Парастосом и полагањем цвијећа на спомен обиљежје у селу Добреља данас је обиљежена 80. годишњица невино пострадалим жртвама овога краја и околних села.
Парастос жртвама комунистичког терора служио је Епископ ЗХиП г. Димитрије, уз саслуживање свештеника Велимира Ковача, Александра Гајића, надлежног пароха Миодрага Вртикапе, те ђакона Јакше Окиљевића и Александра Црногорца.
Тог 4. априла 1942. године, на Велику суботу, партизани Првог херцеговачко-црногорског ударног батаљона под командом Влада Шегрта и дијелови других батаљона из Пиве, Голије, Бањана и никшићког краја, као добровољци одабрани за чишћење терена попа Радојице Перишића, непромишљено и безумно су поубијали свој народ, своју недужну браћу.
„Небо плаче, а земља се радује… Али како каже она пословица „Мене мога рода ране боле“. Ми имамо жртава у Пребиловцима, Шурманцима, Коритима, Јасеновцу, Јадовну, у хиљадама јама знаних и незнаних, али то су жртве од душмана, од непријатеља, од окупатора, а ове жртве су од нас самих, од наше браће и по вјери и по нацији. Утолико су ове жртве теже од свих оних које сам набројао и које не знам набројати“ поручио је 1990. године окупљеном народу приликом откривања и освештања овога споменика свештеник Алекса Зубац. Нека нас ове ријечи проте Алексе и овај споменик вјечно уче и опомињу да Срби више никада не буду србоубице и да нам се никад ништа слично не догоди.
Сабраним вјерницима, својом архипастирском бесједом обратио се Преосвећени Владика Димитрије који је истакао колико су сјећање и праштање битни сегменти православља и поручио „Сјећање омогућује да се покајемо за наше гријехе које смо урадили, а заборав не доноси ништа добро. Преко злочина се не може прећи заборавом већ само праштањем, покајањем и поклоњењем пред братском раном и братском сузом.“
„И данас овдје, са мјеста њихове погибије, испред овога споменика, уздигнута чела, отворена срца, искрено и поштено можемо поручити свима да овај споменик није никакав споменик пркоса како то неки мисле, већ споменик истине, наде и опомене да се више никада неће, не смије и не може десити да се Срби међусобно уништавају“ рекао је Раденко Тодоровић, унук пострадалог Павла Тодоровића.
Историчар, Милан Никчевић, је нагласио да је ово пут помирења и лијечења наших рана, и да управо ова мјеста казују да морамо ставити прст на чело и видимо до чега не смијемо да дођемо.
На овоме мјесту, у крвавом злочину живот је изгубило 39 људи, жена и дјеце, од којих је најмлађа жртва, Обрен Николић, имао само 11 година.
Вјечан спомен свим невино пострадалим жртвама!
Вјероучитељ, Владимир Радовић
фото: Владо Ружић
