У недељу седму по Педесетници, 27. јула 2025. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије служио је, по благослову Високопреосвећеног Архиепископа мостарско-требињског и Митрополита захумско-херцеговачког и стонско-приморског г. Димитрија, свету Литургију у Благовештењском храму Херцеговачке Грачанице на Црквини уз саслужење свештенства. Након прочитаног јеванђелског зачала Митрополит Григорије се обратио присутнима.
Беседу Његовог Високопреосвештенства доносимо у целости.
,,Вјерујете ли да могу то учинити? Рекоше Му: Да, Господе. Тада се дохвати очију њихових говорећи: По вјери вашој нека вам буде. И отворише им се очи.” (Мт 9, 28–30)
Сваки стих Јеванђеља које смо данас чули могао би бити прича за себе. Не прича – књига. Роман. Сваки редак носи поруку и смисао, и за сваког од нас који ово слушамо. А ја бих данас, нимало случајно, желио да вам говорим управо о стиховима које сам прочитао. О вјери која спасава. О вјери која је толико јака да се у потпуности предаје Господу у руке.
Таква вјера помјера планине. Такву вјеру – непоколебљиву, искрену, из срца – Господ жели да пронађе у нама. Вјеру која води човјека у спасење. Вјеру која се рађа из поуздања и љубави – када заиста знате да се можете поуздати у некога и у Његове руке положити свој живот. То је вјера вођена, без остатка, повјерењем.
И када се тај сусрет догоди – када се отворе врата нашег унутрашњег бића, када наша вјера надјача све остало – тада се дешава оно чудесно. Тада и оно што је немогуће – постаје могуће. То је онај тренутак када се у молитви искрено отворимо Господу – и Он нас чује и притиче у помоћ.
Из таквог повјерења у Господа произлази и наше повјерење у људе. А подједнако нам је у овом животу потребно и повјерење у ближње – у њихову љубав, оданост и преданост. Без тог повјерења, као што и Христос чини са слијепима, не можемо живјети. Јер се и повјерење међу нама потврђује дјелима. Нема љубави која се свједочи само ријечима. Ријечи, ако нису праћене дјелима, ишчилиле би као пара. Нестале.
А свједоци смо да у посљедњим деценијама није било веће кризе од ове данашње – кризе повјерења. И то како у свијет око нас, тако и у нас саме. Зато нам је данас, више него икада, потребно повјерење у ближње: да нас придрже када поклекнемо, да утишају наше страхове, да својим присуством ублаже тугу и бригу. Да нам пруже утјеху и спокој који само заједница с Богом и вољеним људима може да донесе. А да би та заједница заиста постојала, мора бити саздана на поуздању и љубави – и зато и ми треба да дамо све од себе да будемо такви ближњи.
А када, дакле, учинимо такву љубав или добро дјело ближњима или даљњима – не хвалимо се тиме. Не тражимо похвалу свијета.
Нека нам награда буде радост у срцу, због оног једног зрна доброте које смо посијали. То је доста.
Јер сјетимо се у таквим тренуцима и ових ријечи из Матејевог Јеванђеља: „А Исус им запрети говорећи: Гледајте да нико не дозна. А они изишавши разгласише Га по свој земљи оно што Исус учини.“ (Мт 9, 30б–31)
А ако вас, упркос доброти вашој, оговарају и клевећу – не заборавите ове ријечи упућене Христу, усмјерене против сваког добра што је чинио: „А фарисеји говораху: Помоћу кнеза ђаволскога изгони ђаволе.“ (Мт 9, 34) А Исус је, упркос томе, ишао даље – „по свим градовима и селима“,не заустављајући се, него учећи, проповиједајући „и исцјељујући сваку болест и сваку немоћ у народу.“ (Мт 9, 35)
Другим ријечима, наставимо и ми ићи путем добра. Упркос свима и свему. Не дозволимо да нас злоба људска поколеба. Јер циљ злобе је управо то – да проспе своју жуч по свему што је добро и лијепо. Одупријети се томе, и не постати дио истог зла, јесте подвиг највећи и најљепши који можемо као људи учинити.
Не допустимо да нас озлоби овај свијет и његова тама. То није лако, али је зато чисто и вриједно. И испуњава срце. Љубављу. И Господом. А више од тога нам не треба. Јер то је све што нам је потребно – овдје и сада, на земљи. Амин.
Фотографије: Марко Вучинић
Извор: Епархија немачка
