Основна школа „Вук Караџић“ у Требињу, у склопу своје васпитно-образовне дјелатности, а у сарадњи са Епархијом захумско-херцеговачком и приморском, спровела је значајан број активности којима оплемењује дух својих ученика, наставника и осталих сарадника.
Током школске године која је за нама, ученици бројних одјељења наше школе организовано су посјетили Саборну цркву, као и манастире Тврдош и Херцеговачку Грачаницу. Свака посјета подразумијевала је разраду наученог градива са часова вјеронауке, историје, ликовне културе, српског језика и других предмета. Систематизација градива, учешће у богослужењу или приредбе под сводовима херцеговачких светиња остављају снажан утисак на ђаке свих узраста.
Изложени највриједнијим тековинама културе и духовности које су нам у насљеђе оставили преци, ученици се стављају у позицију да непосредно просуђују о њима и препознају их као сопствене вриједности које треба да обликују и надограде, сходно потребама свог нараштаја и времена у коме живе.
Гостољубивост домаћина, поредак и мир у који уроне у тим молитвеним оазама испуњавају их утисцима, па су наше посјете неријетко трајале дуже од планираног. Да вријеме проведено у разгледању и учењу историје наших манастира прија и најмлађим ученицима, потврђује и чињеница да су слични излети често организовани у оквиру рада Продуженог боравка наше школе.
Колико је благословено и лијепо имати цркву у близини као утјеху и потпору, најбоље се види на примјеру нашег подручног одјељења у Петровом Пољу и Петропавловог манастира. Сестре монахиње, као некадашње вјероучитељице, већ више од двије деценије његују блискост са оближњом школом, те су им наставници и ученици увијек драги гости. Многи од њих су дјеца њихових некадашњих ученика, па се с правом може рећи да су стасавали у манастирској порти.
Вјероучитељица Бранка, у сарадњи са осталим наставницима, неколико пута током године је организовала приредбе и рецитале у манастирском конаку, међу којима се нарочито издваја светосавски игроказ, јер наша школа управо ту обиљежава школску славу и ломи крсни хљеб у част првог српског просвјетитеља.
Љубав, милосрђе, солидарност, као и потреба да разумијемо и прихватимо различитости, неоспорно су базичне врлине и неопходне особине које осмишљавају људски живот и једно друштво чине пожељним и хуманим. Све су то теме којима се баве јеванђељски текстови, а света мјеста нас инспиришу да те врлине постану и дио наше свакодневице.
Тако је и наш колектив, тражећи надахнуће и освјежење за наставнички рад, у Свијетлу суботу посјетио манастир Светог Василија Тврдошког и Острошког у Мркоњићима. Након причешћа Светим Тајнама, дуго смо разговарали са игуманијом Павлом о изазовима савременог школства, у коме је и она као педагог провела дуги низ година, што је чини релевантним саговорником.
Напајати се на изворима духовности и традиције која баштини универзалне људске вриједности – насушна је потреба сваког човјека, а нарочито оних који треба да инспиришу и образују нове генерације. Да нам ученици буду просвијећени, пристојни и добронамјерни људи, образовани у складу са својим склоностима и могућностима, наш је задатак и обавеза – али и свакодневна молитва.
Вјероучитељица Миља Тупањанин
