У музеју Саборног храма Свете Тројице у Владичанском двору у Мостару вечерас је одржана традиционална Светосавска академија, посвећена првом српском архиепископу, светитељу и просветитељу, утемељивачу српске Цркве, школе и државе Светом Сави.

Светосавску академију у Мостару традиционално организују Српска православна црквена општина Мостар и Српско просвјетно и културног друштво “Просвјета” Градски одбор Мостар. У програму су наступили ученици који похађају Просвјетину школу српског језика, историје и културе, ученици који похађају православну вјеронауку у основним и средњим школама у Мостару, етно група “Симонида” и ученици Колеџа уједињеног свијета у Мостару. Током програма преплитале су се рецитације, пјесме и музика, а највише симпатија добио је драмски приказ Крсне славе.
 
Бесједу је говорио мостарски вјероучитељ Марко Вучинић који је честитајући ученицима њихов празник рекао да су дјеца која су вечерас била у Владичанском двору најбољи показатељ тога ко је Свети Сава и шта нам је својим овоземаљским животом оставио у насљедство.
 
 

Часни оци,
Уважени гости,
Драга дјецо Светога Саве

Велика ми је част, а самим тим и одговорност говорити о личности због које смо се данас овд‌је сабрали, оној највећој међу нама, утемељивачу наше Српске православне цркве и нашем духовном оцу Светом Сави.

Ко је Свети Сава и шта нам је својим овоземаљским животом оставио у насљедство најбољи су показатељ ова д‌јеца која су сада овд‌је са нама и на које и ми одрасли треба да се угледамо,  јер бити дијете и имати срце д‌јетета значи бити достојан насљедник Царства Божијег. „Само дјеца знају шта траже“, писао је Егзипери у својој књизи „Мали принц“.

Свети Сава је истински печат и потврда тога и зато се и данас из свих д‌јечјих грла широм земаљског шара ори химна “Усликнимо с љубављу”.

Данас ваистину сви треба да ускликнемо и да се сјетимо опет и опет духовног горостаса и Христоносца какав је Свети Сава.

Племић поријеклом, насљедник круне и свих овоземаљских блага и части, напушта све јер жели бити дијете у наручју Христовом.

Постаје племић најплеменитије вјере Хришћанске и свима нама даје могућност да будемо племићи Хришћанског поријекла.

У црквеној пјесми пјевамо „Био си наставник, првопрестолник и учитељ пута, који води у живот.“

Ако на тренутак застанемо, па се вратимо на ову ријеч „води“ видјећемо да имамо водича, који свакога од нас приводи Христу. Свако од нас може се ухватити за руку Светога Саве, остављајући свој гријех и не окрећући се за њим поћи ка Христу. Свети Сава као добар пастир неће допустити да нам се ишта лоше деси на том путу.

Ако погледате некада икону коју је насликао Урош Предић 1921. године која се зове „Свети Сава благисиља Српчад“ видјећете родитеље како своју дјецу приводе њему да их благослови, а приводећи дјецу Светом Сави приводе их самом Христу.

То је тема која временом не блиједи и данас је актуелнија него икада.

Данас у свијету пуном замки, у ери електронских мрежа и опасности које могу произаћи из њих на нама као учитељима и родитељима највећа је одговорност да сачувамо дјецу овог времена, и да све што нам се нуди искористимо на добро. „Заувијек си одговоран за оно што си припитомио„ каже већ поменути писац. Дјецу смо добили на повјерење од самог Господа, и зато прије свега спроведимо у дјело ријечи којима се на Литургији молимо „Сами себе једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“.

У истој пјесми Светог Саву називамо равноапостолним, што ми даје право да га упоредим са самим Светим Апостолом Павлом који је такође све што је имао оставио, и пошао за Христом, а идући тим путем, по предању, оставио је траг, и у нашој Херцеговини. У најљепшој пјесми Светог Апостола Павла која се зове „Химна љубави“ читамо пут којим је ишао Свети Сава, јер све ако имамо и посједујемо како се тамо каже каже, а љубави немамо онда смо ништа, а то је страшна ријеч. Ако се деси некада да нисмо сигурни шта је то љубав, пронаћи ћемо поуку у животу овога светитеља, а најлакше ћу вам то приближити ако вас подсјетим како је говорио блаженопочивши владика Атанасије: Љубав је пажња.

Да пазимо на себе и да пазимо на другог човјека, то је био и пут Светога Саве.

Драги пријатељи,

Крајем 19. вијека овдје у Мостару прва Светосавска академија одржана је захваљујући нашем пјеснику Алекси Шантићу, Аполону кршне Херцеговине.

Његов савременик и брат по стиху Јован Дучић каже:

„Ниједан писац није толико личио на своје књижевно дјело колико Алекса Шантић. Овај пјесник је био највеће дијете у нашој књижевности.“

И заиста прочитавши некада давно његову пјесму „Пред иконом Светога Саве“ помислио сам Овај човјек као да је лично познавао светитеља.

Алексина бистра мисао преточена у ријеч показују вјеру, храброст и дуг који је Шантић осјећао да у своме граду почне са одржавањем помена на овог светитеља.  

А када се осврнемо на све остале великане, пјеснике и писце, мислиоце и градитеље, са сличним сјећањем које је водило Шантића, видимо само једно, а то је духовни печат који је Свети Сава оставио у овој земљи.

На темељу његове вјере у Христа почивамо и ми данас. Зар има ишта снажније и љепше него да нас пред Христом заступа управо он?

Зато треба да ускликнемо сви са љубављу, са радошћу, свим својим бићем, јер смо ми дјеца Светога Саве.

Нека је слава нашем светитељу који нас са љубављу сабира.

Хвала вам!

Фото: Марко Вучинић