, јер му је она у Бранковцу била насељена неким придошлим породицама.

 

* * *

 

 Мостарски завод за заштиту споменика културе био је смештен у некадашњем простору велетрговаца Шаина, у главној улици, изнад Кујунџилука. Соба директора Завода Мирка Кујачића, некада газда Ристе Шаина, највиспренијег од свих Шаина, пружала је диван поглед на чаршију, Кујунџилук, Неретву и куле поред Старог моста. Као из неке средишње оперске ложе, одатле су се могла пратити сва збивања у чаршији, која су у његово време била сигурно веома жива.

 

Моје колеге конзерватори прикупили су обимну документацију о старим мостарским здањима и знаменитим породицама, као и неке занимљиве предмете које су нашли у магацинима некадашњих трговачких кућа преостале после свих преметачина и пљачки током рата.

 

Међу сакупљеним документима показали су ми нека која су се тицала моје породице. Између осталог меморандум Јелачића, из прошлога века, са десетину златних медаља добијених широм света за врхунска вина која су производили и извозили. Јелачићи су поседовали комплексе виногорја на падинама према Благају и један од највећих херцеговачких подрума вина. Чувена Жилавка производила се по тада најсавременијим технолошким процесима које су Јелачићи изучили на високој школи винарства у Клостернојнбургу код Беча. Имали су представништва у Трсту, одакле су њихова вина слата чак и у Јапан. На боравак Јелачића у Трсту и Абацији, упућују нека писма и разгледнице из којих се види да им је породица лето проводила у Абацији.

 

За мене је посебно откриће било сазнање да је импозантна зграда старе Митрополије, из прошлог века, велико здање за мостарске прилике тога времена, са високим партером и два спрата, у коме је боравио чувени Митрополит захумско-херцеговачки Серафим Перовић, припадала Јелачићима и да је њу у мираз донела Аника Јелачић када се удала за Шпиру Докића, те да су је потом поклонили Просвети.

 

Од предмета је најзанимљивији био један мали (око 1м дуг), али тешки гвоздени топ, који су са великим напором изнели у канцеларију и ставили крај прозора. Мирко Кујачић га је нашао у подземним магацинима Докића гвожђарије, некада познате велике фирме „Докић, Билић, Пешко“, која је у лагумима задржала још понешто од робе пре Првог светског рата.

 

Размишљајући о загонетном топу, мислим да је највероватније заостао из времена Херцеговачког устанка, те упућује на закључак да су Докићи – Давидовићи, набављали оружје за устанике. На челу гвожђарске куће био је тада Илија Докић – Давидовић, мој прадеда, Шпирин отац, за чије време је трговина била у великом успону. Илијин портрет снажног и одважног Херцеговца, помало мргодног светло зеленооког човека са великим брцима и фесом на глави, огрнутим ћураком, подсећа на Тарас Буљбу и чиста је супротност слици Ђорђе Јелачића, његовог пријатеља, такође мога прадеде, обученог по бечкој моди, налик на Фрању Јосифа.

 

На зиду Управе Завода стајала су ова два портрета виђених грађана и трговаца мостарских, симболизујући утицаје Истока и Запада у Херцеговини, која је притом налазила свој пут напретка и слободе.

 

Идеолошка острашћеност и предрасуде, спречавале су нове послератне предводнике друштва да се у Мостару, поред Кујунџилука успостави и јединствени музеј трговине, који би живо сведочио о трговини у Херцеговини од XVI до XX века, као и преласку из примитивних облика турског и аустријског феудалног система у савремени европски, када је ту стасала нова грађанска класа управо захваљујући цветању трговине. Штета што је пропуштена прилика да се покаже како су од времена караванског преношења робе са Истока на Запад и обрнуто, даровити херцеговачки трговци стизали до Београда и Трста, где су имали своја заступства и где су остварили богатство и углед.

 

1941. је више него игде била пресудна у Мостару. Она је окончала једно раздобље заноса и начела толеранције, које је ту владало међу Србима, муслиманима, Хрватима, Јеврејима, Чесима и другима, које се није поновило после 1945. поред свих парола о братству и јединству.

 

* * * 

 

Када сам на скупу Европског друштва културе, у Венецији, у јесен 1993. године упозорила на угроженост споменика и старих урбаних целина широм Југославије, у време када се дигла претерана узбуна око Дубровника, као да сам предосећала несрећу Мостара. Говорила сам о опасностима које прете овом веома значајном граду у коме се на јединствен начин преплићу цивилизације Истока и Запада, а који и поред свих својих споменичких и уметничких вредности није био на листи споменика градова светске културне баштине од посебне важности. Нисам веровала да ће се сви тако сурово оглушити и огрешити о лепоте и историјске вредности древног града на Неретви. Мостар је са античким Могорјелом, Буном, Почитељем, манастиром Житомислићем, Чапљином и чудесном делтом Неретве, представљао јединствену долину споменичких и природних лепота особене вегетације, чије је варварско уништење срамота XX века.

 

Извор: Православље Новине Српске Патријаршије (број 1358, 15. октобар 2023. године)