У Саборном храму Преображења Господњег у Требињу, на Велику сриједу Страсне седмице, одслужена је Света тајна Јелеосвећења којом је предстојао Његово Високопреосвештенство Митрополит Захумско-Херцеговачки и Стонско-Приморски г. Димитрије уз саслужење братства овога Светога храма.

Храм је био испуњен вјернима, који су у великом броју дошли да се кроз Свету Тајну Јелеосвећења помоле за духовно и тјелесно оздрављење својих ближњих и себе самих.

Након читања Светог Јеванђеља и узношења молитава, а непосредно прије помазивања вјерног народа освећеним јелејем, сабранима се пастирском бесједом обратио Митрополит Димитрије.

Митрополит Димитрије је казао да се човјек познаје по својој ријечи — а хришћанин је позван да његова ријеч буде благослов, а не терет другоме:

„Слушајући ове молитве, помислио сам како је све бајно у нашем животу. На више пута и на више мјеста овдје је поменуто да се избавимо од клетве коју бацамо једни на друге, па ми падоше на ум ријечи старца Пајсија. Он говори да, посебно родитељи, а и сви ми хришћани — јер је ријеч чудо Божије — ријеч је створена од Бога и дата нама да нам буде благослов и извор исцјељења, љубави, да пазимо шта радимо са нашим ријечима.
И он је говорио посебно родитељима, мајкама, очевима: они су некако природни извори благослова за своје потомство. Ако је неко некад своје дијете, или туђе дијете, или било кога проклео, да се обавезно покаје и да се исповиједи и да то више не чини, јер ријечи наше могу да живе, имају — као и ријеч Божија — то дејство да дају живот, да благослове, да умноже свако добро, а имају, нажалост, и дејство да помраче, да нам ускрате живот, да нам ускрате радост. А посебно родитељске ријечи треба да буду само благосиљајуће. И кад грдимо због нечега, никад да не грдимо из неке пизме наше, него увијек са љубављу, увијек са тиме да треба да васпитамо дијете. Није ријеч о томе да не треба ништа дјеци говорити — немојте ме погрешно разумјети — него клетву не смију родитељске усне да изговоре никад, да пазимо на то.”

У наставку бесједе Митрополит је нагласио да страдање и болест нису знак да нас је Бог оставио, него се управо у немоћи открива сила Божија, како каже Апостол Павле, јер Бог не уклања увијек тешкоћу, већ нам даје снагу да је носимо:

„Кад нам се душа исцијели, кад нам се савјест обнови, кад се љубави правој, јеванђелској, несебичној научимо, кад се милост роди у нашем срцу благословом Божијим — онда све остало што Бог да, нека буде благословено. Бог дао — Бог узео. Све је из Његових руку благословено; све што је, како су говорили стари, од Бога — слађе је од меда. Па тако и наше болести, некад, да их јуначки понесемо ако наиђу на нас. Није то ускраћивање благослова Божијег. Велики свети људи су боловали. Свети апостол Павле каже: „Даде ми се жалац у тијелу да ми пакости.“ Али Бог рече: „Доста ти је благодат моја, јер се сила моја у немоћи показује савршена.“ И каже: трипут молих Бога да одступи од мене та болест, али Он ми рече: „Доста ти је благодат моја.“ Сви светитељи Божији, треба да вјерујемо, имали су пуноћу живота у срцу своме: Мајка Божија, свети апостоли, свети мученици — знали су шта је живи живот. Живи живот је Божија близина, Божија благодат, јединство с Богом, врлина, чистота, смирење, покајање, послушање живоме Богу. И онда Бог налива прави, истински живот. Многи светитељи и многи су рано завршили свој живот, као млади пострадали за Христа: свети Димитрије, свети Пантелејмон коме се молимо, свети Георгије; многе мученице, светитељке, дале су свој живот у цвијету младости, али су живјеле пуноћу живота — среле су се са живим Богом. Нека би дао Бог да се и ми сусретнемо са живим Богом, да нам ово Јелеосвећење буде неки призив да упознамо Христа Спаситеља, да ово буде наше уље које на Његове ноге изливамо — не нешто мимо Њега. Јер у Цркви не постоји ништа мимо живога Христа Спаситеља, Онога у кога смо се крстили, који нас је благодаћу својом миропомазао, којим се причешћујемо, чије Јеванђеље слушамо, Кога треба да љубимо.”