На празник Свештеномученика Атиногена, у уторак 29. јула 2025. године, служењем Литургије и ломљењем славског колача, прослављена је храмовна слава цркве посвећене данашњем празнику, на Вујем долу, и обиљежена 149. годишњица славне Вучедолске битке.
Свету Архијерејску Литургију у спомен-храму Свештеномученика Атиногена, који је подигнут у спомен јунака који су учествовали у бици на Вучјем долу, служили су Њихова Високопреосвештенства Митрополит будимљанско-никшићки Г. Методије и Митрополит захумско-херцеговачки и приморски Г. Димитрије.
Саслуживало је више свештенослужитеља, а у литургијском сабрању молитвено је учествовао бројни вјерни народ.
Литургијском проповједи, након читања светог Јеванђеља, обратио се Високопреосвећени Митрополит Димитрије, указавши на Светог Јована Богослова из Јеванђеља да нема веће љубави од оне да неко живот да за ближње своје.
„То је највећа љубав, та љубав је сила Свете Тројице. Том љубављу живе и анђели и сав небески свијет. Том љубављу се озарују и та љубав је постојала и прије него што је Бог дошао, ако можемо вјеровати, у овај свијет и показао нам је у лицу Исуса Христа. Та љубав је љубав између Оца, Сина и Светог Духа, Светотројична љубав. Тај Бог наш Света Тројица је огњиште љубави, извор и сила љубави, али не само да нама даје ту љубав, него је одувијек живио љубављу и тако, како кажу неки руски богослови, Отац воли Сина, и Син воли Духа Светог и Оца, и Дух Свети воли Оца и Сина и сви се они једни пред другим смиравају, чинећи једни другима већим него што је онај други“.
„Та неизмјерна, несхватљива љубав, али нам то открива још једну тајну – да је Бог личност и да ми негдје у тој тајни личности имамо шансу и прилику и на слободу нам је да ли ћемо да се сусретнемо са тим живвим Богом зато што смо и ми створени као личности, а личност значи највише слобода и разумност, могућност да се опредјелимо за зло и за добро, могућност да бирамо у овом животу шта ћемо изабрати. По томе смо ми слични живом Богу, и ако смо створени у времену, али на крају свјетова и вјекова ће се открити да смо створени за вјечност зато што је Христос дошао у овај свијет, узео нашу природу, умро са њом на крсту, васкрсао и све иде ка васкрсењу из мртвих“, казао је Митрополит Димитрије.
Свако биће, сваки човјек, свако дијете не рађају се, по ријечима Владике Димитрија, само за привремени живот, него за вјечни и зато је важно, нагласио је он, како поступамо у овом животу.
„Важно је како се одређујемо, какав нам је пут, правац, усмјерење, шта је циљ нашег живота, „гдје је благо ваше, каже Господ у Јеванђељу данашњем, ондје ће бити и срце ваше“. Гдје је благо правог хришћанина, гдје је благо сваког правог човјека. Наши стари који су овдје гинули за Крст часни и слободу златну, замисли гдје је њихово благо, па макар не знали то теолошки да изразе или да изрекну ријечима, али знали су шта је образ, шта је част, шта је поштење, шта је људско достојанство, знали су да нема ништа не може опрати нечист образ осим Бог и покајање. Знали су да је то оно чему је вриједјело за шта треба живјети и чему треба принијети своју вољу, разум, своје осјећање, све своје треба принијети на жртву живу живом и истинитом Богу. Онда се испоставља да оно што Господ каже у Јеванђељу: Иштите, најприје, Царство Божје и правду Његову, па све остало ће вам се додати, испоставља се да је то јако опипљиво, да то није неки бијег из историје, бијег са ове земље, бијег од људских наших проблема, него управо супротно. То је живљење за добро, за љубав, за Бога, за честитост. То је оно настројење, како нас је учио један од наших учитеља: Боље ти је живот дати, него образ окаљати. Тако је он говорио, наш Владика Атанасије, а и Ђед је говорио врло слично. Е, то су знали наши преци“.
„Сто педесет година од кад је пукла Невесињска пушка и она је довела, на крају, до ове битке на Вучјем долу. Они су знали за кога умиру, за кога живот дају, знали су да не бране само земаљско достојанство и привремени живот, па макар било тад и страшно турско неправдовање и страшни намети, иживљавање над Србима који су живјели у Херцеговини и у Црној Гори, дијелом данашњојм макар и то било. Знали су да се боре и бојали су се једне ствари, да Турци, не узевши имање њихово и не заробивши спољашњу слободу им, не одузиму вјечно достојанство, вјечну слободу, да не погубе душе своје браће и сестара. Бринули су се у кога ће њихови потомсци вјеровати, за шта ће живјети и за шта ће умирати и зато су, једном, кад је пукла та пушка преломили да се боре за вјечно достојанство и своје и својих потомака. Да не дају се под јарам туђински не зато само да би имали боље да живе, него да би имали достојанство живота. Ми смо почаствовани великим достојанством“, бесједио је Његово Високопреосвештенство.
Додао је да данас кажу да је покајање нека малодушност, малтене депресија, а покајање је да човјек види за шта је предодређен.
„Колико у Богу има достојанство, колико у Христу да је Бог постао човјек, да ми треба да будемо вјечна бића, да наша дјеца треба да буду са нама у вјечности заједно, да ми треба у Царству небеском да будемо окупљени, ако Бог да, исто као на овој светој Литургији и да се тамо непрестано у пуноћи још већој причешћујемо живим Богом, ово што радимо данас на светој Литургији. То је почетак покајања, онда кад човјек види то своје достојанство, па се врати на своје падове и слабости, онда пукне срце и навећег јунака па пусти ту сузу покајања, која је најљепши цвијет људског поштења. Тако се говори у Херцеговини. Најљепши цвијет људског поштења је покајање и онда пукне јуначко срце, и дјевојачко, и стараца, и дјеце и покаје се пред живим Богом, знајући да је Божја милост већа него било какве наше слабости и било какви наши гријеси, не оправдавајући их, него знајући да пошто је већа та милост она ће нам дати силу и могућност да живимо мимо тог гријеха, да се одрекнемо гријеха и да живимо за врлину. Да се одрекнемо таме и да живимо за свјетлост, да се одрекнемо мржње, не дај Боже, и да живимо за љубав, али љубав се некад испољава и грдњом према дјеца, некад и оштрином ако нам је заиста стало до некога, а некад, Богами, као овдје на Вучјем долу треба се и орућје узети, не да некоме нешто отимамо, нити да друге нападамо, него да бранимо наше људско достојанство и наше бесмртно достојанство и нашу људску узвишеност, која нам је показана у Христу Господу Спаситељу нашем“, поручио је Митрополит Димитрије.
По одслуженој Литургији, литија вјерног народа, предвођена Владикама, свештенством и монаштвом опходила је храмовно здање.
Одслужен је помен јунацима Вучедолске битке.
Освештан је и преломљен славски колач и благосиљано жито.
Обратио се још једном Митрополит Димитрије, честитајући празник и храмовну славу. Подсјетио је на ријечи Владике Николаја, послије анексије Босне и Херцеговине, боравећи у Босни.
„Рекао им је: Браћо моја, после неколика дана проведена у Босни, каже: Ваша срдачна љубав је анектирала наша срца вашим и не може ништа против тога, ни анексија Босне и Херцеговине, нити било какве границе. Тако се ја осјећам кад дођем овдје са вама, са вашим Владиком, мојим братом дивним, са дјецом, са свима вама који се скупите овдје. Увијек се обрадујем, увијек знам да међусобна наша љубав нас је анектирала једне другима и да нам границе не могу ништа, да једина граница је бескрај и Царство небеско само ако останемо вјерни Христу нашем Спаситељу и у Њему увијек препознамо своје, и ако их ум заборави на кратко, као што можда и ја неког заборавим, кад дођем овдје и видим вас срце зна да су то моја браћа и ја сам радостан“, казао је Владика.
Срдачном добродошлицом Митрополита Димитрија поздравио је Његово Високопреосвештенство владика Методије.
„Драги Владико, добро дошао овдје на своје, међу својима, ти си овдје домаћин једнако како и ја, не само зато што смо ми браћа и што се волимо као браћа, него зато што овдје стварно никад није постојала граница. Свједоци су ево овдје овај народ који се окупио из свих крајева овог простора и ови народни прваци, предсједници општина, са једне и са друге стране, овим српским земљама и просторима. Драга браћо и сестре, и драга дјецо Божја, нека вам је на здравље света Литургија и овај велики, дивни празник који обиљежавамо. Још мало, ево, 150 година од битке на Вучјем долу. Ове године смо код Владике Митрополита Димитрија обиљежили 150 година од Невесињске пушке, све је то једна пушка, једна борба, један народ, једна крв проливена, једна кост овдје посађена на овим просторима на којима је посвједочена наша вјера и истрајност на овом нашем Христовом и крсто-васкрсном путу н аших предака и светосавском, којим гредимо“, рекао је Митрополит Методије.
Навео је да су у књизи пророка Јеремије каже: Мој народ је два зла учинио, одрекао се, оставио је мене истинског Бога, Извор живе воде, а друго – направио је себи студенце копајући, који су испроваљивани и не могу задржати воде.
„Та вода жива је у ствари жива истина о Богу, о овом свијету, о нама и Господ је на том камену крајеугаоном који је сам Он, ту вјеру утемељио, после су нам је предали наши свети оци и преци, од Светог Саве, па онда заљевали је Свети Василије Острошки, Свети Петар Цетињски и ништа друго овдје, на овом простору, се није десило него се потврдила та борба за истину. Као што је говорио у бесједи дивно Митрополит Димитрије, нису се овдје борили око својих блага, која су материјална, земаљска и пролазна, нити су их имали, макар не ови наши преци, али су се борили око оног највећег блага због којег је вриједјело и живот положити свој, а то је та жива вода које се не смијемо никада, не требамо одрећи, нити оставити“.
„Последице остављања те живе воде и истине и те издаје, окретања од тог пута отаца је самоуништење. Ми видимо овдје, не само у нашем времену, постоји та страшна несрећа и пошаст. Јуче је био дан жалости у Црној Гори, гдје људи дижу руку на себе и на своје најближе, ископавају своје темеље не само свог идентитета, вјере, Цркве него своје породице, дижу руку на своју дјецу, своју дјецу убијамо. А то је одвраћање од оног Извора воде живе и тог страшног помрачења које доводи до таквог самоуништења са којим се ми, нажалост, овдје суочавамо. Једини лијек за то је покајање, односно повратак на пут наших отаца, оних који су овдје крвљу овај камен залили и своје кости, сбака стопа којом крочимо, ту је кост наших предака остављена за истину и живу воду којом треба да се напајамо и којој се, хвала Богу, напајамо овдје данас заједно са Митрополитом, сви ми који смо се овдје окупили, учествујући на светој Литургији, пијући благодатне, живе божанске енергије кроз Свете Тајне, које примамо и усвајамо, које нам је Бог дао као члановима Његове Свете саборне и апостолске Цркве“.
„Хвала вам свима, још једном, што се окупили. Догодине је велики јубилеј – 150 година и треба га долично прославити и од данас се за њега припремати, ове велике битке Вучедолске за слободу нашег српског народа и да тиме још једном потврдимо да смо на путу светосавском и својих отаца и праотаца“, поручио је Митрополит будимљанско-никшићки Методије.
Обиљежавању битке на Вучјем долу поред ммногобројног вјерног народа, присуствовали су градоначелници, начелници, предсједници, представници десет општина из Црне Горе и Херцеговине. Као и претходне двије године, када су потписани споразуми о братимљењу Никшића и Требиња, потом Билеће и Плужина, на данашњој светковини је настављена ова лијепа традиција братимљења општина Црне Горе и Херцеговине. Повељу о братимљењу потписали су предсједници општина Жабљак и Гацко.
Сабранима су се обратили: Рајко Албијанић, предсједник Црквеног одбора, Марко Ковачевић, предсједник Општине Никшић, Радош Жугић, предсједник Општине Жабљак и Вукота Говедарица, начелник Општине Гацко.
У културно-умјетничком програму наступили су: проф. Весна Јосиповић, Тијана Вучетић, интерпретаторка етно музике, гуслари Рајо Јовановић и Стеван Миљанић, естрадни умјетник Зоран Џикнић.
Извор: Епархија будимљанско-никшићка
