Осврт ђакона Бранислава Рајковића на обиљежавање двогодишњице упокојења Владике захумско-херцеговачког и приморског Атанасија, за Новине Српске Патријаршије Православље

Препоријечни загрљај свјетова у Земљи Живих
Сјећање на Владику Атанасија – поводом двије године од упокојења

Зоране, ево у чему је разлика између мене и тебе: ја завршим и ставим тачку, а ти запету, па идеш даље… Е, па то је рекох, пријатељу, зато што ја верујем у вечни живот. То је то српско, нема тачке, нема тачке! Нема тачке, као интерпункцијског знака – символа за крај, тако ни као нечега што на почетку може да буде наша тема али зато, као Почетак и Крај свега, један други Знак (Знамење, Обележје) схваћен једино као Личнос Христова, тако, може да буде свечана тема, повод за евхаристијску омилију, литургијску беседу, богонадахнуто слово, али исто тако, скоро неизбежно, још од времена фарисеја и садукеја, био је и биће предмет дијалога, спорења, пријепора… Σημείον αντιλεγόμενον, значи знак препоречни, знак спорења, знак око кога се препире, на коме се укрштају четири крака васељене, знак о коме се расправља и полемише … Живот сваког човека, посебно хришћанина, овде на Земљи и у Историји, зар може (а) да не буде у Знаку препоречном?

У том Знаку, овим сјећањем на разговор, тада војника, Зорана Јевтића са надређеним му официром, те уводним ријечима и цитатом из збирке разговора са јеромонахом, професором, деканом, Атанасијем, обједињених под називом Знак препоречни (Београд, 1994), отпочео је први разговор овогодишњег Сјећања на Владику Атанасија, некадашњег Епископа захумско-херцеговачког и приморског, приређеног од 9. до 11. марта текуће године у Требињу, а поводом двије године од упокојења овог архијереја, оца и учитеља нашег, у организацији Епископије захумско-херцеговачке и приморске и њене новоосноване Задужбине Владике Атанасија. Претходно, као први од садржаја овогодишњег сјећања, првог дана, то јест у четвртак, 9. марта, у галерији Културног центра Требиње, отворена је изложба под називом Архива и библиотека Епископа Атанасије Јевтића 1938 – 2021. г. аутора: др Радована Пилиповића, директора Архива Српске Православне Цркве, ђакона др Ненада Идризовића и Немање Калезића, при чему се, овом приликом, поред аутора обратио и градоначелник Града Требиња Мирко Ћурић… У већ поменутом првом разговору, сесији, који је услиједио у великој сали истог Културног центра, под назовом Знак препоречни, своја прва сретања и даља сјећања на ученика, јеромонаха, професора и Владику Атанасија изнијели су Епископ рашко-призренски Теодосије, протопрезвитери – ставрофори Милован Глоговац и Благота Васиљевић, те Драган Давидовић, директор Републичког секретаријата за вјере Републике Српске. На карају овог разговора, Епископ Теодосије, између осталог, је истакао: Рекао бих да је Косово наше распеће али је Косово и наше васкрсење. Ми страдамо на Косову али се Косовом и обнављамо, и као појединци и као народ и као светиња. … Сматрам да смо много изгубили одласком Митрополита Амфилохија и Владике Атанасија, у сваком погледу. Били би нам драгоцени сада, што се тиче неких можда државних питања, опстанка Косова и Метохије. Још више када је у питању Црква, на васељенском плану, они су били васељенски у сваком погледу… Али ето, оставили су нам завет, оставили су нам пут. Знамо добро којим путем да ходимо, које примере да следимо. Мислим, и даље су присутни у нашем животу. То, не само да ја осећам, него сам сигуран да сви ви живо то осећате … Заиста, целим својим бићем осећам да је он и даље ту присутан. Присутан је у Херцеговини, присутан је на Косову и Метохији, свуда су идаље они присутни, једино што не можемо више језиком да комуницирамо, већ да је комуникација молитвом, срцем.., очима душе ми их идаље гледамо. Овим ријечима закључен је програм првог дана Сјећања на Владику Атанасија.

Дакле, моја омиљена тема: Христос – Земља Живих. Много сам пута говорио, писо.., једна моја књига на грчком се тако и зове „Христос – Земља Живих“. … Позвани смо да живимо у Земљи Живих. И наши храмови су то, а Литургија је остварење тога, то ткање, то прожимање, то причешће, то учешће, то заједништво… ријечи су Владике Атанасије којима је свима, непосредно присутнима, као и онима који су овај догађај пратили путем преноса уживо, у својеврсној видео-увертири указао на најзначајнија мјеста богочовјечанског сотириолошко-симфонијског дјела, уводећи тиме учеснике у другу сесију, управо под називом Христос – Земља Живих, која је одржана у петак вече, 10. марта, другог дана сјећања, која су овом приликом подијелили: Архиепископ катарски Јерусалимске Патријаршије Макарије, игуман светогорске свештене обитељи Манастира Симонопетра Јелисеј, отац Атанасије Циаусис, уз модерирање Маје Рашовић и превођење монахиње Амфилохије из сестринства Манастира Ормилија. Том приликом, Архиепископ Макарије о Владики Атанасију казао је и сљедеће: Дошао је 2001. године да борави у Јерусалиму, у Јерусалиму који је осећао као свој. … Кад је већ упознао, не само географију, не само историју, него пошто је живео и Свето Писмо и Литургију и есхатологију у исто време.., и волео у тим годинама и да продуби и знање јеврејског језика, тако да преводи и Књигу Постања и Псалтир на српски, нови превод, који је урадио баш те године кад је боравио у Јерусалиму, у Патријаршији… И, онда сам имао ту велики благослов да га примим у своју келију … И увек сам имао тај осећај присуства Божијега, не само због разговора … него и савким покретом је учио, поготово мене, а и ђаке, које сам имао тад у богословији али и цело братство је имало прилику.., са архијерејима, са свештеницима у Патријаршији, чак и са монасима и монахињама … и до данас га памте и наши епископи, ону дубину … и где год смо пролазили повезивао је Стари Завет, Нови Завет, Свете оце.., у Јудејској пустињи, на северу, Јордан.., стално сам имао прилику ту синтезу теологије да чујем од њега… А, у свом завршном обраћању, игуман Јелисеј је казао: Владика Атанасије је све жртвовао за све, за свакога, ништа није тражио за себе.., ви боље знате. Али увијек је желио нешто да подијели, и много је волио комуникацију, није само ради неког посла, него због саме комуникације. … Осећао сам његову потребу да подијели, да подијели љубав. То је оно што је желио и што је чекао. Говорим вам само оно што осјећам. Можда га нисмо ни схватали, зато што се крио, зато што је имао неки самопријекор. И кад смо били млађи, тај његов начин хранио је и наше неке погледе на будућност, а сада мислим да га боље разумијемо. Ако бих могао да дам неку слику о њему, да кажем један закључак … Током вечерашњег разговора сам то осјетио, па могу да кажем да ова фотографија изражава све, како сам ја видио: осмјех једног безазленог дјетета; један чист, пречист поглед; један ум, који дјела преко Духа Светога и који је свјестан да га је Бог посјетио, гледа и има благ осмјех. То је слика раја. Нека бисмо имали његов благослов и његово посредовање, да чува свој народ и све нас… Непосредно прије ове друге сесије, Епископ западно-амерички Максим, као приређивач, као и декан Православног богословског факултета Свети Василије Острошки у Фочи, протопрезвитер – ставрофор др Владислав Топаловић, представили су збрику предавања, есеја и студија Владике Атанасија Јевтића, сабраних под насловом Од Омеге до Алфе – повратак есхатолошкој перспективи Хришћанства, и то као прву књига, коју објављује Задужбина Владике Атанасија, а која је настала из његовог пера. Промоцијом ове књиге и другом сесијом испуњен је други дан сјећања.

Пажња је пројава вере, али пажња је пројава љубави … Човјек и Бог су љубављу везани, један другом су парадигма: толико се Бог открива из човекољубља човеку, да се ова очовечује … да би се човек, излазећи из себе, љубављу према Богу, толико сједињавао с Богом, да се обожује, а без губљења… изнова су се чуле ријечи Владике Атанасија, пред трећи и посљедњи разговор, под називом Загрљај светова… А, ујутро, тог трећег и посљедњег дана сјећања, у суботу 11. марта, са посебном пажњом и љубављу, у требињској Цркви Светог Преображења Господњег, одслужено је јутрење – парастос Епископу Атанасију, те тај спомен такође принијет у Божанственом литургијском благодарењу, којим је началствовао Његово високопреосвештенство Архиепископ катарски Макарије, уз саслужење Митрополота црногорско-приморског Јоаникија, епископа: диселдорфског и њемачког Григорија, који је и бесједио по читању еванђељског зачала, те западно-америчког Максима, будимљанско-никшићког Методија, новобрдског и викара Патријарха српског Илариона, као и Епископа домаће Цркве, захумско-херцеговачког и приморског Димитрија, те бројног свештенства, у Христу ђаконства, монаштва, појаца, чтечева и народа Божијег. Убрзо потом помен је одслужен и на самом гробу Владике Атанасија при тврдошком Параклису Васкрсења Христовог… У послијеподневним часовима, у Музеју Херцеговине у Требињу, као ликовни омаж двјестогодишњици рођења Фјодора Достојевског (1821-2021), вољеног и радо помињаног и од стране Епископа Атанасија, отворена је изложба слика групе ОХРА, коју чине Епископ Максим (Васиљевић), Нектарије Стамателос, Марија Паноу, Константин Кујумцис, Јоргос Кордис, Костас Лабдас, Јанулис Либеропулос, Христос Кехајоглу и Стаматис Склирис. Ова изложба, која је претходно приказана у Атини, Њујорку, Бостону, Сан Франциску, Лос Анђелесу и Београду, доласком у Требиње постаје дио сталне поставке у власништву Задужбине Владике Атанасија… По отварању изложбе, такође у Музеју Херцеговине, услиједило је представљање другог тома Монографије, под називом Историја Епархије захумско-херцеговачке и приморске, а којом се обиљежава осам стотина година од оснивања првобитне Епископије хумске. Под вођством главног уредника овог тома, презвитера Марка Гојачића, у представљању конкретних историјских периода, којима су се бавили у својим ауторским текстовима, током промоције говорили су: др Милош Ивановић, др Недељко В. Радослављевић, проф. др Драга Мастиловић, др Милан Гулић и Вук Бачановић… Завршница овогодишљег Сјећања на Владику Атанасија услиједила је потом у Културном црнтру Требиње, сесијом под називом Загрљај светова, започетом већ наведеним владикиним ријечима о пажњи и љубави, Богу и човјеку, а на којој су, уз модерирање оца Гојка Перовића, своја сјећања на Владику Атанасија подлијелили: Епископ новобрдски и викар Патријарха српског Иларион, Игуманија Ставропигијалне лавре Пећке мати Харитина и др Лазар Супић. Током разговора Епископ Иларион рекао је присјећајући се: Ја сам имао један посебан доживљај са њим, у спаљеном Манастиру Девич … То је било једно чудесно искуство, онако, које тек накнадно видиш да ти је то, заправо, променило живот. … Заправо, када посматрам у неким кључним тренуцима, он је као неки додир учинио, као да ме погурао у правцу коме треба.., и не само мене, него и многе од наше братије … Ово је било једно искуство, пазит, Девич је био спаљен потпуно, и сад, црква без прозора, без ичега, црна … И сад, владика долази и по том неком набоју виче … и служимо и уједно се то намешта, и ово што рекосте, као да је у кућном амбијенту, као да смо у Дому Очевом, тако.., и мени је нека слика дошла: као да Владика Атанасије … премешта све, и ти се чудиш шта он то ради, питаш се који је смисао, која је сврха тога, док у једном тренутку не осетиш, кад он помери неки, да одатле бије светлост! И онда заборавиш на све ово остало и кажеш: ‘Само премештај, брате, ради шта хоћеш, само нас не лишавај овога дара и тога нечега што је загрљај светова, тог нечега што је потпуно ново, нешто што ниси сањао да постоји, да може да се деси…’ И, имао сам једну помисао … Ако ме Бог буде питао: ‘Ајд, шта си ти радио?’, и нешто ми пало на памет да кажем да сам стајао поред Атанасија, док је служио Литургију! Из искуства и сјећања мати Харитина, најупечатљивијим чиниле су се ријечи: Много нам је значио, много нам је давао велике подршке и снаге и у духовном и у моралном животу, такође заједно са Митрополитом, нашим драгим Амфилохијем. … Мени је много помогао и у монашком животу, наравно знали смо се годинама, и кад год ми је нешто потреба била ја сам тако њега и позвала и имала слободе да попричам и храбрио ме и дао ми је снаге … било ми је драго и подржао ме у многим искушењима и невољи… Значило је много, можда не бисмо се ни задржали ту да није било њих, с обзиром на ситуацију која јесте и увек била таква… На молбу оца Гојка, да каже нешто за крај, игуманија је казала: Могу да кажем: ако изгубимо Косово, оче, ми смо изгубили и Србију, то је сто посто сигурно. Али се надам, ипак, има још добрих људи, који се боре да сачувају Косово и надамо се да ћемо ипак опстати, па сад, ко хоће да опстане – он ће да се бори да опстане и остће, а ко неће – срећан му пут!

Наслови и начелне теме разговора – наслови су појединих књига Владике Атанасија; представљања књига – његове су представе о есхатологији и историјским садржајима; садржано у изложбама – садржаји су из његове заоставштине, лајтмотиви и колорит његовог живота; а сам његов живот – богослужења су у којима га се нарочито сјећамо.

Обративши се на крају програма овогодишњег Сјећања на Владику Атанасија, Епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије, захвалио се свим учесницима, помагачима и реализаторима овог догађаја, као и присутнима, а нарочито гостима, рекавши: Хвала вам, неизмјерна благодарност! Толико сте нам радости, свјетлости, љубави донијели да је то тешко примити. Молим вас, кад кренете сад, немојте баш све да понесете са собом, те ваше радости, те ваше свјетлости, те ваше благодати, него оставите нешто и нама, овдје у Херцеговини!

Ђакон Бранислав Рајковић,
представник Епископије захумско-херцеговачке
и приморске за културу и медије

Фотографије у тексту: Јован Видаковић и Владо Ружић

Извор: Новине Српске Патријаршије Православље