Статус на Фејзбуку који је написао пјесник и пријатеље Даре Секулић, Раденко Кела и објавио на 40-то дневни помен на умировљеног Захумско-херцеговачкох епископа Атанасија (Јефтића) 10. априла 2021. године.
Данас је четрдесети дан од упокојења епископа Атанасија, нашег Тасе. Сигуран сам да га је Господ примио у Царство своје за које је живио и које је живио овдје на Земљи.
Од дана његовог одласка накањујем се да напишем и с вама, драги моји, подијелим успомену на сусрет његов са пјесникињом Даром Секулић у Пребиловцима, на слави светих Мученика прије три године.
Дара ме замолила да дођем до ње у Сарајево, гдје ме лијепо дочекала, чак нам и ручак спремила. Била је јака врућина, али она, по ранијој велкој жељи није одустајала да одемо у Пребиловце, да се поклонимо нашим светим мученицима и да рецитује у амфитеатру цркве, у навечерје празника. Отишли смо возом до Чапљине гдје нас је чекао, у име домаћина братства Драгићевића, кумова славе- Ацо, један од ријетких потомака преживјелих Пребиловчана. Домаћини су били љубазни, село чудесно, неописиво, ван времена и простора, а ипак ту, црква Васкрсења Христовог још чудеснија, са костима мученика, фотографијама, тугом, а ипак у свијетлим васкрсењским, радосним, животопобједним бојама.
Послије бденија, Дара се, поред осталих пјесника обратила окупљенима, најприје стиховима дјевојчице Оње Мандрапа, онда и својим.
Иначе, и то вече и тих дана сви су доживљавали Дару као неког свог, блиског, рођачки. Она је била неко ко их повезује. Истовремено, она је у Пребиловцима, потресена, видјела своје убијено село на Кордуну…
Сутрадан, на св. Литургији којом је началствовао владика Атанасије било је потресно, али и бурно, јер је нас појце, а и свештенике владика стално корио и опомињао, врло гласно и наизглед љутито.
Послије Литргије није дао Младену Иванићу, члану Пресједништва БиХ да одржи здравицу говорећи љутито да су политичари упропастли све што се могло упропастити…
Послије смо отишли до бивше школе, гдје је извршен покољ. Сада је обновљена и служи као спомен- дом, са мноштвом фотографија мученика и њихових потомака. Ту су домаћини приредили ручак.
Стајао сам крај камене ограде испред дома, са Даром.
На огради сједи владика, одмара се. Узмем благослов и кажем Дари да и она мора прићи и узети благослов.
– Како да то урадим?
– Ништа посебно, Даро, приђите, благо се поклоните, реците: благослови, Преосвећени! И цјеливајте му руку.
Дара крену према владици, ја се окренуо у страну, као ништа не видим и не чујем, смије ми се, док слушам одломке њихове комуникације, не смијем наглас, владика је пријек, може му свашта пасти на памет, да ме млатне нечим, хајде ти знај!
Она кренула према њему, скрушено, он је узе за руку и посади крај себе, уз ријечи:
– Сједи, бабо!
Сједе, као двоје дјеце, а стари. Чујем одломке разговора.
– Ја сам старији од тебе!
– Ниси! Како ти можеш бити старији, ја сам 31. годиште, а ти 38.
– Да, али ја сам владика, зато сам старији.
– Кад си владика што ми не даш да ти цјеливам руку?
– Ево, цјеливај…
Он пружи руку на цјеливање, она крену да је цјелива, а он измакну руку…и тако неколико пута.
Касније, послије ручка неко је замолио Дару да одрецитује неку своју пјесму.
Она се збунила, није могла наћи наочале.
Владика скиде своје и пружи јој…
Извор: Пребиловци.нет
